Влашки статут
ВЛАШКИ СТАТУТ
МИ ФЕРДИНАНД II, МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ИЗАБРАНИ И УВЕК УЗВИШЕНИ ЦАР РИМЉАНА И КРАЉ НЕМАЧКЕ, МАЂАРСКЕ, ЧЕШКЕ, ДАЛМАЦИЈЕ, ХРВАТСКЕ, СЛАВОНИЈЕ, НАДВОЈВОДА АУСТРИЈЕ, ВОЈВОДА БУРГУНДИЈЕ, БРАБАНТА, ШТАЈЕРСКЕ, КОРУШКЕ, КРАЊСКЕ, МАРКГРОФ МОРАВСКЕ, ВОЈВОДА ЛУКСЕМБУРГА, ГОРЊЕ И ДОЊЕ ШЛЕСКЕ, ВИРТЕМБЕРГА, КНЕЗ ШВАПСКЕ, ГРОФ ХАБСБУРГА, ТИРОЛА, КИБУРГА И ГОРИЦЕ, ЗЕМАЉСКИ ГРОФ АЛЗАСА, ИТД...
Садржај ове исправе дајемо на знање свима онима на које се она односи. Откако неизрецивом милошћу Свевишњега Бога уздигнути на Наше најузвишеније Величанство управљамо кормилом државе, ништа нам није прече нити драже него да Наше брижне напоре управимо особито на оно што би могло придонети ширењу и јачању хришћанства те на сваки начин бити пробитачно свим земљама и народима који се покоравају власти Наше милости и жезла. Управо зато, читаво подручје Влаха који су се на темељу допуштења и милости Наших претходника — блажених Рудолфа II и Матије, римских царева и краљева Угарске, доселили и већ тридесет година имају пребивалиште у крајевима Нашега Краљевства Славоније, и Ми их обдарујемо посебном Нашом и Наших законитих наследника краљева Угарске Повељом о заштити и управи, услед даљње бриге Наше за корист, спокојство, сигурност и одржање како самих Влаха, тако и читаве хришћанске домовине, желећи такође да она буде од користи и осталима који су подложни Нашој добронамерној управи. Ми смо милостиво сматрали да области Влаха који бораве између Саве и Драве, следствено садашњем стању ствари и прилика, треба одредити, прописати и доделити следеће чланке Закона и Статута, по којима ће они од сада живети и равнати се, како би Наши поседи још више и снажније били утврђени и заштићени од Турака — најљућих непријатеља хришћанскога имена. Буду ли их се они придржавали како у миру, тако и у рату — једнако изврсном и верном војничком службом и јунаштвом, понајвише могу, поред пораста правде и стеге, обезбедити милост и благослов Свевишњега и спасоносно очувати исправан начин живота према ваљаним хришћанским правилима.
О ЗАСТУПАЊУ И ВЛАСТИ
Члан 1.
Свако село Влаха које се налази између река Саве и Драве, нека има свога судију или кнеза, човека, дакако, кадра и подесна за обављање службе те врсте. Њега нека у месецу априлу изабере општина његова села на годину дана, а о избору нека се обавести надлежна капетанија.
Члан 2.
Како читава заједница Влаха борави на подручју трију врховних капетанија — крижевачке, копривничке и иванићке, тако нека се у свакој капетанији засебно бира и поставља врховни судија, способан и упућен у домовинске законе. Он нека заједно с осморицом изабраних помоћника председава судовима на своме подручју (капетанији) и у складу с овим Статутима води истрагу и пресуђује у свим парницама и споровима. Избор врховног судије и осморице помоћника нека се обавља у мају на дан Св. Ђорђа на начин да се сви кнежеви заједно с двојицом или тројицом старешина или помоћника из свакога села састану на одређеноме месту у својој капетанији и онде по пропису изаберу врховног судију и осам помоћника за подручје своје капетаније. Врховне судије и помоћници тако изабрани у свакој капетанији нека се предложе генералу (у Вараждинском генералату) и он ће их у Наше име потврдити — ако за то не постоје никакве законске препреке. Ако пак за то постоје неки законски разлози, сместа ће се дојавити Нама. Исте врховне судије нека сваке године, у време и на начин како је речено, кнежеви и старешине села слободно уклоне из службе у свакој капетанији. Ако се то буде сматрало сврсисходним и ако то буде налагала добробит и корист домовине, задржат ће се у истој служби и генерал ће их изнова потврдити на споменут начин.
Члан 3.
Починитеље кривичних дела противних јавноме миру и напретку као и других злочина кажњивих смртним казнама, кнежеви су дужни сместа ухватити и изручити врховном капетану свога подручја. У међувремену нека пак врховни судија са својим помоћницима сместа спроведе истрагу како би се исти починитељи, пошто буду проглашени кривима за такво кривично дело и злочин, предали Ратном већу (у Грацу). Према устаљеноме правном реду, тамо нека се не казне новчаном казном или одузимањем добара, већ само телесном казном, присилним радом или другим казнама.
Члан 4.
