Вучковић Тадија и девет Кумалића



Вучковић Тадија и девет Кумалића

Процвилила тица кукавица,
У Карловцу на бановој кули.
То не била тица кукавнца,
Већ Марица банова ђевојка,
Мила шћерца бана од Карловца. 5
Како кука н невоља јој је,
Млађе јој се сестре поудале,
Она сама код бабе остала.
Кукајући лице проклињала:
„Лице моје сам то Бог убио! 10
Лице моје људска пријеваро!
Чудно л’ си ми срећу укинуло.
Ево има девет годин’ дана,
Како ми се срећа удесила,
Па ми јадној муштерије нема,
Све одбјегле муштерије моје,
Због Турчина Кумалић Мујаге.
Девет ми је срећа погубио,
Деветере свате рашћерао,
Ја сам свагда дому утјецала,
На бабину коњу големоме,
Јер сам Богу своме се затекла,
Да ме Турчин обљубнти неће.“
Она мисли нико је не чује,
Ал’ то чуо од Карловца бане,
Па се њему ражалило јако,
Те овако поче бесједити:
„Ала менн тешка срећо моја!
Ала мени до Бога милога!
Што говори л'јепа ћерца моја!“
Па он сједе кули под пенџере,
Те жалосно књигу написао,
Од образа сузу отиснуо
И у књизи 'вако проговара:
„Није л' мати родила јунака,
Да се прими књиге и мегдана
И Турчнна Кумалнћ Мујаге,
Ја би њега добро даровао,
Јер је мени дотужио јако.“
Па повика слугу Марка свога,
„Слуго Марко, моје миловање!
На ти снне ову књигу моју,
Па ти ајде низ оба Карловца,
Привати се Сењу каменоме,
Не нађеш ли млађана јунака,
Да се прими књиге и мегдана,
Привати се камену Котару,
Не би л’ наш’о којега сердара,
Да се прими књиге и мегдана,
И ђевојке ћери моје Маре.
Свуда ајде од града до града,
Док не нађеш такова јунака;
Ђе год нађеш крчму и биртију,
Свађе сине моју књигу даји.“
Слуга Марко књигу узимао
Па је спушта у своје џепове,
Те он кули низ мостове сађе,
На банова коња узјахао,
II отиште низ оба Карловца,
Здраво пође и обадва прође.
Ђе год нађе крчму н биртију,
Да јунацн ладно пију вино,
У пићу се о јунаштво фале,
Да је сваки врједан на мегдану,
Одмах слуга б’јелу књигу дава;
Док јунаци књигу разгледају,
Сваки види што у њојзи пише:
Да је књига бана од Карловца,
Од ђевојке банове Марице,
Од Турчина Кумалић Мујаге,
Сваком дркће чаша у рукама,
Сваком звече токе на прсима,
И од себе књигу отнекује;
Неће нико књиге ни мегдана
Ни ђевојке банове Марице.
Кад то виђе слуга од Карловца
А он справи књигу у џепове,
Па отиште низ Приморје равно,
Привати се Сењу каменоме.
Када дође ђе пију јунаци,
Те се фале о добру мегану,
Да је сваки вр!један на мегдану,
Када чуо слуга од Карловца,
Да ту има добријех јунака,
Он се фати књиге шаровите,
Па је баца на сто пред јунаке;
Она редом наоколо ода,
Кад јунаци књигу разгледаше,
Кад видише шта у њојзи пише:
Да је књнга управ са Карловца,
Од онога бана од Карловца,
Да је у њој банова Марица,
И зла гуја Кумалић Мујага,
Неће нико књиге ни мегдана:
Сваком дркће чаша у рукама,
Сваком звече токе на прсима
И од себе књигу отискује.
Кад то виђе слуга од Карловца,
Да ту нема ни једног јунака,
Слуга справља књигу у џепове,
Привати се коња големога,
Управ гони камену Котару.
Када био на доње Котаре
Не бијаше ни једног јунака,
Он отури на горње Котаре,
До биртије крчмарице Јање.
Када слуга у биртију уђе,
Кад биртија пуна је сердара,
Таман сјела тридест и четири,
Све је сио један до другога:
У врх софре Јанковнћ Стојане,
Па до њега Смиљанић Илија,
С другу страну Гавран капетане,
А до њега остали јунаци,
Двије чаше један долибаша,
Сви се фале о добру јунаштву:
Како ј’ који вр'један на мегдану.
У дну софре Вучковић Тадија,
Сам он мучи ништа не бесједи,
Нит’ он фали себе ни коњица.
Кад их виђе слуга од Карловца,
Он се вати књиге нашаране,
Па је пружа Јанковић Стојану,
Када Стојан књигу разгледао,
И видио што у њојзи пише,
Он од себе књигу отискује,
Јер јој Стојан муштерија није.
Прође књига редом наоколо,
Како ј’ који књигу проучио,
И видио што у њојзи пише:
Да ј’ у књнзи Кумалић Мујага
Ни један јој муштерија није.
Дође књига Вучковић Тадији,
Кад Тадија књигу разгледао,
Грохотом се на њу насмијао,
Па Тадија вако говорио:
„О јунаци, мила браћо моја,
Виђесте ли књиге шаровите,
Како пише од Карловца бане,
Како ј’ бану дотешчало јако!
Нас је пола овђе нежењени,
Половици потребна ђевојка,
Фалите се да сте мегданџије,
Камо фала, жалосна вам мајка?
Ево браћо готове ђевојке,
Ево браћо готова мегдана,
Да ни једном она не требује,
Треба своје казати јунаштво,
Треба бану образ осв’јетлати,
Сви сте стариј’ данаске од мене,
И бољи сте јунаци од мене,
Ал’ немате срца јуначкога;
Кад ни један примит’ се не смије,
Ја се примам књиге и мегдана,
И ђевојке банове Марице
И Турчина Кумалић Мујаге,
Да их двадест има и четири,
Ја ћу свима на мегдан изићи,
Те ако ми Бог и срећа даде,
Женнћу се бановом ђевојком.
Ајде слуго у Карловце бану,
Поздрави ми бана од Карловца,
Да ћу к њему у Карловац доћи,
На виђење његовој ђевојци,
Јер сам јако цури муштерија,
Не бојим се девет Кумалића
Нит’ се бојим Кумалић Мујаге!“
Узе књигу слуга од Карловца,
Па весело коња узјахао,
Те он оде на муштулук бану.
А Тадија из свег’ грла виче:
„О јунаци мила браћо моја!
Ја се примих књиге и мегдана,
И Турчина Кумалић Мујаге,
И ђевојке банове Марице,
Спремајте се мени у сватове,
Ако Бог да и срећа јуначка,
Женићу се бановом ђевојком.“
Сви јунаци ником поникоше,
Не пониче Јанковић сердару,
Већ овако стаде бесједити:
„О Тадија, весела ти мајка!
Ти си д’јете, нејак за мегдана!
Знаш Тадија, мати те родила,
Да ти знадеш Кумалић Мујагу,
Њега грђег на Крајини нема,
Колико је у години дана,
Толико је однио мегдана,
Да му видиш лица јуначкога,
Да му видиш коња и од’јело,
Како ј’ грдан Тручин на мегдану,
Под тобом би ноге обамрле,
И у теби крвца се следила,
Под тобом би коња ухватио,
Па би нами образ оцрнио,
Ал' је твоја пуна глава вина,
Сјутра ћеш се мени преклињати,
Да о томе ни мислио ниси
А камо ли да си говорио.“
Мучно бјеше Вучковић Тадији,
Па устаде на ноге лагане,
И посједе на добра дората,
Оћера га двору бијеломе,
Па он сједе кули под пенџере,
Те дозива и оца и мајку,
Па он њима поче говорити:
„Чујете ли мили родитељи!
Дошло ми је тако у еглени,
Те се примих књиге и мегдана,
Зла Турчина Кумалић Мујаге.
И ђевојке банове Марице,
Ако Бог да женићу се њоме!“
К ад му бабо разумио р’јечи,
Грохотом се на њег’ насмијао
И овако њему говорио:
„Сине мили, хаиром ти било,
Сине мили, у сто добри часа!
Ја сад знадем, да сина имадем!“
Онда Таде на ноге устаде,
Родитеље у руку ужљуби,
И весело мајци говорио:
„Стара мајко, дај ми одијело,
И оружје што ми потребује,
Да ја идем камену Карловцу,
На виђење бановој ђевојци!“
Стара мајка додаје од’јело
Опрема се Вучковић Тадија,
Све од’јело љепше од љепшега
И оружје што му потребује.
Слуге њему коња опремише,
Опремише, па га изведоше,
Кад Тадија коња узјахао,
Он отиште камену Карловцу,
На виђење бановој ђевојци,
Да је види, да је прстенује.
Кад је био пољем карловачким
Онда Таде коња ражљутио,
Од бијеса у виснну клиса,
По три копља у висину скаче,
По четири вата у дуљину.
Од коња се пјена одваљује.
Угледа га на пенџер ђевојка,
Па дозива своју стару мајку:
„О, банице, моја мила мајко,
Одер види пољем коњаника,
Шта с’ од момка и од коња ради
Није л’ мени јадној муштерија?“
Кад баннца погледа на пенџер,
И угледа момка и коњица,
Од мила се по кули пошета
Па је она онда говорила:
„Ћери моја, моје миловање!
Гледала сам свакаквих јунака,
Гледала сам сву цареву војску,
Све од вика, па до б’јелог кика,
Ја накога још виђела н’јесам,
Него кад сам још код мајке била,
Ћер сам била бана задарекога,
Наки ми је дош’о муштерија,
Са котара Петар Вучковићу,
Накога је коња догонио,
Нака јаха у наког коњица,
Нака нара у наког’ јунака,
Он је мени муштерија био,
Просио ме, а ја шћела н’јесам.“
Истом она у ријечи била,
У том момак у авлију уђе.
Испадоше банови сехизи,
Под Тадијом коња ухватише,
Примнше му коња и оружје
И Тадију за бијелу руку,
Одведоше бану у одају.
Кад је бане углед'о Тадију,
И сам бане на ноге устаде.
Тадија му божју помоћ дава,
Капу скиде, бану пође руци,
Руку љуби, а за здравље пита.
Бан је добро Таду дочекао,
Крај себе му мјесто начинио,
Готовом га чашом дочекао,
Па је њему вако говорио:
„Добро дош'о незнана делио!
Испи чашу, па се право кажи,
Од куд јеси, од сента којег’ си?
Којега си рода и племена?
Како ли те по соју назнвљу?“
Тадија му добродошљу прима,
Па му онда поче казивати:
„Господине, од Карловца бане!
Кад ме питаш право да ти кажем
Ја сам главом са горњих Котара,
По имену Вучковнћ Тадија,
Син једини Петра Вучковића,
Па сам чуо и људи ми кажу,
Да имаде у тебе ђевојка,
Да је она млада за удају,
А ја момак још ожењен н’јесам,
Звао би је, кад би ћела поћи.“
Кад је бане еаслушао р'јечи,
Онда бане поче говорити:
„Е, мој сине, Вучковић Тадија!
За истину ја имам ђевојку,
Али сине није она за те,
Јер ти јеси јединац у мајке,
А у мене под пизмом ђевојка:
Од Турчина Кумалић Мујаге,
Па, мој сине, Вучковић Тадија,
Да је само Кумалић Мујага,
Одвише би муштерија било,
Него има девет Кумалића,
И десети Кумалага стари,
А сваки се дину зарекао,
Докле тече првог до пошљедног,
Да ђевојка за Србина неће;
Ти си сине једини у мајке,
Саморанска јако суза тешка,
Згубиће те Турчин на мегдану,
Па шта ће ти саморана мајка?
Нс дам теби ћери моје Маре.“
Кад то зачу дијете Тадија.
Онда Таде на ноге устаде
И овако поче бесједити:
„Чујеш ли ме од Карловца бане!
Тако мени жива моја глава,
Ја сам цури вр'један муштерија.
Што је твоја под пизмом ђевојка,
То ме ништа заплашити неће,
Јер да није под пизмом ђевојка,
Ја јој не би муштерија био.
Па чујеш ли од Карловца бане!
Још ћу теби нешто казивати,
Да сам свакад Богу се молио,
Да ја нађем под пизмом ђевојку!“
Кад му бане разабрао р’јечи,
Десном га је иомнлов'о руком:
„Ејвала ти, драго д'јете моје!
Е, мој сине, хаирли ти било!
На поклон ти од мене ђевојка!“
Тад’ се Таде до земље иоклања,
Те он бана у руку пољуби,
А бан њега у чело јуначко.
Онда рече Вучковић Тадија:
„Драги оче, од Карловца бане!
Доведи ми на прстен ђевојку,
Да је видим, да је прстенујем!“
Истом они у ријечи били,
Од одаје полећеше врата,
А па врата банова Марица:
Ја каква је, шинула је гуја!
Каква ли је стаса и узраста!
Каква ли је лица господскога!
Јесте љепша од бијеле виле:
Црвен фесић мало натурила,
А солуфе, низ образ спустила,
Сама на њој свилена кошуља,
И око ње свилена каница,
На ногама рудали чарапе
И паиуче златом извезене.
Кад ђевојка у одају уђе:
Бабу свога у руку пољуби,
Са момком се за здравље упита,
Па се мало натраг искучила.
Тада бане поче бесједити:
„Сине мили, Вучковић Тадија!
То је моја лијепа ђевојка.“
Кад Тадија разгледа ђевојку,
Лијепа се њему учинила
Да је љепша од бијеле виле.
Па Тадија на ноге скочио,
И ђевојку узима за руку,
Три пута је у исток окрену,
Прстен даде, на уговор стаде,
Мало Таде рока оставио,
Само рока мјессц и неђељу,
Док отиде камену Котару,
Из Котара покупи сватове,
Па он сједе с’ баном пити вино.
А кад ноћи у поноћи било,
Ал’ на врата танана слушкиња,
В’јерна слуга говори Тадији:
„Господару, Вучковић Тадија!
Зове тебе ђевојачка мајка,
Да ти к њојзи у одају дођеш.“
Сам Тадија на ноге устаде,
Па се шеће преко бјеле куле,
И он уђе ђе ђевојка спава.
Кад Тадија отворио врата,
А ђевојка дочека Тадију,
Па Тадији вако говорила
„О Тадијо, по св’јету гледање!
Сватова ти више не требује,
Осим Бога и дората твога.
Ја ћу с тобом сада путовати,
Мореш мене у Котар одвеети —
Док рашчује Кумилић Мујага,
Мореш мене љубом учинити,
Па кад би ме љубом учинио
Онда Турчин ни наглити неће!“
Кад то чуо дијете Тадија,
На то се је ражљутио јако,
Па овако стаде бесједити:
„Чуј ђевојко, не чули те људи,
Ја то данас не бих учинио,
Да ми бане своје банство даде,
Док не одем камену Котару,
Не покупим котарске сердаре,
Не докажем Кумалић Мујаги,
Не искупим господу сватове.“
Тако рече и на слуге викну:
„Брже слуге добра коња дајте!“
Млађе слуге коња добавише,
Сам Тадија коња узјахао,
Па га гони камену Котару,
Кад Тадија б’јелој кули дође,
Поче купит господу сватове:
Кума куми Јанковић Стојана,
Гоеподара сватског старјешину
Господара Гавран капетана,
За ђевера Смиљанић Илију,
За прикумка Мандушића Вука,
Барјактара Вука Бјелобрка,
За свакијем по триста сватова.
Кад све момак свате сакупио,
Говори му Петар Вучковићу:
„Сине мили, Вучковић Тадија:
Дај обуци мљетачко од’јело,
И узјаши коња мљетачкога,
И понеси мљетачко оружје,
Што сам теби добавио сине,
Док си јоште ти нејачак био.“
Али вели Вучковић Тадија:
„Чујеш ли ме, мио родитељу;
Ја не тражим бољег’ одијела,
Над од’јело што га данас имам,
Нит' оружја бољег’ од мојега,
Бољег коња од дората свога,
Јер данас ми, сладак родитељу,
Доликује српеко одијело!“
Истом они у еглени били:
Свирну свирка удари борија,
Дигоше ео господа сватови,
И одоше до Карловца града.
Бан је добро свате дочекао,
Поглавице у дом уводио,
А на конак свате разредише,
Ком двојицу, а ком четворицу,
Како ће се рахар одморити.
Када сјутра бијел дан освану,
Дан освану и огрија сунце,
Онда сватски ручак изнесоше,
Кад се свати вином обредише,
Ђевојачко рухо понесоше,
Натрпаше седмере кочије.
Тад викнуше лагани чауши:
„Нек су хазур кита и сватови,
Да идемо, да не окаснимо,
Кратки данци, дугачки конаци,
Земља туђа калауза нема.“
Онда свати на ноге скочише,
Добријех се коња приватише.
Бан изведе лијепу ђевојку,
Па говори својој ћери Мари:
„Ћери моја, моје миловање,
Ја л’ ћеш ћери, помамна гаврана,
Што га бржег’ у свој земљи нема
Или хоћеш лаганс кочије?“
Онда рече лијепа ђевојка:
„Родитељу од Карловца, бане,
Ја сад нећу лаганих кочија, —
Ако буде прва срећа моја,
Мислим бабо натраг утјецати;
Примакни ми коња дебелога.“
Одмах слуге коња примакоше
И ђсвојку на коња дигоше.
Кад ђевојка коња узјахала,
Родитеља у руку пољуби:
— „Родитељу, сада с Богом остај:
А ја идем у сто добрих часа:
Ако будс прва срећа моја,
Да Бог да ме змија пољубила,
Па се теби натраг не вратила!“
А бан својој ћери одговара:
„С Богом пошла, моја ћери мила:
Да би здраво код свог’ двора била!“
Тад’ се свати на пут отискоше,
Јашу коње до поља Мишева,
Пјевајући и попијевајући..
Кад су били на поље Мишево,
Ту се турски усидрио логор.
Све је попет шатор до шатора,
И црвени барјак до барјака,
Бојна копља као гора цриа,
Кад Тадија близу чете дође,
Подвикује нз свег грла свога:
„Уставте се, браћо и сватови,
Одморите добре коње своје,
Бојна копља на земљу спуштите.
Уставите свирке и борије,
Док видимо чија је ђевојка,
Ил’ је моја или мујагина?“
Сви сватови коње уставнше,
Сам Тадија коња осједнуо,
Па притеже дорату колане.
Гледала га банова ђевојка,
Па говори Петру Вучковићу;
„Оче мили, Петре Вучковићу:
Дај за Таду на мегдан изађи,
Ти си с’ старац коња најахао,
А своје се баке наљубио,
А скерлета чохе надерао
И бријетке напасао ћорде,
Тадија је млађан за мегдана!“
Онда Петар цури бесједио:
„Ој, Бога ми, лијепа ђевојко,
Ја нијесам ранио Тадију,
Да куђељу са женама преде,
Већ да иде кушати мегдане,
Као што је и његов бабајко,
Када му се ђегод спотребило.
Па још чу ли, драго д’јете моје,
Кад ја видим б’јело лице твоје,
Стар би вако на мегдан изаш’о,
Камо л’ не би дијете Тадија.“
Сам Тадија посједе дората,
Па у турску чету угазио,
Таде виче из свег грла свога,
Таде виче, а дорат му риче:
„Камо оно девет Кумалића?
Ја одведох банову ђевојку!
Нек’ не реку да сам преварио!“
Њему Турци л’јепо доказују,
Ђе је чадор Кумалић Мујаге.
Кад Тадија пред чадора дође,
Кад ал’ сједи Кумалић Мујага,
Под шатором ладно пије вино,
Добар ђого ногом закопава.
Тадија му божју помоћ дава,
А Турчин му добро ириватио:
„Бог да, добро, ал’ те не помогло!
Де одсједни, да се напијемо,
Не веле ти више пити вина,
Нек ти буде прво и пошљедно,
Таман ми се чиниш у појасу,
О што немам крвавити ћорде.“
Тадија му лјепо одговара:
„Јаваш мало, удбињска балијо!
Н’јесам дошо с тобом пити вино,
Већ сам дош’о д’јелити мегдана,
Да видимо чија је ђевојка,
Да кушамо срећу на мегдану!“
Одмах Турчин на ноге устаде,
До дебела допаде ђогата,
Па се коњу баци на сриједу,
Бојно копље диже на рамена,
Па лодвикну из грла бијела:
„О копиле Вучковић Тадија!
Бирај мегдан какав теби драго,
Ил’ бјежати или ћеш ћерати?“
Онда вели Вучковић Тадија
„Љута курво, грдна Потурице!
Звање твоје, обирање твоје,
А ја хоћу како ј’ теби драго.“
Оде Таде у дну поља равна,
Оста Турчин чекат’ на мегдану,
Па викнуше један на другога,
Сретоше се у по поља равна,
Један другом копља отискоше,
Оба бише вр’једни на мегдану,
Бојна копља на руке шчекаше,
Одмах дрво рукама сломише,
А комаде у траву бацише;
Један другом топуз отискује,
Топузи се тревише у путу,
Па обама пера поломише;
Један другом коње прићераше,
Па се коњи прсим ударише,
А јунаци челикли наџаци,
Стоји крха челик по плећима,
Све врцају токе у јунака,
Тад наџаком насад поломише,
Па за бога и за голе ћорде:
Милују се како који знаде,
Куда шнба Вучковић Тадија,
Просијеца свилу и кадифу,
А кроз свилу црна крвца љева,
Куда шиба Кумалић Мујага:
Просијеца свилу и кадифу,
И кроз свилу огањ ватра сипа.
Превари га Вучковић Тадија,
На довату, по његову врату,
Полеће му и чалма и глава!
А Тадија одсједе дората,
Па узима Мујагину главу,
Објеси је коњу о уњкашу,
Опреми је у своје сватове.
Кад то виђе осам Кумалића,
Све осам их ума полећело,
Сваки носи у рукама ћорду,
Да погубе Вучковпћ Тадију —
А Тадија из свег грла виче:
„Јаваш, јаваш осам Кумалића:
Срамота је и два на једнога,
А камо ли девет на једнога,
Већ по реду хајте на мегдана,
Да вас двадес’т има и четери,
Ја ћу свима на мегдан изаћи.
Кад то чуше осам Кумалића,
По редом му иду на мегдана,
Тадпја нх редом дочекује,
Све на мјесту на дорату своме,
Све по редом девет погубио,
Девет коња, девет турски глава,
Што опреми себи у сватове.
Тадија се силан учинио,
Кад сагуби девст Кумалића,
Онда Таде из свег грла виче:
„Има л’ ико у турској ордији,
Да окаје девет Кумалића,
Јер је була девет пожељела,
Братинаца од једне матере.“
Тад сви Турци ником поникоше
И у земљу главе оборише —
Не пониче Кумалага стари,
Веће старац поче говорити:
„Што сам сио, сам се скаменио!
Кад су моја ђеца изгинула,
Већ су моја крила обломљена,
Идем старац и сам иогинути.“
Па појаха коња големога,
Управ гони Вучковић Тадији,
До Тадије диванећи дође,
Па говори Вучковић Тадији:
„О копиле, дијете Тадија!
Ти ми згуби ђеце деветеро,
Још погуби мене, иктијара,
Онда води банову ђевојку.“
Тад му рече дијете Тадија:
„Чујеш ли ме, стари Кумалага,
Лако ј’ тебе згубит на мегдану!“
Па за кајас привати дората,
Те на старог’ коња наћерао.
Дочека га старац Кумалага,
Довати га мачем поганијем,
Пресјече му у коња кајасе,
Тад му бјежи дорат у сватове,
За њим стари ђогу наметнуо,
Па сустиже Таду и дората,
Па не туче сабљом оштримице,
Веће стари боде бодимице,
Крозањ скрози протурио ћорду,
Три пута га бодимице туче.
Онда виче Петар Вучковићу:
„О, мој сине, дијете Тадија!
Камо теби оба џевердара?
Па ти удри старог Кумалагу!“
А Тадија нади џевердаре;
Једиог меће себи на рамена,
А другога себи под пазухо,
Па обама огањ ватру дава:
Кумалагу добро погодио,
Међу брке у бијеле зубе,
Све му зубе у хрпу сасуо,
И ђогата добро погодио,
Баш у чело, гдје му пече стоје,
Чело пуче очн му скочише —
А Тадија коња повратио,
Кумалаги одсијече главу,
Па је дава у своје сватове,
Девет коња, десет турски глава,
Што Тадија у сватове спреми,
Сав Тадија у крв огрезнуо!
Ал’ говори банова ђевојка:
„Богом брате, невјенчани куме!
Обите ми седефли сандука,
Па повад’те везене мараме,
Те завите ране на Тадији,
Тадију су ране освојиле.
А Тадија грлом довикује:
„Богом браћо кићени сватови!
Мени ране врло тешке н’јесу,
Већ јашите добре коње своје,
Подижите копља и барјаке,
Нск се чују свирке и попјевке,
Џилитајте бојна копља своја,
И пјевајте грлом јуначкијем,
Нек’ гледају сви наши душмани,
Да смо данас мегдан задобили,
Мени браћо ништа бити неће.“
Сви сватови коње разиграше,
Попјевају грлом јуначкијем,
Подигоше копља и барјаке,
Ударише свирке и борије,
Одведоше банову ђевојку,
А осташе свати Кумалића,
Да копају своје поглавице.
Кад Тадија б’јелу двору дође,
Стара га је мајка дочекала,
Стара мајка говори Тадији:
„Ој, Тадија, мој једини сине!
Јееи л’ сине здраво путовао,
И довео мени снаху милу?“
Говори јој дијете Тадија;
„Ја сам, мати, добро путовао,
Довео сам лијепу ђевојку,
Него хајде у моју одају,
Па ми простри уско а на кратко,
Немој, мати дуго ни широко,
Јер ја дуго боловати нећу!“
Стара мајка прострије постељу,
Кад Тадија леже по душеку,
Онда старој говорио мајци:
„Ој, старице моја мила мајко!
Зовни дер ми кума невјенчаног!
Имам нешто говорити с њиме.“
Стара мајка довикује кума,
Када куме у одају уђе,
Тадија му иоче бесједити:
„Богом брате невјенчани куме!
Ја ћу брате данас умријети,
Јако су ме ране освојиле,
Већ кад умрем и испустим душу,
Ти доведп банову ђевојку,
Исправи ме на ноге лагане,
По хадету п по обнчају,
Нек м’ исплете банова ђевојка,
Перчин спушти низ плећи јуначке,
Па нек’ онда иде својој мајци,
Нек’ с’ не боји девет Кумалића.“
Тако рече грјешну пушти душу.
Кум га диже на ноге лагане,
И дозива банову ђевојку,
Да расплете дијете Тадију.
Ђевојка му перчин расплетала,
Перчин спушти низ плећи јуначке,
Од њега се мало одмакнула,
Па Тадију оком погледала,
Када га је цура сагледала,
Вран му перчин плећа прекрилио,
А дуљином до свилена паса,
На срцу се растужила јако,
Па се вати позлаћена ножа.
Те с’ удари с њиме у срдашце,
С л’јеве стране, под лијеву дојку,
Па до срца доћерала руку,
Кроз све срце протурила ноже,
Она мртва паде код Тадије.
Мили боже на свем теби фала!
Ја да ти је стати погдедати,
II ушима жалост послушати,
Што ли чини мајка и бабајко,
За јединцем и за снахом милом.
Сватови их опремише л’јепо;
По закону и по обичају.
Одиесоше, па их закопаше;
Покрај пута друма јуначкога,
На пореду момка и ђевојку,
Кроз земљу им саставише руке
А у руке зелене јабуке.
Често их је облазила мајка,
Из кога ће љепша трава нићи,
Из момчета зелен борић расте,
Из дјевојке винова лозица,
Па се лоза око бора вија,
Кано свила око ките смиља.

од Н. У. са Мијострава
забиљежио: К. Ковачевић, свештеник.



Референце уреди

Извор уреди

Босанска вила, 1889, година IV број 9. Сарајево, 1. маја 1889, стр. 138-140. Босанска вила, 1889, година IV број 10. Сарајево, 16. маја 1889, стр. 154-155. Босанска вила, 1889, година IV број 11. Сарајево, 1. јуна 1889, стр. 171-172. Босанска вила, 1889, година IV број 13. Сарајево, 1. јула 1889, стр. 202-204.