Вучистрах1/18
| ←Говор седамнаести | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор осамнаести |
Говор деветнаести→ |
СУНЧАНИЦА: С великом сам пожудом, кнеже Ладзаре, искала начин за моћи се с тобом разговорит.
ЛАДЗАР: У што ћеш, лијепа Суначанице, да те послужим?
СУНЧАНИЦА: У потребу велику! Једна отајна пожуда силује ме да те упитам коју служиш госпођу у двору овому. — (Сама: Сада, када знам ко је, срце ми дава освојити га.)
ЛАДЗАР (сам: Ова се јоште хтијаше за испуњење од свијех мојијех невоља!) — Твоје величанство сцијеним да је намислило ругати се једнијем слугом.
СУНЧАНИЦА: Виђ ругам ли се! одкад сам те најприје за моју худу чес угледала у двору овому, од тада остала ми је удјељана твоја прилика у срцу, да не умијем мислити неголи о теби.
ЛАДЗАР: Највеће смионство моје, о госпође, јес звати се твој сужањ.
СУНЧАНИЦА: Што? не вјерујеш да те љубим?
ЛАДЗАР: Не, госпође, зашто знам да бан Миклеуш, твој братучед, живе с уфањем за дотећи твоју љубав и назвати се твој вјереник.
СУНЧАНИЦА: Мој удес хоће да сам твоја, a нека бан Миклеуш cтере поглед на ину лјепос — ја сам се теби даровала.
ЛАДЗАР: Није право да ја, који сам од незнана кољена изишо, узмем мјесто једному који се броји род од ведре краљевске крви.
СУНЧАНИЦА (сама: Како лијепо хини своје битје и жели покрити се!) — Чуј ме, о краља ческога сину, Лаушу.
ЛАДЗАР: Ах, бане Урошу, издо ме си!
СУНЧАНИЦА: Моја слобода није мања ни нејача од љубави ку ти носим; и ако ја имам слободу одабрати вјереника мени угодна, зато тебе одабирам. Господа и бани потврдити ће ончас ове моје одлуке; зато ћу им обећати давно жудјени мир међу овијем и твојијем краљеством.
ЛАДЗАР (сам: Жалосни Ладзаре! што да учиним?)
СУНЧАНИЦА: (Што ћу учинити, ако ме се одврже?)
ЛАДЗАР (сам: Могућа и велика дјевојчица, вржена у несцјену, које освете не справља?!)
СУНЧАНИЦА: (Љубав коју му кажем заисто може од њага љубав испросити.)
ЛАДЗАР (сам: Хинити ћу да је љубим.)
СУНЧАНИЦА (сама: Сад веће хинити не може; тријеба је да одлучи.)
ЛАДЗАР: Лјепос твога сунчанога лица, лијепа Сунчанице, не може него притегнути к себи свачија срца; зато ја посвећавам на твоју заповијед срце, душу и мисао.
СУНЧАНИЦА: Ах, срећнијех мојијех дана и труда, ако сам у час један изнашла они покој који само за мене у теби прибива.
ЛАДЗАР: Твој сам, моја лијепа.
СУНЧАНИЦА: Мој вјереник?
ЛАДЗАР: Твој вјереник и слуга.
СУНЧАНИЦА: Држи скровену ову љубав и вјеру, докли ја нађем начин да се прогласи.
ЛАДЗАР: И ти, госпође, држи скровено моје име, докле вријеме угодно дође да се у већој радости и покоју одкрије.
Референце уреди
