Газда Младен/V

Колико пута ујутру, за време лета, седне испред дућана на ћепенак. Спусти ципеле доле, прекрсти испод себе ноге у чистим белим чарапама, и онда, пропуштајући бројанице чека да по обичају дођу код њега комшије, трговци, као на разговор, а управо на договор о јавним стварима. И онда, пијући каву, разговара с њима а у исто време пази на раднике, слуге по дућану. То је било као неко примање. Тада ујутру, чим би изишао и сео на ћепенак и почео да пребројава бројанице, знало се да тада може свако доћи да га пита, замоли.

Колико пута тада, седећи тако, догоди се да нико не дође. Јутро одскочи. Дан леп. Освојило јутро свеже, летње. Осећа мирис у ваздуху околних башти, јоргована, брезе. Осети како му срце почне да се греје, пева. Он, смешећи се некако болно, слуша како му срце пева, греје и...

Увече, кад пођу из дућана кући, он иде први, у први сумрак, а за њим ће после већ брат му поћи, пошто све дућане, магазе добро затвори. Младен, као старији, заслужује одмор, одлази пре. Али ретко да дође пре брата кући. Обично се, уз пут, задржава код осталих дућана, трговаца или на разговор, или опет послом. А највише, ако има која општа, маалска, чаршијска ствар да се сврши. Да се сад, тако увече, уз пут кући, с виђенијим, првим

људима који су ту, у својим трговинама, поразговара, припита. Ако је какав намет, порез, кулук, па ако има да се откаже, како да се одговори паши. Ако каква ствар има у меџлису, с Турцима, да се решава, како ће он да говори. А највише ради школе, цркве. Он је био све.

Али, свакад, не иде то тако лако, сигурно, поуздано.

Колико пута, увече, кад се као свакад из чаршије враћа кући, њега као да спопадне чудна болест, слабост. Смрт да ли је? Није. У својем сувом телу осећа он толико снаге, чврстине, да о болести нема помена.

Нарочито ако је топла, летња ноћ, теже му је. Теже му пада када пође кући кроз онај мек, нежан маалски сумрак. Улица готово празна, мирна. Кроз коју од капија ако из куће продире светлост. Више улица, изнад зидова, диже се и склапа дрвеће, лишће. И оно густо, зелено шушти, нија се те улицу чини још тамнијом, увученијом и још више пуном влаге, зеленила. А у тој влази, зеленилу, зна се да се јаче осећа сладост, миље срећна живота. А он?

Још са улице, чим пође, сагледа то, зна како ће му бити. Зато, тобож као да мисли о трговини, послу, он подупирући, држећи се за браду, погнуто иде. А осећа како је болан. Иде разбацано, млитаво.

Све што је требало да се учини, коме новац дâ под зајам, чија кућа, виноград, њива купи, то је све вршено преко бабе. Нарочито из родбине, комшилука или познаника, кад би коме требало новаца, ниједан није се обраћао њему лично, као стид их било, а и бојали се да их не одбије, већ би увек прво молили бабу, с њом уговарали о цени, о интересу и као увек, из страха да не буду одбијени, да не би морали од другог непознатог да узимају новаца или њему продају имања и тако се чула, видела њихова сиротиња, како с године у годину по једно парче земље продаје се, губи; а овако, то се не би приметило, и кад би ко случајно спазио Младенове раднике на тој њиви, овај би одговарао: »Па наш Младен ове године узео и работи«. Да их не би одбио, увек су добровољно, само као да га одобровоље, да га као увере како они, што од њега траже новаца, не траже зато да њега оставе без новаца, он да изгуби, зато су давали и већи интерес, пристајали на горе услове него што би код других нашли.

А све је то баба грамзиво, тихо свршавала и само би Младену после казала да томе и томе треба толико новаца да дâ или му пошље. А Младен је знао да је унапред све она свршила и о интересу, отплати, куповини.

Обично је то бивало увече. Младен, чим би дошао кући и видео кога како седи тамо у кујни са женама, он би већ знао шта је. А нарочито кад он горе, на чардаку, већ и вечера и, по обичају, баба му донесе и оно друго стакло и остане да седи код њега, чекајући да се донесе кава, да и она с њим попије, па кад би Младен видео онога како доле, око кујне, још седи, он, знајући шта је, обраћао би се баби показујући на онога:

— Шта ће тај?

— Па... ти знаш. Ако можеш, подај му — одговорила би баба.

— Колико?

— Толико и толико.

Младен би се замислио, као прибирајући у памети кад ће моћи толику суму да одвоји и дâ. После би одговарао:

— Добро, нека дође у дућан, тад и тад.

Баба, одозго, не дижући се, окретала би се, звала слушкињу и гласно, да онај чује, заповедала би:

— Васке, кажи Стаменку да му је Младен казао да тад и тад дође код њега у дућан.

Онај, и не сачекав да му слушкиња каже, одмах би се дизао, клањао, називао лаку ноћ и одлазио. У означени дан он би дошао у дућан. Младен би увек гледао да није ту, већ би остављао момку новаца, да му он, кад овај дође, дâ.

...И кад је све свршено, увече, дошавши кући и затекавши бабу око чесме, поздрави је:

— Нане, кажи: драгичка!

— Драгичка, Младене! — чисто равнодушно, јер већ су јој почели бивати обични ти свакидашњи напреци, куповине.

— Знаш Арибегову воденицу, чивлук?

Она се трже и чисто уплашено упита:

— Знам, па?

— Наш је!

Она посрну. Папуча јој одлете с ногу. Чисто падајући наслони се на њ, и, први пут, узе га за руку и поче је љубити.

Он, потресен, да је освести, поче јој причати како је било: како је стари Арибег, који је одавна отишао у Цариград да тамо, где се и родио, умре, оставив имање и тај највећи и најлепши чивлук наследницима; како они, то се већ одавно знало, то презадужили, и, када он то чуо, дошао и њега позвао. Чуо како се он влада, како добро стоји. И ваљда сећајући се покојног деде, свога друга, позвао Младена и упитао га да ли хоће »чираком« да га учини. Младен се одупирао, бојао се велике цене, говорио како нема сад одмах готова новца, али, кад је стари Арибег тако ниску цену дао — само у инат наследницима — да је Младен знао да би сви потрчали да купе, и бојећи се да то ко други не дозна, брзо отишао и тобож — тако је казао бегу — по чаршији да позајми, вратио се, дао бегу новац, све, све га исплатио, али, док није добио и тапију, није хтео да говори, све се бојао да се не поквари. Али сада — свршено је. Она, баба, сутра може да иде, заседне тамо, разгледа, прегледа, заповеда као у својој кући.

Баба, осећајући како јој тесна постају врата, улази, собе, од задовољства, среће, једнако...

Једног јутра, у понедеоник, баш је био у највећем послу, јер после суботе и после пазара еспап, који би се тада распродао, у понедеоник поново би се навукао и бележио у тевтер. Млађи брат, уређујући у магази понова купљен еспап, гласно је отуда довикивао и говорио колико је од чега довучено, а он би то овамо пажљиво, помно бележио.

Уто дође ча Марко. Видео га је кроз излог. Али не виде да се, као увек, зауставио испред дућана да по обичају уседне на ћепенак и сунча се, већ виде како овамо, ка њима, у дућан, поштапајући се и некако плашљиво улази. Чисто клизи низ прагове. Стаде преда њ и уплашено поче да стоји. Младен бележећи упита га:

— Шта је, ча Марко?

Он, још уплашеније, поче:

— Ништа, синко. Него дошла...

Младен застаде и диже главу. Ча Марко још уплашеније настави:

— Дошла, синко! И ено: седи. Побегла и дошла, па само ћути и седи.

— Која побегла? Која дошла? — поче Младен, а већ је знао која је то, да је то она, Јованка. Луда, као што је бог дао, па ето дунула и оставила свекра, мужа и дошла оцу. Само још то је требало!

— Она, синко! Дошла и вели: »Жива натраг нећу, па бијте, сеците! То је. Жива ја тамо више нећу!« 

У први мах, од једа, љутње, умало што се Младен не заборави, што не преломи перо, не баци тевтер и не скочи да право тамо, код ње, оде, да је заувек, засвагда, изгрди, па чак и избије, на мртво име избије. Докле ће она њега тако, и докле ће он са њом да има посла! Али, ипак, трже се. Продужио је даље, пославши ча Марка да иде кући и умиривши га да ће он данас доћи и свршити са њом. Ча Марко оде. Али не умирен. Младен га виде како не иде навише, право кући, већ оде наниже, чисто као бежећи од куће, једнако преплашен и унезверен како ће се сад све чути, пући глас о бекству њеном.

Младен настави бележење. По стиснутим устима и укоченим му обрвама и упртим очима у тевтер, млађи брат је видео да је љут. Уплашен, гледајући да не погреши, случајно у забројавању еспапа не каже му што погрешно, ужурбано је радио.

На ручак идући кући, Младен одозго примети свекра јој. По ходу му и по честом, дубоком, чак до прстију убрзаном испијању цигаре, видео је да за све зна. И као стидећи се, као да је он свему томе крив, чинећи се да не види Младена, убрза и пре њега сави у улицу и изгуби се у капију.

На самој капији њиховој Младен, као увек, затече мужа јој. Седи прекрштених руку, скупљених колена, нагунтан минтанима, клонуо, слаб, испијен. Видећи Младена диже се да га стојећки поздрави. Младен га ослови:

— Шта радиш, Стојане?

— Ето, батке, стојим — одговори му он свело, уморно.

Кући кад дође, виде да већ сви знају. И мати, и баба. И, што га највише наљути, испуни гневом, срџбом, то је што по њима осети не само да их то није жалостило, било им неугодно, него чак као да их је то радовало. Радовало што су знале да је она због њега, Младена, побегла, што се сада надала да ће на њему, Младену, кад то види, дозна, она по његовом изразу, лицу видети раздраганост, љубав, да је сав срећан у дну срца што види како га она још воли, ето, напустила мужа... И то Младена највише зграну, то што је видео да чак њима, ни баби, ни матери, сада, када би — не дај боже! — она остала код оца, па са Младеном почела да живи, не би то било криво. Главно је да она није његова жена, а као друга, оваква, распуштеница, могла је да поднесе.

Зато, као да га не би вређале, за ручком није се о томе ништа говорило. Младен је чак морао сам о томе да почне:

— Шта је она луда учинила?

Баба, притворно, чинећи се ожалошћена, одговори:

— Не знам, синко. Видим: дошла и седи код куће. Мати још ништа не говори а ча Марко само бежи, хукће. Шта ћеш, судбина таква! Младен, љут на то бабино притворство, на ту њену скривену радост, радовање што, ето, и за њега, Младена сада... И да би све то пресекао, диже се са ручка.

— Бесна је она. Камџија њој треба!

И једино мисао да то спречи, да се не чује, не помисли да је због њега то учинила, само то му је било пред очима. Уђе на капију њихову. Љутитим кораком појави се у дворишту. Она је седела на камену у средини. Прекрштених руку, повезана дугом шамијом, у простом минтану, простим шалварама. Мати јој је тамо, око зида и бунара, радила. Ча Марко седео у ћошку. Из куће, из саме кујне била хладноћа. Видело се да се не ложи, ништа не греје, ништа не спрема.

— Шта је?

Болно, радосно га погледа, уста јој заиграше.

Али, кад га виде таквог, љуто намрштеног лица и као камен хладног, њој само у грлу пукну нешто:

— Ништа!