Кривце за лакше прекршаје нека кнежеви затворе у тамницу док се за њих прикладно не побрину, односно док се не приближи рок за изрицање пресуде. Тада нека стану пред суд и нека се против њих покрене поступак придржавајући се онога чега се по закону ваља придржавати.
Члан 5.
У дужности кнезова неће улазити само то да на своме подручју тачно знају број свих кућа и породица као и свих мушких глава које су старије од седамнаест година и да све ове бројеве имају пописати у каталогу, него да воде пуну бригу о њима и то да сваки старешина породице прехрањује у својој кући те исте мушкарце који су превалил седамнаесту годину живота.
Члан 6.
Ако би се неко, преселивши се из Турске, хтео настанити у једној од капетанија, нужно је да то учини претходно обавестивши врховног капетана. Ако би пак Влах, који се већ једном законито настанио у неком месту желео променити боравиште у истој капетанији, довољно да о томе претходно обавести врховног судију, помоћнике и кнеза.
Члан 7.
Кнежеви морају настојати предухитрити све преступе и кривична дела. Ако пак некоме од њих буде судски доказано да је починио издају и да је сарађивао с кривцима у неком преступу, врховни судија и помоћници ће таквог кнеза, као нечаснога, сместа разрешити дужности, те га, осим тога, због самога чина и према његовим последицама, једнако казнити заслуженом казном. Ако се просуди да тежина кривичног дела заслужује смртну казну, уступити ће случај Ратноме већу, а у међувремену законито поставити на положај неког другог подеснога кнеза.
Члан 8.
Поврх тога, кнежеви ће бити дужни старати се да се крадљивци чим пре ухвате и предају тамничару. Ствари отуђене у крађи нека се похране код врховног судије да би потом, придржавајући се онога чега се по закону ваља придржавати, биле враћене својим власницима.
Члан 9.
Сви зборови и скупови, изузев оних који ће се законито одржавати ради избора кнежева, судија и помоћника на горе наведени начин, забрањују се уопште под казном живота. Ако би пак који налагала прека потреба, нека се одржи с допуштењем генерала.
Члан 10.
Приликом ступања на дужност судије, помоћници и кнежеви нека се закуну живим Богом, часном Богородицом Девицом Маријом и свим свецима Божјим, додајући поврх тога да ће Нама и Нашим наследницима — законитим краљевима Угарске, генералу и врховним капетанима исказивати верност и послушност, да ће откривати све што је погубно за државу и противно добрим обичајима те да ће свима и свакоме ко буде пред њима парничио, без обзира о каквој се особи ради, уклонити сваку молбу, дар, наклоност, љубав или мржњу, и да ће у свим предметима уделити правду и пресудити у складу са својим овлашћењима. Тако им помогао Бог и сви Свети.
О СУДСКОМ ПОСТУПКУ
Члан 1.
Сваки се суд мора одржати уз присутност врховног судије и осморице помоћника из редова Влаха, заклетих како је горе споменуто. Њима нека се поврх тога придружи бележник, и сам под заклетвом. Одсутност једнога или пак двојице помоћника нека не спречава одржавање суда, но ако ни сам врховни судија не би могао бити присутан на суђењу, нека на његовом месту председава помоћник најближи по реду.
Члан 2.
Дужност је судија да заједно с помоћницима унапред утврде судбене дане тако да рокови позива и одзива на суд не прелазе петнаест дана. Увек нека трећи позив буде коначан.
Члан 3.
Оптуженик ће се на тужитељев захтев позвати на суд, а ако није правоваљано и законито позван, тада се није дужан ни одазвати.
Члан 4.
Ако се оптуженик који је три пута заредом позван не би појавио, нека се против њега покрене поступак ради непослушности. Коначна одлука и правда нека иду у прилог тужитељу, а сам непослушник нека се казни новчаном казном.
Члан 5.
Приликом позива на суд нека се за први печат плати педесет угарских круна, за други двоструко, а за трећи троструко. Кад се оконча парница и одреди новчана казна, нека се наплати у три дела — прва два за судију и помоћнике, а трећи за победничку страну.
Члан 6.
Не допуштају се никакви одгодни судски приговори изузев законских сметњи, а што се тиче осталога, поступак нека буде у свему поједностављен и нека се поштује облик редовног суда. Зато нека се почињено дело и кривица оптуженика целовито размотри и просуди следствено изнесеним и доказаним. На крају, одлуке и пресуде у парницама које нису посебно наведене у овим Статутима, нека се донесу у складу с законима краљевства.
Члан 7.
Приликом сведочења неће се по словенском обичају заклињати на душу неког другог, него ће свако бити испитиван о ономе што је видео и сведочити под заклетвом. Задатак судије и помоћника је да одреди чији су докази бољи.
Члан 8.
Никоме се не допушта положити заклетву уколико се није причестио.
Члан 9.
