Војвода Стефан хоће сестру да узме

Војвода Стефан хоће сестру да узме

Остадоше двоје ђеце сирочади
Насред српске земље порођена,
Без њихнога и оца и мајке,
Једно је војвода Стефане.
Кад војвода приспје за женидбу,
А Русана млада за удадбу,
Но војвода сестри бесједио:
„Секо моја, хој да се узмемо,
Да ми наше благо не харчимо!“
Но му сестра ријеч говорила:
„Јеси ли се, брате, помамио,
Да те сестра веже од ђавола!
А прије би се небо проломило,
А на небо сунце погинуло,
Да не грије сунце сиротињу,
Но брат сестру за љубу узео!“
Но је опет сестра говорила:
„Ја те, брате, узет` нећу
Докле оградиш какву задужбину –
Ти направи пребијелу цркву,
Поткити је срмом и бисером,
А у цркву цркомне закладе,
Да се молиш Богу по закону.“
Он своје благо не жалио,
Но бијелу цркву направио
И у цркву што је од потребе,
А окупи млого свештеника,
Те се моле Богу по закону.
Но војвода секи бесједио:
„Ходи, секо, да се узмемо!“
Збори млада, сузе просипа:
„Одби` ме се, Бог да те убије!
Хајде окупи дванаес` владика
И четири српске патријара
И дозови триста ђеце луде,
А пред њима ђакона Јована,
Уљезите у бијелу цркву –
Ако реку, ми да се узмемо.“
Он скочи, све окупио,
Уведе их у бијелу цркву,
А Русана на врата од цркве.
Но војвода благо не жалио,
Свиколици мито прифатише,
До не хоће Јоване ђаче,
Не да узет` ђаковима мито.
Изљегоше дванаес` владика
И четири српске патријара,
И ђевојци сваки бесјеђаше:
„Добро јутро, војводина љубо,
То ви сретње и частито било!“
А Русана њима говорила:
„Хајте тамо, српски властитељи,
Бог згодио и Богородица
Да ве огањ изгори живи,
Ђаволи ви понијели душу!“
Али изљезе Јоване ђаче,
Он вијенац носи до појаса,
За њим иду триста ђаковчади,
Димно ли је Јован говорио:
„Добро јутро, Стефанова секо!
Ако брата узела за мужа,
И од тебе змије отпадале!“
Аминује триста ђеце лудо.
Кад то зачу војвода Стефане,
Он направи дрвену ћелију
Од дрвета луча питомога,
Ту Јована стави и ђакове,
Па је зажди су четири стране.
Кад сјутри дан и зора било,
Ту се бјеше свијет окупио
Да гледају муке ђеци лудој –
Ал` ћелија бјеше изгорела,
Од ње се црква оградила,
У њу сједи триста мученика,
Међу њима ђаковни Јоване,
Но се њима свијет поклонио.
Кад то чудо Стефан видио,
Он другу направи ћелију,
У њу стави дванаес` владика
И четири српске патријара,
На живи их огањ изгорио –
Ђе горело, ту се пропадало,
Па се таде Стефан преставио.
То је било кад се чинило.