Газда Младен/IV
Долази Лазарица. Цветна недеља пре Ускрса. и она, Јованка, пева:
И то по цео дан. Од јутра до мрака. Радећи, било по кући, било по дворишту.
Али у оном »што се, лудо, млад не жениш?« он осети сву њену љубав, молбу, слатко позивање, миловање, да се жени, њоме да се жени... Што је лудо, што се не жени, што је не узима, љуби, грли, кад ето већ Ускрс и пролеће!
Само код Стојанчетових што су јој као не бранили да одлази, а и код Младенових. У те две куће могла је она свакад, у свако доба, не питајући их да одлази, седи тамо, па чак и да ноћи. Толико су били сигурни за њу код те две куће. Нарочито код Младена. И нарочито кад Младен поче да се диже, бива као што треба, да не само сад више него отац му поче да зарађује, проширује, учвршћава радњу, него кад сасвим одскочи, подиже се, и узе све у своје руке и постаде оно што је у реду, како треба да је син на коме остане кућа, радња...
Јованкин отац, газда Марко, слаб, чуван, већ посрћући од слабости, чисто се и сам осећао срећан у Младену. Гледајући га како с дана на дан све бољи, сигурнији бива, кућу пуни, радњу проширује, као да је он Младен, тако се осећао срећан што Младен напредује.
— Тако, тако! — говорио би он. А у томе његовом »тако, тако« било је као неке освете, задовољства према осталима у чаршији. Као да Младен својим напредовањем и њега свети, показује свету како није истина да кад старе куће остану без оцева, морају од синова који после њих дођу да пропадну, нестане их. Ето он, Младен, не дâ то да буде. Ако он, Марко, зато што је последњи остао од толике породице, па мора зато да је слаб, да се чува, да не би умро и тако с њиме и сва кућа, а оно ето бар Младен не дâ тако да буде с његовом кућом, већ се диже, не дâ.
Као да је он Младен, тако је стари Марко био срећан у Младену, задовољан. Чисто детињасто радосно слушао је шта се говори о њему по чаршији, међ трговцима. И као да њега хвале, по цео дан седећи код куће, чувајући се, лечећи се, после би причао жени, јављао јој све што Младен ради. Како радња већ увелико пуна, већ мора да се купи до њега други дућан да се прошири, нема еспап где да стоји. Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе. И о свему што се чује за Младена, срећно, задовољно би причао као да је Младенова кућа и радња његова, и она напредује, цвета.
Сав срећан, кад би му се досадило код куће, он би излазио.
— Код Младена... — говорио би жени и Јованки одлазећи и поштапајући се, како је одмах од капије им почео, онако чуван, изболован. Он зна да до њега стоји. Да је она његова. Види колико га воли. Са колико љубави, веселости, сјаја у очима навек му прилази. Сва је његова. Али он је својим паметним, сувим лицем, мирним погледом навек умирује. Увек према њој трезвен, миран, као брат јој. И она га слуша, мило, покорно, мада би волела да је он још бољи: нежнији, отворенији.
Зна Младен да не само што би му дала да је љуби, грли, већ да би и све што год он хоће. Чак, кад би јој казао да се ноћу из своје куће, преко високог зида, попне и дође к њему, ту, у башту, да до њега седи, лежи, и да јој он — не љуби, већ само да јој своју руку метне испод лица, око грла и осећа како она мирише, топи се, а више њих чесма шушти, кућа се оцртава — да би она и то учинила. Чак, кад би је и родитељи спазили, питали куда, а она казала им да код њега, Младена, иде, и они не би били противни.
— А, код Младена? Добро! — рекли би јој.
Толико је Младен о себи имао вере, поуздања. Знало се да он рђаво неће ништа, да је он Младен, а не као други. Знао је за све то Младен. Знао је како ће то бити лепо кад се само поруши зид па обе куће постану једно. Њена висока, с цвећем, алејама, а њихова горе. Горе у кући баба, мајка, брат му, а доле њена мати и отац јој. Отац онако стар скоро ће умрети и мати јој доћи ће горе код њих, бабе. А она, Јованка, њих све двориће, слушати. И то како радо, од срца! Знао је све то Младен. Знао је како ће све то бити лепо кад је узме, али увек, осећајући сву ту срећу, у исто време осећао је и као неко чупање око срца, предосећање. Као наслућивање да, можда, сигурно, неће баш тако све бити... Биће бола, јада.
Колико пута тако увече, кад после дућана и добра пазара мирно, срећно пође кући, сав блажен мислећи на њу, гледајући како се њена кућа иза њихове онако висока, с дрвећем, у вечери, мраку, губи, тоне, а њега, изненада, одједном чисто као у коленима нешто пресече. Посрне.