Унутар десет дана од доношења пресуде, допуштено је на сучеву пресуду уложити жалбу генералу. Ако до тога не би дошло, по истеку непродуживих рокова пресуда постаје правомоћна. Онај ко улаже жалбу, обавезан је унутар месец дана започети, а унутар друга два месеца окончати жалбени поступак. Ако се од наведених рокова одступи, сматра се да су стране у поступку одустале од жалбе и нека се изврши пресуда. Онај пак ко уложи жалбу како не ваља, казниће се новчаном казном.
Члан 10.
У случају да никакве жалбе не буду уложене, нека по истеку десетога дана кнежеви или један од помоћника приступе извршењу пресуде. Они пак који би се одбили покорити извршењу, нека се казне оном казном која им је изречена за кривично дела, а ако би тежина отпора то изискивала, нека се пошаљу Ратноме већу те ће се тако извршити пресуда.
О ПОСЕДОВАЊУ И УЖИВАЊУ ДОБАРА
Члан 1.
Свако насељено место нека се омеђа тачно одређеним границама.
Члан 2.
Ако би неко с неким погодио куповину жита које је још увек на пољу или неке друге покретне имовине и купац то може доказати с два или три сведока, уговор нека буде ваљан.
Члан 3.
Уколико неко жели продати, заложити или на некој другој основи или из неког другог разлога дати другоме кућу, поље и друго земљиште, нужно је да то учини пред кнезом и два или три сведока — у противном уговор нека нема снагу.
Члан 4.
Ако неко не може доћи на своје земљиште него преко поља свога суседа, има право ходати и возити се, али нека штеди суседово поље колико год може.
Члан 5.
Ако би неко заложио другоме своју имовину на одређени рок, а након истека тога рока не би исплатио дуг, нека га тада кнез на захтев веровника опомене да откупи залог. Ако то не би учинио унутар три месеца, нека исти кнез с двојицом или тројицом сеоских старешина процени залог. Од тога износа нека се исплати веровнику дуг заједно с каматама, а остатак нека се врати власнику залога.
Члан 6.
Онај ко се користи туђом имовином супротно споразуму и вољи власника и на његову штету, дужан је на темељу судске одлуке о праведној процени штете надокнадити исту власнику ствари.
Члан 7.
Тестаментарне одлуке нека се састављају у присуству кнеза и четворице или петорице веродостојних сведока или у присуству свештеника и двојице или тројице исто тако веродостојних сведока. Ипак, увек нека се доведе бележник или двојица других законитих сведока уместо њега.
Члан 8.
Премине ли отац породице без деце, породицом нека управља најстарији брат или најближи рођак заједно с удовицом. Ако би пак преминули, поред удовице, оставио за собом и децу, на челу породице нека буде иста удовица заједно са туторима или старатељима, те нека најмлађе дете, без обзира на пол, једнакоправно с осталима ужива наследство.
Члан 9.
Свакоме од Влаха, као и осталим житељима Краљевства, у складу са (важећим) законима Краљевства и краљевским одлукама, нека буде слободно и допуштено по вољи продавати и куповати, увозити и извозити волове, коње, краве, овце, козе, свиње, вино и житарице сваке врсте унутар и изван подручја своје капетаније.
О ПРИВАТНИМ И ЈАВНИМ КРИВИЧНИМ ДЕЛИМА
Члан 1.
Сваку крађу ствари чија вредност не прелази тридесет, или ако је крађа почињена с провалом — двадесет угарских круна, врховне судије нека казне оковима или јавним радом. Починитељи тежих крађа нека се пошаљу Ратном већу, где се морају казнити телесним, а не новчаним казнама.
Члан 2.
Исто тако, ако би неко био два или три пута узастопце ухваћен у крађи, а вредност ствари украдених у тим крађама прелази четрдесет круна, нека се и он преда Ратноме већу да га казни телесном казном.
Члан 3.
Ако би неко уз примену силе украо или отео другоме његову ствар, нека надокнади отето с учињеном штетом, те нека плати казну од четири, или по одлуци судије највише десет угарских круна. Ако би пак (крађу и отимачину) извршио уз примену силе — не наневши (жртви) при томе смртоносне повреде, мора платити већу новчану казну, али највише до седамнаест круна. Ако би кривац био слабијег имовнога стања (и не може надокнадити штету) нека се казни затвором или јавним радом или другом сличном казном.
Члан 4.
Ако би чија стока или животиње учинили штету другоме, нека ту штету процене суседи и нека је надокнади власник животиња. У међувремену онај који је претрпео штету нека слободно задржи животињу која је учинила штету док му се штета не надокнади. Задржи ли пак неко туђе животиње и након процене и исплате штете, дужан је платити камату.
Члан 5.
Ако би неко злонамерно изударао или убио туђу стоку која је починила штету, након надокнаде штете коју је сам претрпио, дужан је подмири штету власнику животиња, али и нека се казни због злонамерности.
Члан 6.
Кривац у свађама и препиркама које за последицу имају проливање крви, нека плати пет, или по одлуци суда и више, но највише осам угарских круна, те озлеђеноме трошкове и штету, као и дужну накнаду лекару. