Газда Младен/III

Доцније, баш кад, бар судећи по баби, по њеном безбрижнијем лицу, мало слободнијем, веселијем, по обилности јела и одела, отац са трговином и пазаром почео добро да зарађује, изненада, напречац, умре отац, и Младен га одмах, као што је и требало, заступи у дућану. Остави матер, бабу и целу родбину да наричу за оцем, оплакују га, иду му на гроб, а он, престрашен и највише уплашен бабиним страхом да сада све не пропадне, не изгуби се, нарочито за њ, Младена, да неће моћи, мали је, нејак, да заступи оца у дућану, буде како треба, издржи, — гледао је само да се у радњи очева смрт не осети. Да као пре, у исто време, рано се отвара. Да чим се из њихове улице изађе, наниже, после неколико дућана, одмах се њихов распознаје. Види се по јако извученом крову и широким ћепенцима. Улаз, врата, од буради катрана, наслоњених полуга гвожђа, дасака, готово затрпан. Унутра, у дућану, да је код слугу увек он. Престрашен, не знајући, а највише плашећи се да заиста и не буде као што не треба, не заступи оца, само је то гледао, да се очева смрт у дућану не осети, да ниједан муштерија, купац, не отпадне. А остало, све је заборавио. И оца да оплаче, за њим сузу да пусти. Чак му ни гроб није добро видео. Сем на пратњи, приликом сахране, а више никад. у модрини зоре, готово у мрак будио би се. Око њега по соби већ су биле празне постеље матере, тетке, стрине. Откад умро отац, све готово сестре материне, тетке му, ту су спавале, седеле, а и доцније увек по једна или две. Не толико да матер и њих теше, колико да помажу при готовљењу јела, спремању за на гробље. Њихне постеље око Младена назирале су се, белиле празне, са устуреним јорганима. Из кујне долазила је светлост свеће и са огњишта. Чуло се спремање, мешење. Горе, опет, на горњем боју, чула се такође лупа. И он, још у мраку, већ је био осветљен. Баба једнако се тамо пела, силазила доносећи шта треба. Већ када би било време да се диже, почели са улице да се чују кораци комшија који иду да отворе дућане, к њему, у собу почела би тихо, али сваки час да улази мати. Брижна, у страху: да ли ће се он сада, када је време, пробудити, да га не би она морала будити и опомињати. И када она у кујни почне гласно да пита тобож: да ли је отишао слуга да отвори дућан (мада је њега она иста још првога пробудила и упутила у дућан), Младен већ зна да је то за њега, и одмах би се дизао. Чим би се чуло како се он диже, облачи, одмах би улазила мати са свећом и, као тобож да до њега стоји да ли ће се тако рано дићи и ићи у дућан, брижно би га питала:

— Хоћеш да идеш? — Идем! — одговарао би кратко.

Било мати, било тетка, држале би му појас у који се он полако, уздигнутих руку, да не би било каквих бора, вртећи, пажљиво, увијао. У трему, до степеница за горњи бој, сусрео би бабу.

— Оде ли, сине? — оглашавала би му се и она.

Пошто њој одговори, одлазио би.

Баба би га одгледала како већ сада сасвим у свануће, готово по дану, одлази. Са кључевима иде капији. Већ не обучен као дечко, него у мало дужим, затворене боје чакширама, у ципелама, минтану закопчаном до грла и утегнутом, дугом мор-појасу. Полако, мирно, погнуте главе иде. Тамне му се његова уска леђа, стас. Због погнуте главе јаче се извија и види из рамена му његов уски са шупљином по среди врат, и шире, испупченије види темењача.

На улици, комшије, такође сваки са неким као сажаљењем, јављали би му се:

— У дућан ли, Младене?

Одговорио би сваком на поздрав продужавајући пут. И то све уза зид, полако, мирно. Изишав из улице, упутио би се дућану, отворио га, пробудио слугу који тамо иза магазе спава, да диже врата, ћепенке, носи их и слаже иза магазе. Износи оне греде, полуге гвожђа и све што стоји испред дућана, око улаза. Младен, помажући слузи, гледа како он све ређа: сваку ствар на њено исто место намешта, веша, док дућан не добије исти онај јучерашњи изглед. Младен не седа, већ стоји једнако гледајући како слуга ради док не би сунце одскочило и обасјало ред дућана готово све подједнаких, са подједнако извученим крововима, а увученим излозима, ћепенцима, да су изгледали као да су под једним кровом. Шаренили би се они и одсјајивали обасјани сунцем.

Утом би његови пролазили чаршијом на гробље. Напред слушкиња, на глави са корпом која се повијала под теретом пита, јела. Одмах иза ње баба са матером, а иза ових читав ред жена, тетака, стрина. Све у новом, са свећама, цвећем и забрађене новим, црним шамијама. Младен би видео како би се тада сви из околних дућана, очеви другови, пријатељи, одмах дизали, излазили испред дућана и немо се клањали, поздрављали их као да су тиме хтели и они да се придруже али не могу, па зато по њима, баби, матери, шаљу поздрав оцу на гробље.

Младен увек би са очима пуним суза улазио натраг у дућан. Одмах затим одозго почели би да навраћају к њему покоји од стричева, тетина. Изговор им је навек био: како су били ту, ишли послом, па онако уз пут навратили к њему.

Готово са страхом, трљајући, кршећи руке, улазили би, ишли по дућану, загледали и запиткивали Младена. А знало се зашто долазе. Да виде, прегледају. Да ако Младен учини нешто што не треба, посаветују га, укоре. Али, Младена су увек затицали у послу. Или, наслоњена на тезгу са уздигнутим коленом и на њему тевтер по коме је бележио вересију, пазар; или, тамо, у магази, како лакше ствари вуче, уређује.

Доцније, после њих, већ би долазила баба. По баби Младен је знао да су се вратили са гробља. И то тек што су дошли. Јер, готово још и непресвучена, баба би одмах дошла овамо к њему, у дућан.

И то је било увек сваког дана. Испочетка, баба би готово целог дана преседела. Увече, заједно с њим, затворивши дућан, одлазила кући. Доцније, само би навраћала. И то чешће, по два и више пута преко дана. И то све тобож послом. Не што хоће. А кад би била субота, или уочи каквог великог празника, када је велики »пазар«, целог дана преседела би. И то горе, на тезги, до чекмеџета где се остављао новац. Не мешала се ни у шта. Остављала Младена да он ради, пазари, тргује. А то баш њено немешање ни у шта већ само долажење, седење, као надгледање, требало је да значи: да она, стричеви и цела фамилија зато долазе, обилазе га, не што се боје за њега да он не би нешто учинио што не треба, још мање да сумњају да би он новац или еспап дигао, узео, и, као што други синови раде, кришом трошио на слаткише, шећерлеме, — већ морају да долазе, да се сваки час виђају у дућану, ради других, ради света, околине, ради осталих радња, ради трговаца, муштерија. Да се они, видећи само њега, Младена, дете, не би устручавали, не долазили да тргују, бојећи се да се Младен, као свако дете, кадгод не превари, потроши, изгуби новац од пазара, па после у томе и они не осете се као криви, што су тргујући, дајући му новац, тиме дали и пружили прилику да он згреши. И да то не би било, зато је она долазила, седела. И то истакнуто, до чекмеџета, у врху, да би је сви видели, уверили се да је она ту, да она надгледа, узима новац, а не он, Младен, дете, и да зато немају бриге да ће доцније, ако што буде, они бити одговорни, осећати се криви. Зато би целог дана преседела строга.

По њој, њеном лицу, ништа се није познавало да се штогод догодило, десило. Само, место оне њене беле, нежне, везане марамице испод грла, била је, као и шамија јој, црна, велика, нова. Чак, кад би неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву, па кад би дошао, ушао, видео њу, горе, до чекмеџета, у црној шамији, одмах би се трзао, досећао и улазећи узневерено питао:

— Шта, зар газда?...

— Ех, Бог да га прости! — као храбрећи муштерију, одговарала би му она мирно, прибрано. — Ето, умре, синко!

И само то. Ништа више. Једино што су јој уста била збрчканија, стиснутија. Онако седећи, одударајући кроз излог, у дућану, на тезги, до чекмеџета, са уздигнутим и до прса јој приљубљеним коленима преко којих јој је била навучена бошча чак до стопала, да су јој вирили само врхови прстију белих јој чарапа на ногама, целог дана би мирно, непомично тако остајала, као да јој син, газда од дућана, није умро, нестало га, већ као да је отишао, некуд отпутовао а она, мајка му, ето замењује га, седи у дућану да пази, чува. Па ни у кући није била друкчија. Нико њу не виде да она, откако умре отац Младенов, па ни приликом саме смрти, пратње, посрну, изгуби се. Још мање да, као свака мати за сином, па још јединцем, клону, паде, од бола леже у постељу и бар зачас заборави на кућу, послове који је чекају. Па на самом гробљу, кад као свака мати дође, она клекне чело гроба, плаче, али у себи, тихо, загрцано и чим мати Младенова почне од силна плача и нарицања да пада у несвест, заборавља се, она би је прекидала, трзала, не давала јој то, већ да, као што је ред, опоју покојника, деле у покој душе му, и, као што доликује њима, после враћају се мирно, погружено. И то толико мирно, прибрано, да је већ и га њена мирноћа била неугодна, чисто била непријатна и сама она са том својом мирноћом, као тврдоћом, окрутношћу.

На све изразе сажаљења, утехе, она је само одговарала:

— Ех, Бог... Хвала му!

Али у томе: »Бог, хвала му« било је толико мирног прекора, на дну срца укорењеног, томе Богу, да би се свако чисто трзао и повлачио од ње, остављајући је саму, мирну, круту.

Али Младен је знао зашто је она таква. Не сме да плаче, жали. Због њих. Не сме да се покаже слаба због њега, куће, фамилије. Јер када би она, онда шта је остало за друге? Нарочито због матере му и осталих жена, да не би оне ударале још у већи плач те да се целог дана кућа разлеже само од плача, нарицања. А највише и због самога њега, Младена. Да он, још дете, услед тога плача још више се не уплаши, не ражали за оцем, и тамо у дућану, радњи, не помете се.

И колико је пута Младен виђао ноћу како у оном њеном сопчету седи обучена на простртој постељи. Без свеће, без икаква знака. А то све због њих. Да они овамо, мати и он, то не примете, не виде, већ да мирно спавају као да није ништа — као да и она спава. Али кад би ноћ била обасјана месечином, видело се све. Двориште бљештало. По башти шуштале сенке и лелујало се лишће а горе чардак сигурно се још јаче белио. И Младен изишавши и прошавши поред те њене собе, трзао би се од страха видећи како, макар поноћ била, она једнако још седи. Укочена, са рукама у крилу и набраним и упртим очима у ноћ и месечину. Покаткад као да би из њених очију суза хтела да кане, јер би се видело како диже руку очима, да ваљда убрише, стисне, врати натраг ту сузу, али би се видело и како отуда, још брже, натраг враћа руку као бојећи се да ни сама ноћ не види ту њену сузу.

Младен, чим би то видео, престрашен, кријући се да га она не спази, враћао би се. Навлачио би јорган на главу, угуривао око матере дрхтећи од страха, јер је знао, био сигуран, да баба поред бола, туге за оцем, још и зато тако целе ноћи седи: што се брине, стрепи и за њ, Младена. Боји се и брине да ли ће он бити као што треба. Ако не бољи од оца, а оно бар као отац. Да се одржи бар ово што се има. Да неће и он бити као други, остали. Као неки од такође чувених, богатих породица, па исто тако као Младен, после смрти оцева, почели да воде радње, трговине, па или на карте, или на женске и пиће одали се, и почели да расипају. Ено, баш спроћу њих газда Стојанче што само једног сина има. Па ни њега, мада је већ стигао за женидбу, отац ипак не сме ни у дућану да остави, а камоли да њему преда радњу, тако је слаб, блед. Једнако утрпан минтанима, и то зимским, испуњеним памуком. Вечито се сунча, пари и лечи. Не зна ништа, нити може ишта. Па тако исто, ено чувени Поглаварци, чији су стари закупљивали и наплаћивали данак. Чим им отац, стари Поглавар, умро, синови, не само што баталили радње већ, тукући се међу собом, почели да се деле. После, пијући, бацајући, продавајући у бесцење, све упропастили. Толике чивлуке, толика имања, дућане и куће, па сада живе од милости сељака, пређашњих својих чивчија, који су били на тим имањима и од њих откупили их. И тако сви редом. Готово ниједан, после оца, да је радио као што треба, као што је обичај, адет и ред: да радња, и ако отац умре, и даље напредује. А оно не само да не напредује већ иде у пропаст. То је за Младена било најтеже и најгоре. Дућан, трговина, целог дана тамо седење, продавање, није му ништа било. Брзо, за кратко време ушао је у све послове. Цене свачему већ је знао. Већ је у мислима увек могао да оцени и процени не само колико и од кога еспапа има него и цео дућан и магаза колико отприлике вреде и колико се за то у свако доба може добити новаца. Чак у томе осећао се лакши, срећнији. Али ово код куће, то бабино ноћно бдење, седење на постељи, мишљење и вођење бриге о њему; оно свакодневно долажење, увек готово пуна кућа жена из родбине и из комшилука. Не што им се долази, што воле да седе, да увек по једна ноћива као да их чува; већ што треба, што је ред. Што морају сада да се ту код њих »нађу«, помогну штогод, послушају... И онда, ако Младен, преко дана, или пред вече, у невреме, пре но што се чаршија затвори, сасвим случајно послом каквим кући дође, оно материно усплахирено, преплашено истрчавање преда њ и оно њено уплашено гледање у њега: да се можда тамо, у дућану, трговини, није десило штогод, скрхало се, пропало, па он, не могући више да издржи, напустио, побегао и ево га где долази.

А Младен то није волео. Сваког дана бивао је све бољи, све паметнији. Никада ништа неупутно није учинио. Ни када не пропустио да сваког комшију, пролазника, из дућана поздрави, јави му се; никада муштерији да је казао какву опору реч. Још мање да га кадгод нема у дућану, да као друга деца оде где, заборави се и остане по читаве сахате. Целог дана га је било у дућану. Рано, пре свих, њихов дућан био отворен, спремљен. Сваку ситницу, вересију, тачно, пажљиво је записивао, увек дневни пазар пребројавао и заводио. Свакада тачно, у једно исто доба, када се дан раздањује, одлазио би у дућан. Из куће пео би се ка капији са кључевима. И само да баба или мати што не помисле, погуреније би ишао, јаче би му штрчао танак врат са шупљином мождане кичме, јаче би сагињао главу, да само изгледа озбиљнији, темељитији. На углу улице, спроћу, у чаршији, већ би се шаренила, сва била обасјана упаљена пекарница. На самом углу пролазио би поред чувене трговине и једино окреченог дућана хаџи-Зафировог. И чим би ту наишао, знао је да је сад већ тамо око разгрејаног мангала, у ћурку, са бројаницама, сам главом хаџи Зафир. Погнутије главе, озбиљније пролазећи, називао би бога, на што би му отуда, из дућана, сам хаџија увек гласно одговарао. Пре то није чинио. Нарочито у почетку. Али, кад је видео како Младен с дана на дан све бољи и бољи бива, као што треба, као давајући му доказа свога задовољства што тако добрим путем иде, увек на Младенове поздраве сам гласно би му се јављао. Чак понекада и заустављао би га:

— Младене! Нестале ми неке даске, а требају ми, па да ли имате ви?...

То је за Младена било много. То негледање у њега као детета, већ као одраслог, представника радње, равне његовој. Од радости, стида, једва би промуцао:

— Па... дедо... чини ми се, имаћемо.

— Е, пошљи ми по момку.

Младен, сав срећан, слао би. Најглавније било је што, када за то дознаду, дочују они, баба, мати, ваљда ће бити мало умиреније. Јер, ето, он, деда, чувени хаџи Зафир не само да се не боји, не само што га гласно ословљава, већ сигурно уверен да неће и он бити као остали, него као што треба, ето ступа са њим у трговину, тражи да му он из дућана позајми еспап који је случајно код њега нестао. А то већ значи да Младен води добро радњу, да се већ види да ће он бити као што треба; да, иако је оца нестало, умро, радња тиме није ништа изгубила, већ да ће, ако не бити под Младеном боља, већа, а оно сигурно да ће бити иста онаква каква је била: угледна, на гласу, јака... Зар да то није, да се по Младену већ то не види, зар би се хаџија онда упуштао с њиме, Младеном, у те поздраве, у те трговачке везе?... Зар да он, хаџија, иоле сумња да ће доцније њихов дућан бити као год све радње и дућани што их синови од оцева наслеђују, не само рђави него ће и пропасти, бити несигурни, не на добром гласу, прете да ће пасти, — зар би онда он из такве једне радње узимао еспап на позајмицу, уносио га у дућан и продавајући га давао му име, глас своје радње, трговине која је била не само прва и чувена код њих него у целој Турској, Бугарској, па и Босни...

Ето стога је била толика Младенова радост у том хаџијином здрављењу, тражењу од њега еспапа. Не ради њега, што је то доказивало да он већ није као други, да је већи, бољи, паметнији од осталих својих вршњака и другова, већ што је знао колика ће то бити утеха, радост и као нека мала срећа за њихову кућу: за бабу, за матер, за стричеве и целу родбину. Што ће се тиме и они мало утешити, мало мање, чувши и видевши то, сумњати о њему, бринути се и стрепити за њ.

И заиста доцније, даље, већ је баба била, истина увек онако забринута, са попречном пругом преко набрана чела и скупљених, стиснутих уста, али некако друкчија, мекша. И само видећи ту Младенову озбиљност, труд, упињање и бригу да заиста буде као што треба, постала је озбиљнија према њему. И што је најглавније, као увек, сваког дана, једнако долазећи к њему у дућан да га види, надгледа, чинила је то вазда околишећи, као бојећи се да га тиме као не увреди, не расрди.