— Ах! — и клоне, а не зна зашто. Само зна да услед злокобљења, слутње, толико се јадан осети да чисто малакше.
И наслутио је.
Али му најтеже би када једнога дана дође њен отац и, као увек, снебивајући се, бојећи се да му није на досади, задржава га од његових, других, важнијих послова а не као што је тај за шта је дошао да га моли. Увек, из великог поштовања према њему, кад год је долазио код њега на разговор или тако нешто, он је увек долазио са страхом, никад не хтео да седне, свршавао на брзу руку, све из бојазни да он, такав човек трговац, због њега не задржи се, не сврши какав свој велики посао, као што су сви његови послови, и после не потужи се: »Ама не могах, дође ч̓а Марко и омете ме...« И зато ч̓а Марко кад год је долазио к њему, још с прага дућанског почео би уплашено да га зауставља:
— Седи, седи... Гледај си твој посао. Продужи, продужи. Ја имам када и да причекам.
И не давао му да се, као што доликује млађем, дигне, пође на сусрет, рукује се. Већ дошао би до њега и седајући полако, скучено, почео да га пита, моли за шта, а увек додавајући: »Ако имаш кад, да ти то није на сметњи«.
Тако је и тада. Једнога дана дошао и почео да му прича, управо да га моли. Младен се надао томе. Надао се да ће и то једнога дана доћи, да ће чути како њу, Јованку, удају за некога. И био спреман. Чак се надао да ће њен отац доћи да га, пре но што је удаду, пита, саветује се. Али не ради чега другог, већ питајући га за савет, у исто време да га замоли да, ако им приликом свадбе нестане било новаца, било друго, обећа им да ће им он узајмити, да не би ишли код другог трговца из друге маале. Младен, надајући се свему томе, не изненади се кад старац поче да му прича, и то понизно, у највећој тајности, како се ових дана јавио тај и тај, из неке чак горње маале. Али пошто он већ толико време не излази у свет, не познаје га, позаборављао, то моли њега да им он, ако га зна или се распита, и каже, посаветује их. Али се изненади кад старац рече како, поред њега и матере, и она, Јованка, девојка, га моли. Испочетка није пристајала, изговарала се да младожењу не зна.
Узалуд јој мајка говорила да га они сви познају, и поменула поред осталих и њега. Онда она, Јованка, рекла: »Па ако брат Младен каже, добро, поћи ћу...« То, последње, Младена изненадило. У том њеном, да јој он каже: да ли да пође за другога или не, осети он и њено лукавство да тиме њега примора, да се реши, и ако је воли, проси је, не одобри јој да за другога пође... И то Младена изненади. Да се не би одао он...
И баш зато било му је тешко, не, него криво на њу. Као да није знала, осећала да не треба толико баш да га мучи, да му баца одговорност... Зар је мало што он њу не може да узме, него још и то: да јој он каже, одобри да пође за другога. И, сажаљевао је њу, себе већ не. Он зна да мора да ради као што треба, доликује човеку, сину, на коме је остала кућа, мајка, баба, брат. Дакле, сажаљевајући њу, њену наивност што она, ваљда бојећи се да ако се кадгод доцније у животу нађу, састану, да јој он не би кадгод можда пребацио, она се сад ставља као под његову руку, на расположење, да он одлучи, реши да пође за другог, како јој после не би пребацио... Сажаљевао је. Али ипак за та два-три дана што је имао да им јави за ваљаност просиоца, ипак било му је тешко. Не што је губи. Он се с тиме био одавна измирио. Него што поред тога траже, ишту још и ту жртву. И зато му је било тешко. Зашто баш и то од њега? Зар није доста што се одрекао ње, него још и он сам да реши да пође за другог? Зато му је било тешко.
То је и његова мати као осећала. А и она као да је знала, била је у неком дослуку с девојком и са свима њима... И, осећала је, и као да је знала, да он има за ова два дана да им каже, реши се... А као да је предосећала да, ако њу не узме, сад се не ожени, какав је он, никад више неће се оженити. А опет, као увек, бојећи га се, не смејући ни за шта да га пита, а најмање за то, она за та два дана, очајно, брижно, плачно пратила га, стрепећи и умирући од страха. И баба му као да је то знала.
Одмах, чим је дошао кући, по погледу бабином и материном склањању, сакривању од њега, видео је да оне све знају. Да је прво ту било свршено. Да је, по обичају, прво ту, код бабе и матере, њен отац долазио. И као пробајући, није главно било тај просилац, већ да тиме, питајући за њега, тражећи савете, као одобрење, виде, дознају: да ли они мисле њу за Младена да узму, те онда може да чекају, нека Јованка седи; али, ако одговоре, кажу да је удаду и тиме потврде да не мисле да је узимају, онда да бар прилику не пропуштају... Па и кад су од бабина одговора видели да нема ништа, опет, види се колико су желели, надали се и молили бога да је Младен узме, као последње, отац чак код њега у дућан дошао, да и њега тобож пита, а у ствари да и од њега одговор добије, да и од њега самог буде одбијен, да, можда, после, ако дете, тамо, са мужем, не буде срећно, кадикада се заплаче, да они, отац, мати, не пребацују себи да су пропустили а да не учине све да им дете пође за онога кога воли... Али, кад неће он сам, онда сигурно: писано је, судбина је таква.
Младен, чим је дошао, улазећи на капију, силазећи ка кући, видећи бабу испред куће како, тобож у послу, засуканих рукава, ради, по њеном укоченом брижном погледу којим га је дочекала, и по дубини испитујућег погледа, видео је да све зна. Зна да је отац код њега долазио, питао га, тражио савет. И да она зна шта у ствари значи тај старчев долазак, то његово тражење пристанка.
И већ је била друкча, мекша. Као хотећи да му помогне а и као извињавајући себе, нехотице, изненада, кад он дође, пољуби је у руку, прошапта она:
— Па како си ми, синко?
Изненађујући се, равнодушно одговорио је:
— Добро, нане!
За њим, пратећи га, као једнако хотећи да дозна све, ушла је и она.
Мати му већ се крила, постављајући софру за ручак, доносећи и сипајући јела једнако је крила главу, не смејући у њега да погледа, као да је за оно све она крива. Чак није ни ручала. Надохват, два-три залогаја, па се одмах дигла и отишла тобож неким послом, тамо, доле, удно баште.
Он и баба јели су ћутећи. Она готово не једући, тек обичаја ради, а једнако у њ гледајући упитно, брижно. Али њему руке нису дрхтале. Лице му је било, као увек, суво, више црно но бледо. Прсти руку му полако, мирно су узимали залогаје. И смерно, мирно, кад је ручао, прекрстио се и отресав с крила мрве, узимајући мараму са колена, почео да се диже.
— Једи, синко! — поче га нудити баба.
— Нека, доста. А имам посла, па тешко ће ми бити.
— Кусни, кусни ти, а посао имаћеш када.
Први пут од очеве смрти било је тада што га је баба од посла, рада одстрањивала. И одједном, напречац, као саму себе гонећи, упита га:
— А је ли био пријатељ Марко?
— Био! — мирно, поуздано одговори.
— Па?
— Па — осмехнувши се равнодушно — пита за Стојмена. Траже Јованку за њега. А и за еспап што ће требати за удадбу, свадбу, на вересију да узме.
— А, за то, нека већ узме — одахнувши прекида га баба.
Он, погађајући њене мисли, настави:
— Па нека му је даду. Он јединац. Имања доста имају. Добар. Боље...
— Па јест, синко! Шта ћеш? Сиротиња. Куд ће бољу прилику да нађе? А за свадбу гледаћемо и ми да штогод учинимо, дамо...
И тих дана било је за Младена најмучније, најтеже. Не за њега. Он је са собом већ био свршио, био начисто. Али било је тешко у кући. Чудна, пуна страха, зебње била је нека тишина, неко мртвило. Као да се нешто откинуло од куће. Отац Јованкин и мати већ се никако нису виђали. Јованка, међутим, мада је чула за ту прошевину, ипак не полажући на њу ништа — толико је била уверена у њега, Младена — ипак је, истина не баш као пре тако често, али ипак долазила је. И онако весело, насмејано, излазећи из капије, трчала би вијући се и шибајући дугим, густим курјуцима по леђима сва зајапурена, срећна, знајући како јој то лепо стоји. Код њих би исто тако утрчавала, од бабе тражила какву урутку, суд у послугу, са матером му слатко се шалила и разговарала. И кад би се и с њим нашла, као и пре, увек би га за свашта запиткивала, питала за савет, да јој из дућана то и то пошље или по момку из друге трговине узме, пошто он то зна најбоље и свагда, предајући му се сва, уносила би се у њ насмејана, срећна. И он увек, као старији брат, смејао јој се, и кад би јој се очи почеле јаче да црне, светле, уста црвенија, влажнија да бивају, а испод грла, меког, нежног, да јаче трепти, и чисто се чује неко грцање, он би је утишавао:
— Хајд, хајд! Иди ради...
Али овамо, баба, мати, све је било немо, погружено, упропашћено. Мати, као увек, као да је она за све крива, једнако је бежала, крила се и тамо можда уздисала, а баба никако га не испуштала. Дању, увече, није било а да га она на капији већ не чека, не предусреће оним брижним упитним погледом као питајући, стрепећи, да му с лица прочита, дозна: шта ће бити? Како ће се свршити? Целог дана би из родбине долазили (пошто се одавно то слутило, знало) и погружено, не говорећи ништа, немо се долазило и одлазило... Као да се очекивало нешто страшно, нека пропаст, несрећа, да се све сврши, сруши и нестане. А опет сваког дана се кућа, нарочито горњи спрат, собе, балкон чистили, намештали, намештај се разастирао и као да то што има да дође, ма какво да је страшно, поражавајуће, ипак када наступи, дође, има бар намештену и чисту кућу да затече.
Нарочито су биле ноћи тешке.
Те вечери, мада је био решен већ да сутра треба да им дâ савет, а у ствари свој одговор Јованки, поручи кући да га не чекају на вечеру. Да без њега вечерају, легну, а он ће остати у дућану јер има посла, вересију да прегледа. Знао је да ће се баба досетити да је то изговор, а да је у ствари друго: Јованка и његов одговор њој сутра. Али није могао друкчије. Није могао да оде кући. Издао би се. Свађао би се и с бабом, и са свима, толико му је било.
И добро му дође што остаде сам у дућану. Затворен, у мраку, без светлости, знајући да је свуда већ мир, тишина, по чаршији нема већ никога, сви отишли кућама, вечерају, лежу, а он сам. Добро му дође та самоћа. У дну магазе горела је у чираку лојана свећа, он је био горе у дућану. Да би био као још усамљенији, он се диже и пређе тамо, у магазу. Свећа је, заклоњена каменима соли, бурадима, даскама, једва горела и осветљавала. Он седе. И тако у дну магазе, усамљен, ограђен дућаном, како му сладак дође бол! Није хтео ништа да мисли. Не што није могао, умео, већ није хтео. Знао је да је непотребно, да је свршено, решено о њој. А знао је да кад би мислио, мислио би о ономе што је већ свршено и сад је непотребно, није у реду, не доликује му... Мислио би о њој, о њеним црним веселим очима, о њеном сад истина због неизвесности његова одговора мало бледом, узнемиреном, али увек насмејаном лицу; о закићеним цвећем њеним топлим, тихим, миришљавим, недрима, о половини, о бошчи њеној која јој тако лепо пада и обвија њена витка мила бедра...
Диже се. Знао је да су већ до сад код куће вечерали, легли, те он сад може исто овако у самоћи и тамо код куће да је. Пошто затвори дућан, пође. Већ ноћ мртва, чаршија мртва. Црни се калдрма. С обе стране, сниски, као нанизани, црне се дућани, стреје, ћепенке. Он је ишао. И чак као охрабрен умирен услед ове самоће. Истина, да му се изненада, одједном као ноге одсеку, као да клецне. На то ништа не би одговорио, ни уздахнуо, ни намрштио се, ни рекао: »Ох!« Знао је да ништа не помаже. Нити да помаже оно кад сави, уђе у улицу, која исто тако мртва, пуста и црни се, а испод њихове Јованкина висока кућа јаче се црни и као да му она нешто говори, те њему од тога срце трне. Знао је да је све то ништа и зато је ишао мирно, укочено, погнуте главе.
Кад дође до капије, отвори је, прекорачи праг али, ох! осети како му се у кућу не улази. Али ипак мирно улази. Мада зна како се кућа црни, двориште шири, испод дворишта, опет, више зида висока заједно са дрвећем црни се њена кућа, лелуја отуда и као да нешто говори, оплакује га. Долази кући, прилази чесми, хтео би да се сагне, охлади главу, чело, али зна да баба му и мајка, мада се чује како рчу, спавају, ипак не спавају, већ видећи га како се сагиње чесми, хлади чело, видеће његов бол, муку. Зато само, као прибирајући снаге да уђе у кућу, остаје до чесме да стоји, одупире се о дирек, слуша како вода тече, пада. Како би, јекнув из свег срца, пао, скљокао се испод чесме, пружио врат, главу, руке, колена под воду да га она запљускује, полива, хлади, камени! После, као муком одвајајући се, силом, мирно, тихо, да их не пробуди, улази у кућу, улази у собу. Бели се постеља му. Чак, Младен познаје како је брижно, угађајући му, она лепо намештена, као да знају за његов бол, муку, па хоће бар постељом, лепо, брижљиво намештеном, да му као олакшају, покажу као учествујући у његовој муци. Али то њега још више буни, боли. Шта они да се мешају, као улагују му се, кад овамо на дну срца, потајно надају се да ће је он одбити, не узети.
Ћутала је. Заклопила се над разбојем са рукама на челу. Рамена и врат јој видело се како се тресу. И са стране, испод пазуха, видело се како јој се прса тресу и одозго са лица иду, лете низ прса сузе јој. Младен је осећао да она плачући, у том јаду, плачу, чека да јој он приступи, утеши је, бар да му се обисне, заборави све и на његовом рамену исплаче се сита, сита. Али он то није хтео. Стајао и чекао.
Она диже главу.
— Зашто? — упита га, а очи јој, њене црне очи, поцрвенеле од плача, трепавице дошле још црње, влажне, мокре, а уста јој, подбрадак, врат све то врело умрљано сузама.
Младен се осмехну.
— Зашто? Зато што си луда. Што мислиш да се све једе што лети. Шта му фали? Идеш у пуну кућу, кућу богату. Он јединац, миран, добар, на рукама да те носа... А хоћеш ваљда за некога лудог, бесног, да те бије, туче, да трпиш за хлеб.
Она престала да плаче. Зинула и гледала. Скаменила се готово од његова изгледа, гласа. Ништа да у њему дрхти, да се познаје. А зна да је воли, да и њему срце пуца, али за њега то ништа није што он осећа, трпи.
Чак и кад она одобри, рече да ће поћи, он нити се зарадова, нити клецну од бола, већ, сасвим као да је то одавна требало тако да буде, насмеја се и помилова је по овлаженој глави.
— Па тако, лудо!
И оде. Оде сухо, круто, полако, да њој дође да се не за себе, већ за њ, гледајући га таквог, заплаче и падне, обгрли ноге и на сав глас закука за њим: »Младене, брате!« И заиста, кад је он отишао, она се понова поклопила по разбоју и плакала, плакала не за себе, већ за њ, за његову младост, за његову чисту суву снагу, за његово црно паметно око... За Младена, њеног, милог, слатког брата Младена.
И за све време спремања, од испита до свадбе, није ништа било онако као код других. Он је за све знао, долазио, наређивао, водио бригу и о спреми, даровима. Не да, као други на његовом месту, кадгод покаже се, дерт, јад, бол да искаже. Она је желела да га види бар кадгод да он поклецне, покаже како га боли, како...
[као] други или да никако не долази, не виђа је откако се испросила за другог, навлаш избегава да је види, обилази издалека њену кућу и маалу, чак, у инат њој, и он да се одмах жени; или да долази, виђа је и увек, било при игри, при песми, он навлаш, нарочито да пева какву песму на то, која кори, куне, и да од јада пије, иде по механама, лумпује, ноћу са свирачима пијано, бесно, уз пуцањ пушака пролази поред њене куће... Ништа од тога. Младен као и пре...
Увече, седећи на ћепенци, испред дућана, Младен је видео како одозго са осталим младим женама и девојкама Јованка иде из амама где је, по обичају, ишла да се окупа и спреми за сутрашњи дан, за свадбу, за венчање. Одмах затим, чим поче да пада мрак, виде оно спремање за свадбу. Од њега, из дућана, још јуче све су узели што је требало. Али тада почеше по обичају да се из механа, гостионица виђају како се клупе, астали износе и улицом носе за тамо. Чу се одозго како, идући чаршијом из њихове, циганске, маале, уз пратњу гунгуле деце, мангупа, свирачи свирајући замакоше у њихну улицу, дочекани такође гунгулом деце из њихне улице. Одмах затим виде како, да би се дуже, јаче и боље могао видети, у двоја-троја кола натоварен дар, пронесен отуда из улице, пође чаршијом и заобилазећи, праћен свирком одостраг, опет уђе у улицу и однесен би у свекрову кућу. Затим настаде оно овамо код Младена, у чаршији која је већ била празна од пролазника, мирна и тиха, отуда из улице, њихне куће, као год са сваке свадбе, допирање свирке, меко, кроз ноћну хладовину и тишину гротање, извијање грнета, ударање дахира, песме Циганака. И сваки час отуд ужурбано излетање деце, слугу по чаршији, по механама, доношење још што се било заборавило, не сетило се... Младен је био занет у посао. Као увек, суботом после великог пазара, увече је био сав занет прегледом дућана, магазе. Стојећи на улазу од дућана, помно, брижно гледао је како унутра слуге доносе и вуку у редове крупице соли, гвоздене полуге, вреће брашна, вуне, што је тог дана услед куповине, гледања и пробања од муштерија било извучено, једно преко другог у нереду стајало, и у исто време слушао отуда свирку, гледао како што јаче ноћ, мрак, тишина и хлад, то јаче отуда свирка, песма бива и овамо у чаршији осваја, опија. Већ почели фурунџије, срећни од пазара, механџије, који су иначе са муштеријама целог дана пили, већ почели да испред механа износе столове и столице и сами седају, пију, фурунџије сваки час, уморни, задовољни и сити од данашњег по три пута печења и вађења хлеба, почели сваки час да истрчавају и одлазе у механе, уз пут заједно певајући исте песме уз свирку што се отуда чула. Поп Трајко већ брижно пролази и иде кући знајући да ће му син, као увек када у комшилуку има свадба, весеље, он већ тамо бити, опити се, начинити свађу, кавгу... Из берберница већ сваки час излећу шегрти враћајући се са полићима ракије које носе гостима што, поређани, чекају на ред бријања, не могући да се одвоје и оду сами.
Изгледало је да је цео тај крај вароши где је била њихна улица, одакле се чула свирка, песма, заједно и он са њима се веселио и терао свадбу и да ће овамо, за свој рачун, одвојено и он се веселити, пити. Зато се Младен нимало не изненади кад са угла улице сагледа бабу. Носила је у руци кантицу за зејтин. Тобож: кући нестало па дошла да узме. А знао је да није у истини, да код куће зејтина има, јер се увек на велико, у нарочитом суду кући шаље. Али је одмах знао и зашто она то чини. По њеном полаком, као обазривом уплашеном приближавању и негледању онако право, отворено у Младена, Младен је знао: да она зато долази што хоће да је сада, када већ ово весеље, пијење, обузима све, хоће да је ту, код њега, да га одведе кући, бојећи се, стрепећи, да можда сада, уочи њене свадбе, од дерта, јада, бола, он се не заборави, запије се и тиме свима дâ на знање целу ствар, све њих обрука.
Младен, једнако унесен у посао, смејући се у себи баби, дочекао је кад је она чисто нечујно дошла и заобилазећи га на вратима почела да улази поздрављајући:
— Добро вече! Зејтина нестало па... — почела је, а он је, знајући све, погађајући шта хоће, прекинуо:
— Ако, ако! Добро кад си дошла. Још мало да свршим, па бар заједно да идемо кући. Седи. Сад ћу ја.
— Па баш добро — дочека она. — И раније да идемо тамо; знаш, немају богзна кога. Па ако ми нећемо, као прве комшије, онда ко ће?
— Добро, нане! А јесу узимали штогод од нас?
— Јесу! Дала сам им. — И, као да би га одвојила сасвим од те чаршије, механе, берберница, где је већ увелико ишло пиће, весеље, и што више привукла кући, тамо, ка њима, почела му је причати: како су и шта за свадбу од њих узели; колико чаша, колико столица, сахана, судова; колико из које бачве вина им је дато, колико ракије.
Младен, у послу, отиде чак у магазу, слушао је. Наређивао слугама да што пре пожуре, сврше.
Када се свадба свршила, она, Јованка, појавила се на свекровој капији у хаљинама невесте, шалварама од јумбасме, са закопчаним минтаном на прсима до грла, и забрађена не чајком већ шамијом, са лицем не девојачким, извученом и растресеном косом око врата, око ушију и по челу, већ мршеном и целиваном косом; очима подбухлим и уморним од страсти; устима набреклим и по врату и лицу тамним, једва приметним пегама, насељеном крви од уједа. — Младен је видео и са подсмехом гледао како је цела кућа, родбина, чак и улица и део чаршије, комшије му чисто одахнули. Као да се нешто толико година спремано, ишчекивано и са зебњом чекано, гледано како с дана на дан све ближе, јаче то долази да, једнога дана, дође, деси се и све, и Младена, и трговину, и кућу, и родбину пресече, поремети, заустави и поврати их натраг где су и пре били, одакле су и почели. Младен, радња да застане, баба, као и пре брижно, не весело да надзирава, штеди, уздише, стрепећи да се неће имати, да неће случајно кућа, имање пропасти, изгубити се.
Сада, све то је нестало. Младен не само да није дао да се у њ што посумња, већ ето сам се је ње одрекао јер је знао да није за њ, њихову кућу, радњу. Зна да, ако би је узео, ово мало што се има, што се затекло у радњи новаца, морало би да се, пошто она ништа не доноси, све на свадбу утроши, и радња би стала и после, ко зна када и како би се могло да дође до тих новаца, да се опет почне рад, куповина, продаја на велико, а да се не стрепи сваки час да, ако се одмах по бољу цену не прода, да ће се пропасти, не имати ни што је најнужније.
Младен је одмах видео како после тога не само што је кућа, родбина одахнула, смирила се, постала весела, него како га и у чаршији друкчије гледају. Одмах, напречац престаде она, поред све усрдности и дочека код трговаца, ипак нека потајна зебња, устручавање у давању му кредита, новаца у четири ока, јер: још је млад, дете. Ко зна? Истина да добро иде. Боље се држи и одговара обавезама него толико њих већ старих, у годинама трговаца — али, ипак, ко зна? Зар се мало пута дешавало да тако човек добро, као што треба, иде, влада се, па одједном се изгуби, пропије, пролола, изгуби се. Али сада, овом Јованкином удајом, као да је био положио неки испит. Једном заувек отклонио сумњу да ће можда и он бити као толики други, једном засвагда утврдио мишљење да не само неће бити већ да је он друго нешто, он, Младен... И отуда одједном у чаршији, међ трговцима, примање не као себи равнога, већ као вишег од њих; кредита отворена, јасна, без устезања, чак и нуђење, као неко улагивање, тражење прилике да му учини и тиме нешто га обавеже, да би и он њих доцније, јер се већ види колики ће и какав велики трговац он бити. Из целе родбине, удаљене тетке и стрине, већином удовице, оно мало уштеде, готова новца, стрепећи да држе код себе то, да се или не изгуби, или не опазе синови им па узму, почеле су да к њему доносе и остављају на чување. Баба опет, као некада, сва горда, унесена, срећна. Мајка, као преболевши неку болест, опет се одаде на своју кујну, на своје собе, намештање, чишћење, готовљење и надгледање млађег брата. Што је најглавније, не само између њих и Јованкине куће, као и између свекрове, што се не прекинули, охладнели односи, већ све више, некако усрднији постајали. Нарочито баба. Као да би хтела нешто да заглади, ублажи, готово сваког дана одлазила је код Јованкиних. Увек, ма какво се јело готовило, слала би старом на понуду. Код саме Јованке такође одлазила. И као никада дотле, разговорна, чак и задиркивајући Јованку и мужа јој, који је, по обичају, онако слабуњав, цео дан седео код куће. Младен сам осети и виде како је заиста све то лепо. Осети нову снагу, задовољство и срећу што је све тако као што треба. И сам он, увек, долазећи кући, видећи како га, као увек, на капији чека баба а спроћу ње на капији стоји Јованка и муж јој очекујући свекра да дође из чаршије, навлаш, да не би дао баби да посумња да и после тога можда он мисли на њу, тешко му је када је види, право би се к њима на капију упућивао. Муж јој, инстинктивно дизао би се и стојећи га дочекивао.
— Како? — насмејано, срећно питао би их он. И шалећи се, окретао би се мужу јој, показујући на њу: — Како ова? Слуша ли те?
— Слуша, слуша, бата-Младене!...
Отуда, са њихне капије, умешала би се баба, као да не изостане, као разумевајући потпуно Младена, његову снисходљивост, као дајући им милост, општење, здрављење, одговарала би хвалећи Јованку:
— А слуша, слуша, наша Јованка! Свекрва јој не може да се нахвали. Видим свекра јој као да се подмладио. Увек беле чарапе, чиста кошуља на њему.
Офиксане ципеле. Свако јутро, када га видим, дирам га, питам: »Море, она твоја баба нешто се провреднела?« А он одговара и чисто као да благосиља: »А, по баби ми, могле би вашке да ме једу, него бог да прости!«...
Јованка, застиђена, онако обучена у ново, раскошно одело, закићена а са оним одскоро постале жене разблудним, још сасвим не засићеним очима, устима, телом, црвенећи од толике хвале, крила би се и муцала, ограђујући се:
— Ама није, нано! Нисам ни ја баш тако вредна.
И ако би утом (откако оженио сина, добио Јованку, никако не може да прође а да у свакој кафани не застане, не части за снаху пријатеље, познанике) одозго још са чаршије видео се свекар јој како и он из дућана, на ручак, одмор, долази, а увек са завежљајем у рукама у коме је било дарова, слаткиша, понуда, за »његову« Јованку; он, чим би видео Младена на својој капији и спроћу бабу, одмах, ако би пушио, цигару бацао, муштиклу завлачио и као дотерујући се, чистећи, долазио би, сав срећан што је он, Младен, стао и то код њега, са сином и снахом на капији разговара се. Јованка, видевши га, истрчавала би и размажено, улагујући се, долазила би му љубећи га у руку, одмах, као дете, баратајући му уз пут по недрима, појасу, тражећи то што јој је донео и узимајући радосно загледала. Свекар, срећан, као бранећи се од ње, долазио би и још срећнији, и као да су он и Младен нешто засебно, више од свих њих, здравио би се:
— Како си ми, пријатељу?
И на одговор, као извештај зашто је Младен стао ту, стоји, распитује се за снаху му да ли је вредна, послушна — све у шали, дирајући Јованку, — свекар је одговарао, као узимао је у одбрану:
— А, вредна ми је она, вредна. — И, чисто молећи: — Хајдемо, Младене! Хајде, баба-Стано! — позивао би их и улазили унутра, а Јованки мигом заповедао да иде и донесе послужење. И ту, у дворишту, седели би, служили би се. Стари, свекар јој, сав срећан дирао би своју жену, свекрву, терао је да брже потрчи, донесе, послужи мезетом. Младен би пио, као увек, тек обичаја ради; баба, као да би одобровољила Младена, пила би више, да он, Младен, по њој, видећи како она пије, може слободно, без бриге, ако хоће и жели да пије. Утом би и мати долазила. Она, видећи да је ручку време прошло, спремивши све, а видев да њих, бабе и Младена, нема, а знајући да су сигурно овамо код њих навратили, долазила би напослетку и она. Али још као са трагом страха од пређашњице, као још не могући се сасвим навићи на тај нови одношај, живот, и као још стрепећи.
Утом, свекар јој сасвим расположен, наређивао би сину да, знајући како ће то Јованки, снаји, бити радосно, да иде и позове старца и старку, »пријатеље«, овамо, да им каже и да их прекори: зашто да не дођу, нису ту, кад знају како он, »пријатељ им«, не може да пије без њих, није му слатко... И зато да одмах дођу. И, шалећи се поручивао сину: »Пријатељ и ако хоће и ако неће да дође; али прија (ташта му) да неизоставно дође, јер ноћас (дирајући своју бабу) сневао је нешто па не може а да је не види«... Убрзо би долазили и они. И сви би срећни, радосни настављали да се часте, остају на ручак... Увече, опет, колико их је пута тако исто све затицао Младен код њих, обично доле, у башти, одвојени и на трави седе, пију, мезетишу и часте се. Баба, као никада до тада, раскошна, нуди једнако, не дâ дâ одлазе.
У почетку Јованка све као чудећи се и у страху, као да они, »цео свет«, не зна за ту њену љубав према Младену, и бојећи се да се то није заборавило, не могући да као допусти нити дâ да је то заиста била шала, ништа, мали занос и будалаштина — јер не би овако и даље продужили да живе једни с другим чак и више, усрдније — стрепела је, није могла да појми. Али доцније пак је била и радосна што може стару навику да продужи. Да је као пре готово сваки час код Младенових. Да слободно, трчећи, вијући се, час одлази код њих, час код матере, оца. Да са мајком Младеновом опет и даље продужи оно њихно, као шаљење, задиркивање. Да се са Младеном опет сваког дана виђа, састаје. А да увек, пред ручак, вечеру, када се зна да он долази из чаршије, она тада од њих излази и као пре, увек, горе, на капији, сусрећу се и да, као и пре, он, изненађен видевши да је она, ословљава је:
— А, ти си?
Само, занавек је била нестала из њених очију она весела, безбрижна, јака, силна радост, не бринући се шта ће бити, јер је била уверена да ће то он, Младен, бити, и прса јој, мада су била бујнија, развијенија него пређе као девојком, ипак била су као омекнула и угнула; горе, кључна кост јаче се испречила и на развијеном јој, белом врату јаче, више се јабучица истицала, мада је била у телу, стасу још бујнија, развијенија и заношљивија. Очи, лице било је некако чудно, израз био је некако уморан, кошчат.
Она никад није то могла да поднесе. Кад год би дошла, увек би задрхтала. Не од бола, не од љубави, већ од њега. Све се бојала да можда он у потаји не пати, не тужи за њом, и да кад је још види, онда да му није још теже. Да му није тешко виђење, говор с њом. И зато готово увек, кад год би дошло време ручку, вечери, кад се знало да ће он доћи, она би одлазила од њих. Одлазила, да опет, кад он оде од куће, врати се, седи с његовом матером, раде, разговарају. Као и пре, девојком, тако и сада женом, готово је више била код њих неко код своје куће.