Војиславу (Владислав Петковић Дис)

Војиславу
Писац: Владислав Петковић Дис

* * *

ВОЈИСЛАВУ
(Приликом откривања његовог споменика 1903)

Снев'о си о срећи коју човек нема,
У мислима својим пратио си дане
Изумрле давно, и време што спрема
Да разастре покров свуда, на све стране.

Глед'о си у прошлост за тобом што спава.
Под дахом живота она некад беше:
Сад је мирна, нема к'о пучина плава,
Као уста драге која се не смеше.

Пред тобом у тами будућност се вила,
Нејасна и мутна као нада људи,
Али смрт у себи и она је крила,
Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.

Стога ти природа осетљива, блага,
Елегију узе као стална друга,
И са твоје лире заносна и драга
Заори се песма, снажна као туга.

Поколење женско, сваке части вредно,
Споменик ти диже зеленкасто-сиви:
И сад име твоје, светло и угледно,
Да би било лепо, на камену живи
Са одбором, колом твојих другарица,
С мирисним букетом вечних госпођица.

Извори

Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 30.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 107 година.