ГУСЛАРУ
Писац: Мита Поповић





     ГУСЛАРУ
            
Ледна киша... По сокаци
Олујина дере бесна;
Малена је изба наша,
Но дружини није тесна.

На трпези бледа свећа,
Свећа пршти и горуца;
Тишина је... само суво
Што у пећи дрво пуца.

Сећамо се лепотица,
Сећамо се прошлих дана,
Сећамо се првог миља
Српске славе и мегдана.

Ведре очи, ведра чела,
Чаше пуне, срца пуна...
Све радости и милоте
Могао би наћи туна.

Ал' устаде један побра —
Згледнуше се мила браћа —
Е побратим гуслица се
И гудила танка лаћа.

Па запева ону песму
О Косову и Лазару,
Па погеди на млађаним
На срцима рану стару.

Плахо срце од милоте
Пукнуће нам већ у груди...
А наш гуслар час застане,
Час запева, час загуди.

Пева... гуди... спомиње нам
Частна крста и месеца...
А дружбина само ћути,
Само слукти, само јеца...

Стани малко, стани, побро!
Баци гусле јаворове,
Не спомињи како Лазо
На Косово бојно зове.

Кад ми веће судба клета
Све радости моје узе:
Остави ми барем, побро,
У очима горке сузе !




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.