А једнако се смеши на њ.

— Како ништа?

Мајка јој, од беса, бола, поче брзо да са једног краја на други иде, баца дрва, намешта и виче да Младен чује:

— И нека остане! Немам их више. Једно имам. И што да се и оно мучи, пати? Када није за женидбу, што се женио? Не дам.

Ча Марко, унезверен, преплашен а чујући отуда Јованкино грцање, плач, као настави:

— Бог, мори! Бог Господ! Бог! И ако је Бог! Бог нареди да се пати, мучи.

[Младен је успео да натера Јованку да се врати мужу.]

Понекад се устумара. Горе, у соби, гори му свећа и леже отворени тевтери, спискови вересије, примања, дуговања, а он доле, у башти, шета, пуши. Осећа тежину, загушину земље, баште, зидова око себе. Осећа како га цела кућа гуши, затвара и као прикљештена, везана држи и притиска. Зна да би му лакнуло кад би изишао, прошетао се улицом, чаршијом. Чуо жубор воде што тече олуком чаршије. Видео поље, ноћ на њему, рубове планина што се спојили са небом и иза којих је увек светло, јасно...

Али зна да сада нико у кући не спава. Да су се због њега пробудили и седе у постељама, не смејући од њега да се покажу да су се због њега пробудили, већ сада, цептећи од страха да му није штогод позлило, рђаво, и зато шета, седе кришом гледајући отуд из својих соба овамо у њега, прате му брижљиво сваки његов корак...

И као увек, Младен је знао, само ако још дуже остане, пошета баштом, надише се свежег ноћног зеленила помешаног са влагом бунарском и поливене баште око њега од данашњег многог вађења и расипања воде, да ће баба, тобож послом, као да је заборавила да штогод затвори или чула какву лупу, па зато се дигла да види, са набаченом колијом на главу, на брзу руку опасана бошчом да би сакрила кошуљу, која би јој се ипак доле, око чланака, видела и због црнине колије јаче одударала, и онда би брижно, заплашено пролазила поред њега, чинила се да не зна да је он ту, у башти, па кад би га видела, она би се трзала, зачуђивала...

[После Младенова настојања да Јованку врати мужу, а не да је као распуштеницу задржи у својој близини.]

Младен осети како би баба чак више волела да он то учини, да падне. Као егоизам с њене стране, да после и он, као отац му за пиће, и он од ње не може да се отргне, те би и њега због те мане имала у својим рукама... И он би неугодно дирнут не због тога што није хтела да је он старији, господар, већ уопште што није хтео ни пред ким и ни за шта да црвени, крив да је, обавезан. Тешко му је било.

Кад чу да је баба већ све прегледала, вратила се, легла и већ морала да заспи, он се диже. Дакле, сви они као повлаче се, ограђују се, не смеју на себе ништа да приме, да он не би после, ако му буде рђаво, можда буде тешко, осети се несрећан, да не би имао кога за то да криви, и тиме мање буде осећао несрећу. Већ да му је потпуна, цела, јер: сам што је хтео, како је хтео, тако и урадио... Сви се, дакле, осећају као слаби, боје се, повлаче. Он сам треба јак да је.

И та му је ноћ била најтежа. Кад први пут сазнаде да му, ако хоће да је као што треба а не ослања се ни на кога, не обавезује ником, да би то своје, себе, могао да носи, треба много снаге, бола, и да је јак, јак... Јак над собом. Себе да има у рукама. Да је јак, кад штогод зажели, заиште, срце зажуди за нечим, да срце стегне, не да му. Да кад му навре бол, туга, чежња, суза, да је јак да спречи, унутра, у себи задржи, законча. Да је јак.

И осети да је јак. Издиже се. Стојећи у соби, гледајући пред собом двориште, башту, онако висок, сув, осети како заиста постаје сувљи, виши, али и каменитији.