Тако, већ није као пре, долазећи овамо к њему, још са угла улице, почев од те хаџи-Зафирове магазе, пролазећи поред комшијских дућана намерно, навлаш код сваког застајкивала, код сваког се здравила и остајала да се разговара. А све из страха, зебње да у разговору са њима случајно не дозна, не докучи што за Младена: како није добар, како тад и тад оставио дућан, задржао се негде. Или ако то не, а оно тим здрављењем као да се улагује, моли да они, комшије, побрину се, настану и не изгубе га из вида већ га поуче, помогну њеном Младену. Сада би већ, појавивши се из улице, истина, онако полако, погурено и увек носећи кантиче, тобож гаса да узме, ишла право овамо. И долазећи к њему, не би као пре право улазила, ишла тезги, чекмеџету, већ би још са прага, улаза, почела да чисти, распрема, нешто диже, да би само изгледала како случајно, не намерно, долази. Да се он не би осетио увређен, наљутио се што она увек долази да га тако надгледа, пази, сумња у њ. И када, као увек, већ пита за пазар, она околишећи, снебивајући се пита.

— Па, има штогод пазара, синко?

И то тако некако болно, плашљиво, да Младен, чисто сажаљевајући је, да би је као охрабрио, брзо би почео да јој ређа шта је продао, наплатио. Показује тевтер, суме вересије, наплате. И да би је још више као уверио, умирио, самоуверено, зналачки почео би да је проводи по дућану, мада је она све то у прсте знала, и показује јој еспап. Нарочито у магази где су каменови соли, полуге гвожђа, гомиле дасака, сирове коже, вуне. И да је само увери како је еспап ако не већи а оно никако мањи, са снагом великом за његове године, он би лако дизао, гурао наслагане даске, грумење, само да се види како иза тога још има.

Баба, кад он почне тако да упињући се диже, вуче, заустављала би га и не давала му.

— Нека, нека, чедо! Знам ја да има. Немој да се претргнеш. Знам ја. Само ти да си нам жив...

И једнако чисто као умиљавајући му се, остављала би га. Одлазила би натраг кући. А тамо већ се знало шта ће радити. Као увек, брижно, као уплашено, само да надгледа, обилази. Час тамо, у дну баште где је била она сушара, где се из дућана довлачила вуна, сир, масло, и отуда, када напуни читаву кацу или дењак, уносила у подрум испод куће; час опет тамо у самом подруму. А највише око кујне, јела, масти, сира, брашна. Да се не утроши више него што треба, нарочито не више него као пре, док је отац био жив, док се било сигурно да ће, ако се више потроши, он донети још толико. А сада, морало се оно што је најнужније. Да се не осети немање, сиротиња, а опет колико треба, колико је довољно. Јер, ко зна сада како ће он, Младен, тамо, у дућану? Можда ће се, више је но сигурно, штогод изгубити, штетовати, па онда овамо, код куће, да се нема ни колико треба...

А Младен се, опет, бринуо да се не деси да у кући чега нестане и да уклони тај трепет, страх, укоченост, да баба му, мајка, цела кућа, буду као пре док је оца било. Да се као и пре, онако мирно, тихо, сигурно у кући живи, готови, ручава, вечерава. Да опет настане оно онако лепо, пријатно пролажење дана, оне вечери, спавање, разговор шта ће за сутра да се готови, ради, и то сигурно, без брига, задовољно. Па и дочекивање празника, куповање одела, радост за то, спремање, журба. Оно на лицу им исписано задовољство у спремању за празник који ће кроз који дан да осване. Да онако, као пре, мирно, ограђено, сигурно, њихова кућа стоји. Вода са чесме да свеже, слободно жубори, па да је баба спроводи по башти, да баба шврља по дворишту са мирним, истина строгим, али спокојним лицем... Да мајка му, ако не баш весело после смрти очеве, а оно бар спокојно, као и пре, само онако слатко, унесено, по соби, кући, готови, спрема, с млађим братом се забавља, похађа своје сестре, а оне да јој долазе. А не да је, као сада, свакад уплакана и преплашена, и, свакад, чим Младен из чаршије дође кући, а она га увек, као да му се богзна шта десило, онако уплакана, преплашено и усплахирено дочекује... Хтео је да буде као пре, док је оца било; да се зна, иако оца нема, да је он, Младен, ту, и да ће и он као отац. Чак и боље од њега. Само да оне не стрепе, не боје се и не дрхте за њ.

И Младен се од упињања и брига да их што пре убеди, увери, ослободи, да се оне не плаше, већ да могу потпуно да се ослоне на њ, да ће бити као што треба, од тих се као брига, упињања, мисли, чисто био мало погурио и пре времена окошчатио. Лице му дошло суво, бледо, и већ као паметно, старо. Чак је Младену то годило што је такав, не леп, витак, здрав. Мислио је да ће и тиме, тим својим не детињастим већ старим изгледом, сувим, бабу јаче убедити да он неће бити као други: бесан, луд!

А да буде као што треба, трудио се највише и ради себе сама, ради оне тихоће кад прође дан и наступи вече, затвори се дућан, и онда оне мирноће кад из чаршије с кључевима од дућана пође кући. Осећао се чисто задовољан што ће сад, после вечере, пошто је дан провео као што треба у чаршији, међу светом, радило се све као што је у реду, лећи, одмарати се, спавати. И то мирно, утишано. И не имајући за шта да застрепи, узнемири се, што се нешто данас није учинило како је требало, па ће сутра можда што да се чује. Не. Већ мирно, сигурно се спава, одмара. Па онда, кад Младен затвори капију, оно његово долажење, приближавање чесми, кући. А мрак, сумрак. Кућа, око ње широко, опкољено суседним зидовима двориште и башта леже непомично, оцртавају се. Из кућних врата допире светлост. Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају. Поуздано прилази баби, љуби јој руку, даје јој кључеве, да их она у соби обеси на одређено место. Улази унутра, иде у собу и, као негда отац, чека вечеру. Само сада не седа он као отац му, не жури, не виче онако ужурбано, изгладнело: »Хај̓те, што не приносите?... Дајте да се једе«, већ мирно, паметно, стојећи чека и разговара се с бабом. Прича јој и казује јој колики је био пазар, који је од трговаца долазио, тражио и вршио обрачун, или од кога је он узимао. Говорио он то баби која би се увек тада, само да не би изгледало да она навлаш тражи од њега да јој он положи рачун, нашла обично да исправља, дотерује по соби јастуке, покровце. Младен гледа како она, слушајући пажљиво шта јој он казује, одударајући од црвенила, тамноће собног намештаја, покроваца, јастука, погурено иде од јастука до јастука, исправља, дотерује, док мајка му тамо у кујни спрема вечеру. Младен види и њу како се, полуобасјана ватром од огњишта и малом лампицом на столичици до њега, кад прође поред ватре и нагне над јелом, дижући дугачком машицом у руци капак, види сва: и њено бледо, сад широко али још једнако мило лице, и засукани јој рукави, и на грудима испала јој кошуља, и услед рада, сагибања, искренуте јој шалваре, бошча која је отишла чак на бок. До ње, спроћу столичице и лампе, сео млађи му брат, који је већ био пошао у школу, с пригрљеном таблом и писаљком. Да не седи узалудан, да штогод не сломи док се не вечера, натерали га да пише, учи. Његово округло, доста здраво лице види се нагнуто над таблом, а чује се како по њој шкрипи писаљка. Млађи му брат више је личио на мајку. Био је нежан, буцмаст, а Младен је, онако црњи, кошчатији, више личио на оца. После, кад је готова вечера, млађи брат му оставља таблу и писаљку и, чисто стењући и вукући, уноси софру и поставља. За њим онда мајка доноси јело:

— Хајд да се вечера! — вели, и као некад, тако исто и сад, узима леген, ибрик воде, пешкир и пред бабу носи и посипа је.

Почињу да вечерају. На софри забодена у чираку свећа одозго осветљава софру, парчад хлеба, виљушке, сахане, и њих око софре. А у кујни ватра, гасећи се, час по час плане, пружи се те осветли кујну, посуђе. Напољу мрак, већ дубока ноћ. Младен седа поред бабе али не у чело, већ подаље, остављајући између себе и бабе празнине, као празно место за некога. То је очево место. Он, отац, још увек као да је ту, иза њих, позади у соби, у ћошку.

Баба полако, чисто, својим скупљеним, опраним, старим прстима умаче хлеб у јело, вади месо, ставља пред себе, и полако, чисто, растављајући комад по комад од меса, једе, меће га у своја смежурана, без зуба, црном шамијом стиснута уста, те то цело једење њено личи више као на неки ред, адет, а не на једење, храну. Мајка му, спроћу бабе, једе као увек понизно, брзо, а до ње уз колено јој збио се брат му, и једе оно што му мајка извади и дâ.

И Младен једе као што треба. Ни мало, ни много. Умерено. Пазећи да случајно не узме из чанка парче меса или друго што је на страни било бабе, било мајке, већ само што је на његовој страни. А нарочито ако је добро, масно парче меса, пазио је да га он не узме, да се не покаже грамжљив. Чак се и вино, као пре док је био отац, и сад износи. Али он, реда ради, само окуси. Могао би још више, али неће, не да се замери, већ, ако попије више, можда ће се загрејати, заборавиће се, постаће разговорнији, живљи, црвенији, и више би казао него што је за њега, за његове године, па после, кад се сети тога, што да зацрвени, да му буде непријатно, застидно? А и зато да, ако попије кадгод више, ти ме не би баби можда дао повода да почне да слути како, ето, он, као отац му, воли да пије и биће сигурно пијаница.

После вечере, одмакнувши се од софре и истресавши из скута мрве, баба почиње разговор. Као обично, казује му ко је тога дана долазио од комшија, родбине. Младен је слушао радосно, сигуран, без оне стрепње коју има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио можда да каже његову погрешку, и онда непрестано стрепи док не види да је тај за друго дошао и друго разговарао.

После настаје оно распремање постеља по соби. Младену оделито, засебно, у челу, као најстаријем, домаћину. Одавно му већ простиру очев душек, чаршав. И онда се легне. Баба се повуче у своје сопче над подрумом, међу сандуке стајаћих хаљина, пошто још једном обиђе двориште, капију, да види да ли је све у реду, затворено, пошто и мајка тамо у кујни среди судове, затрпа ватру и легне, угасивши свећу. Онда оно осећање. Напољу мрак, дубок, густ, а Младен у постељи и, онако осамљен у мраку, у ноћи, осећа како су сви ту око њега, у кући, ограђени, затворени, сигурни. Све је у реду, све је као што треба. До њега мајка му с братом, а тамо у сопчету баба. У кујни судови, посуђе; овамо по соби намештај, они исти покровци, јастуци, у истом реду, исто онако сигурно, тешко поређани, намештени... Ето, зато, за ту мирноћу, за ту сигурност, утишаност, да нема зашто да стрепи пошто се урадило све као што треба, пошто је све у реду, ето зато је Младен радио оно што треба, што доликује њему као сину, који је заменио и који треба да заступи оца у радњи и у кући и, што је ред, да буде бољи него отац, да радњу више развија, кућу више обогати, да све буде овако мирно, сигурно, пријатно, и ноћу, кад све прође, наступи мрак, остане се насамо, усамљено, да нема ништа што би реметило, изазивало страх, сумњу, бригу да сутра можда неће бити овако, да ће се штогод изгубити, нестати.

Ето, зато, највише ради те своје мирноће, утишаности, ради тога да, кад тако остане сам, у постељи, може ако не заспи, мирно да мисли на сутрашњицу, како сутра да ради, пазари, па увече исто овако да лежи, одмара се; ето, зато је Младен био као што треба, свакад умерен, тачан, паметан.

И та његова памет, тачност требала је и ради њега и ради његове мирноће и спокојства; и тај његов труд да буде какав треба задуго, замного, за три, четири, више година, с дана у дан, био је потребан да се никад не би заборавио, погрешио, никада не би учинио оно што не треба. И чак, кад је већ био велики, кад је радњу, дућан, увелико почео да води, кад је постао већ »младожења«, опет је једнако требало да буде исти онакав као и пре: увек паметан, миран, тачан. Свако јутро, сваког дана у подне, увече, ноћу, једно и исто увек да чини. Исто онако, као и пре, да устане на време, да отвори дућан, да ради у њему, кад дође ручак, да опет онако умерено, тихо, једе, увече тако исто, у исти час да затвори дућан, оде кући, вечера, легне. То је требало увек тако да ради, да би тиме и пред бабом, кућом, комшилуком, чаршијом и целим светом као посведочио, дао доказа, и све њих потпуно уверио о себи: да ће бити онакав какав треба да је син на коме остаје кућа.

И Младен, онако на оца сув, кошчат, а и онако погурен, паметан, снужден као од тих брига, упињања да буде као што треба, да угоди баби, кући, изгледао је чудан, тежак. Чисто као да га пије, притискује еспап у магази, коже, со, даске, у кући, у подруму она бурад, каце масла, сира, вуне, у сандуцима стајаће хаљине, новац. И притискиван тиме, како ће да то одржи, очува, као да се под тиме савијао, кочио, очвршћавао, те изгледао чудан, некако увучен у себе. Толико чудан да је човеку чисто било неугодно то његово суво, снуждено лице, паметан, погурен ход, гледање испод себе, унесено, смерно.

Требало га је видети кад сваког јутра у зору изађе. Чим почне модрина дана, чаршија, улице да се оцртавају, назиру, он се већ појављује на капији, излази главом напред погурен и с кључевима.

— Збогом, нане! — вели баби која се, као увек, одмах за њим види. Са прекрштеним рукама она га отпраћа, гледа како ће јој он, полако, погурено, сигурна корака отићи. Главу не диже, не осврће се, већ право иде јер зна да за њим мотри она, да ће га одгледати док год не изађе и не савије низ чаршију, замакне иза окреченог дућана и куће хаџи-Зафирове. И чим измакне, појави се у чаршији, која се тада већ доста види, он исто онако полако, погнуте главе, с кључевима, приближава се дућану. Дућан им стар, снизак, са широким вратима на којима је катанац. Младен, чим дође, пошто се прекрсти и добро загледа катанац да ли је у реду, меће у њ кључ и отвори га. До тада онако погнут, миран, изгледа слаб, јадан, али чим почне да отвара дућан, одмах се виде његови они сигурни, чврсти, паметни покрети. Пошто пробуди слугу који тамо иза магазе спава, чисто лако диже с њим тешка крила од врата и носи их, слаже украј. После постане виши, тањи, кад почне да издиже ћепенке, подупире их, и пошто слуга изнео мангал, да распали у њему ћумура, и по тезгама поређао зембиле, вреће, и друго, Младен остаје стојећи испред дућана. Стоји као да чека док слуга, чистећи по дућану и ветрећи га, не истера из њега сав онај ноћни, и влажан, земљив, кисео задах од еспапа, соли, катрана, коже. И док тако чека да то све изађе, он једнако стоји и гледа како се све више раздањује, чаршија почиње да се бели, шарени од уздигнутих ћепенака, излога, и чисто сва се светли од већ сасвим распаљених мангала. Из појединих маала почињу да се појављују трговци, старији људи, чије дућане отварају њихове слуге, млађи. И Младен, знајући да је он у реду, и исправан, као што треба, стојећи испред дућана, сигурно, слободно, свакога дочекује и прима му бога.

— Добро јутро, Младене! Добро јутро, синко — радосно, видећи га тако вредног, рано усталог, веле му они.

Младен, смерно али задовољно, сваком одговара и повлачи се у дућан. У дућану топло. Осећа се како, што се више раздањује и дан осваја, почиње отуда из дна чаршије, из доњег Врања, и са винограда око Асанбаира, чисто продирући кроз редове топола што су испред вароши, да долази и брише чаршијом свеж, хладан ветар. У исто време из механа, такође из краја чаршије, неки његови вршњаци одлазе, а увек међу њима Стојиљко, друг његов, син попа Косте, јединац, толико мажен. Он, као свакад, са галамом, са свирачима, песмом, пуцњавом иде, и то не кући, већ у оближње село где су чивчије оца му, да тамо са чочецима, Циганкама продужи даље. Па и остали другови му који из механа излазе, излазе кријући се, журно, и замичући у споредне улице. А и они, опет, не иду кућама, већ у родбину, код неких тетака, стрина, да тамо спавају. И да их после матере им, тражећи их, и нашавши их тамо где спавају, куну, плачу због њих, а највише због грдње, псовке што ће извући од мужева за њих.

И тада се Младен у дућану осећао срећан. Тако му је тада била мила она топлота, загушљивост у дућану, а знао је да се зато тако осећа што он није као они, већ овако у реду, као што треба да је. Није као они, који сада, пошто се истрезне, испавају, од оцева неће смети кућама по три и више дана, или ако дођу, оно дођу крадом, пре доласка очева да легну, сакрију се, да једу оно што им матере кришом дају, да не смеју никад за софру да седну, оцу на очи да се појаве, већ све тако беже, дрхте, стрепе. А он, Младен, ништа. Он је као што треба, нема зашто да се боји. И, ето, сад, како је у дућану лепо, сад ће му мајка по брату послати доручак: парче хлеба, а од јела ако је што од вечере остало. Или ако то не, а оно хлеба и сира. Али то лепо увијено у бео пешкир. Донеће он то брзо, весело, и као бојећи се да не испусти, упрља, иди му ко у чаршији не отме, узме. Јер мајка га, да би боље пазио кад носи, увек у поласку заплаши: да пази, јер ће му ко то отети. И зато брат му, он ако мали и буцмаст, трчећи, усплахирено доноси и радостан што му нико то није узео, даје Младену:

— На, бате! Послала ти мама, да једеш.

И онда још веселије одлази.

Затим, као увек, већ ће почети пазар, дан у чаршији. Младен горе на тезги, а око њега по дућану еспап исто онако поређан као пре док је отац био. Само је сада овај нови еспап, што га је Младен донео, некако као одозго и чисто је дошао бељи, а онај старији, очев, доле, као нека подлога, тавни се, тежак, суров. У магази слуга ради, доводи у ред даске, крупе соли, полуге, коже. Младен обично загледа тевтер, бележи вересију, рачуна. А по чаршији као обично.

И после долажење, одлажење муштерија, комшија, њихових слугу, да из дућана код Младена што узму на послугу. А за све то време испред дућана, на тезги, седи стари ча Михаило, другар оца му, који никако да се одвикне од њихова дућана и тезге, на којој је с оцем седео. А сада, сасвим узет, ни за какав посао, увек чист, бео, седи тако цело преподне код Младена. И чисто поносит што Младен тако ради, напредује у дућану, сваки час навирује ка Младену и чисто детиње, радосно пита Младена за свашта, те за ово, те за оно.

— Младене, синко, пошто сад купујеш со? Знаш, татко ти је куповао по толико...

Младен му одговара. Одговара му радосно, без досаде, јер зна да му он зато досађује, запиткује га, што га воли, што му је мило да он, Младен, тако добро ради, он, син његова покојног друга с којим је он толико година ту заједно седео, живео.

И заиста, ча Михаило тада би се радосно, поносно окретао, и као да је пред својим дућаном, почео да зове кога свога друга који је, такође стар, немајући шта да ради, изишао у чаршију да до ручка проведе време. Почео би радосно да га позива:

— Оди де, оди. Где си ти? Оди да седимо! — позивао би их да као пре, некада, ту седе, разговарају, шале се, као да је ту још отац Младенов, њихов друг.

После би већ, као увек, око ручка навирила баба. и увек тобож послом, да нешто из дућана кући однесе.

И кад види испред дућана њих, старе, другове сина покојног, како ту седе, разговарају, као да није он, отац Младенов, умро, већ да је и он ту, да и он с њима седи, баба би, сва срећна, онда с њима стајала, разговарала.

А утом би се већ спроћу, из дућана газда-Стеванова, чула псовка и дозивање Младена.

— Младене, синко, пошљи ми тај твој »тевтер«!

Младен је већ знао да је то стари Стеван, као увек пре ручка, дошао у дућан да види шта му син ради, како води радњу, коју је на њему оставио, а он мисли да се повуче, па, наишав на неисправност, већ побеснео и грди сина, тражи од Младена »тевтер« да му покаже како треба.

Младен му пошље. И, заиста, одмах чује и кроз излог види како бесно растворен Младенов тевтер подноси сину, псујући га:

— Ево, слепче! Види! Види како је све чисто! У реду. А ти? Ни коме си дао, ни од кога узео! Нигде ништа заведено! Хајдуче, у гору, бре!...

Па не могући више, излази из дућана, бришући од беса, псовке, пљувачку с бркова, с уста...

Долази к њима овамо. Одмах почне баби да се тужи.

— Ништа, тетка-Стано! Ништа од овога мога! Хајдук. Ништа неће од њега да буде! — једнако бришући, прскајући, почиње опет да бесни.

Баба га теши.

— Биће, биће, Стеване. Него још млад, доћи ће и он у ред.

— Аја! Како млад, каква памет да му дође? Зар твој Младен није млад, зар њему није требала памет да дође? Него, откако умре покојник, а он још онако мали, па све сам у дућану. И сад, ето, човек хазну, бисаге с парама да му остави. А овом моме и донеси, и принеси, и води му рачун, аја! Хајдук! Ни води рачуна коме даје, ни од кога узима, већ само гледа кад ће дућан да се затвори, па а по маалама, а са девојкама, песме, играње!

Младен слуша. Али не поноси се. Задовољан је том ласком, не толико ради себе колико ради бабе, и ових очевих другова. Зна да не треба радовати се туђему злу, и не показујући се радостан, као да не чује, повлачи се у дућан, у магазу, да тамо ради. После ручка већ она летња, сува жега. Све обамире. Калдрма бела, врела. У дућану, иза магазе хладовина. А никога по чаршији, ћепенцима. Само спроћу, где је хладовина више ваде, по којој од жеге пресушила вода једва мили, метнута врата дућанска. На њима изваљени, раскопчани, по неколико комшија седе. Пуше. Сви пију хладну воду из тестија што стоје до њих. Хладе се. Младен, као увек, у дућану је. И тек око захлађа опет би се појавила баба. Носи му тестију свеже, хладне воде са чесме. И како Младену слатко пада та мала тестијица, покривена мокрим пешкиром, коју му баба донесе да се расхлади.

— На, пини, расхлади се! — вели му баба некако мило као благодарна за тај његов рад.

И после, увече, опет оно код куће вечерање, седење, разговарање, спавање. А све као што треба, у реду, сигурно, без брига. Ето, то је оно што је требало тако сваког дана, дуго, годинама да траје, док се једном већ и то уредило. Младен већ сасвим »стао на своје ноге«, узео радњу и почео сигурно да је води. Чак је и увећао. Али, требало је дуго времена док је престало оно страховање, бојазан за њ: да ли ће бити као што треба, као што се очекује да буде. Да ли ће да одржи што му је од оца остало, и поведе радњу, кућу набоље.

И то што је Младен тако дуго чекао, желео, напослетку дошло је. Свршило се и то. Напослетку сасвим. Нестаде оног страха, бојазни, да ће сада, пошто је отац умро, можда свашта бити од њих. Очева смрт престаде да се осећа. Као да га није ни било, јер место оца постаде он, Младен. И то не Младен дете, син, већ Младен.

И онда је, као и пре, баба опет почела онако мирно, погурено да шврља по башти, око чесме, да дâ и кључеве од подрума, сандука. Мајка му бринула се о кући, готовљењу јела. И, као некад, кад се из дућана што заборави да пошље, тако и сада, истраживајући, без страха да их то неће осиромашити, већ љутећи се, као некад, опет корила је Младена:

— Младене, што бре не донесете? Знате да треба, па донесите.

Дуго је Младену требало да буде такав, да сав срећан дочека оно:

Празником, после ручка, баба већ на капији седи. Седи она, као увек, мирно, безбрижно. Гледа улицом, пролазнике, и на њихове поздраве отпоздравља их мирним климањем главе. До бабе и мајка му седи. Она већ занета тамо око млађег брата који се игра са децом по оним наслаганим гредама, камењу. Сваки час га опомиње да пази да га која греда, камен не притисне. И пратећи њихову игру, она се тамо с њима, с децом, као помешала, и одвојила од бабе, капије, пролазника.

Младен пошав из куће у чаршију, стане и сам код њих на капији. Обично би било да је још рано за чаршију, да још сунце није толико пало, те да је пред дућанима настало хладовине, већ Младен, као чекајући да сунце сасвим падне, остаје ту на капији, до бабе. Пролазници пролазе. Дућанџије, комшије, који испавани, после ручка иду у чаршију, да тамо на ћепенцима седе, називају им бога. Са Младеном се здраве као са другом, равним себи. Сваки, пролазећи и здравећи се, у исто време и Младена зове са собом:

— Хајде, Младене! Хоћемо ли мало у чаршију?

— Нека, после ћу ја — одговорио би Младен. Није хтео. Знао је да није ред да се он међу њих, старије, као уплеће, а издваја од својих вршњака, другова. Да се тиме показује како је он од њих бољи, старији. Зато он остаје да и даље стоји на капији, више бабе, матере, да гледа како сунце све више пада, како улицу дужином напола осветљава. Једна цела половина улице, где је и њихова кућа, у хладу, сенци, док друга сва у сунцу. Нарочито зидови, редови ћерамида и више зидова оно из баште зелено дрвеће, лишће, то све као да гори, трепти. А хладовина све јача. Осећа се како земља некако свеже, мокро одише. До њега седи баба му у чистој кошуљи, са прекрштеним рукама у крилу и навученом бошчом чак до земље, да јој једва вире папуче и беле вунене чарапе. Исто онако она мирно, строго изгледа. Ништа се није променила. Само је сувља, кошчатија постала, и што сада, седећи тако на капији, пратећи тако пролазнике, одговарајући им мирно, безбрижно, јасно се по њој види да је код ње све прошло, заборавило се. Отац као да није ни постојао, а камоли његова смрт, туга за њим.

Младен стојећи више ње, обучен у ново, чохано одело, с кључевима у рукама, гледајући како наступа све више хладовина, свежина, сунце све више пада и некако раздрагано јасно, свеже трепери по улици, поврх кућа, башта, зеленила, и он сам осећа како се заиста све заборавља. И чисто са неком разнеженом тугом мисли: како се све то, и смрт, покојници, заборављају. Нестаје их. Сасвим се губе. Као да је увек овако било лепо, свеже, мирно, и по улици, и по кућама, чаршији, свуда.

Као увек, тада би се већ на капијама дуж целе улице шарениле жене, девојке, деца. На каменовима до капије видели би се старци, разузурени, мрзећи их да се поново стежу, опасују и излазе у чаршију. И већ распасани, у папучама, с лулама у устима седе ту. А више њих њихови млађи стоје. Спроћу Младенових, на капији газда-Стојанчетовој, све његове кћери изишле. Као увек, све оне готово у једном оделу, с једнаким бројем низâ на прсима, и, нека сувља, нека дебља, али све плаве, једнака лика. До њих брат им. Он онако слабуњав, обучен у ново одело, па мада је и лето, утопљен по двема памуклијама, и тако нагунтан, дебео, изгледа још сувљи, тањи. Кроза њих види им се калдрмисано широко двориште, сниска, с доксатом широка кућа и велика, иза куће им, зелена башта.

А испод Младенових на капији газда-Марка види се како седи тамо сам стари газда Марко. Погрбљен, без појаса, у папучама и белим, високим чарапама. Више њега види се како се бели кћи му, Јованка. Као свакад, тако је и тад обучена у бело одело. У шалварама и белом, тесном минтану, са широким затвореним рукавима. Од целе ње онако беле само јој одскаче црна коса и више ува јој у страну приљубљен велики кадифени цвет, божур. Сваког часа она, одупирући се рукама о капију, истурајући рамена, прса, сагињући се над оцем, извирује отуда и гледа улицом доле-горе. Гледа да ли су по капијама већ све девојке изишле. А нарочито да ли су спроћу Младена газда-Стојанчетове, које је увек себи зову. Зову је да тамо она код њих на капији седи, разговара се. А како је весела, свакога ко прође улицом, нарочито момке из других маала, кад замакну, она оговара и смеје им се. А нарочито зна да ће је сада оне сигурно звати, што је већ последња недеља вашанка, што ће се сада, када се већ захладнело, оне све тамо у башти, где их нико не види, на љуљашци љуљати, певати.

И заиста, чим је ове спазише да вири, бели се на капији више оца, почеше да је вичу:

— Оди, Јованка, оди овамо!

Јованка на то одмах се забели. Весело, чисто трчећи полети к њима. Заклањајући руком очи и чело од сунца, она им прилази. Идући том супротном страном где сунце обасјава, она се сва сија. Њене беле шалваре, широки рукави минтана јој прозрачни и осветљени сунцем, чине да јој се још јаче кроз њих види, оцртава, младо јој весело тело.

Младен види како њега гледа. Зна да је лепа, лепо се наместила, па га са задовољством гледа, тражи да од Младена види да ли је задовољан њоме, како се обукла, накитила. И једнако вијући се, заклањајући се руком од сунца, весело долази до Стојанчетових.

— Стојно, — ословљава најмлађу — јеси ли учврстила љуљашку? — па, тобож као да до тада није спазила како је код Младена на капији и баба му, мајка, она изненађена весело дотрчи баби [к] руци.

— А ја бабу не видим! — говори љубећи је у руку, али као једнако гледајући у Младена весело, сјајно, што зна како је лепа, допада му се. Младен је строго, паметно гледа. Зна да ће тај његов строг поглед њу као умирити, те да није тако весела, раскалашна, да се као прибере, не изда. Нарочито због бабе. Да се баби тако она сувише весела не учини неугодна.

И онда Младен одлази у чаршију. Да тамо у хладу, на ћепенцима седи са осталим чаршилијама, разговара се а да, сав срећан, мисли како се сада она, Јованка, са Стојанчетовим кћерима, у њиховој зеленој башти, на љуљашци љуља, пева. Највише, најопасније да се она љуља, издиже. И држећи се на ужету, копрцајући се, забацујући прса и косу с чела и главе, толико се она љуља као да хоће да се изнад баште, куће, горе, толико високо, високо уздигне, да би могла чак и овамо у чаршији да види њега, Младена.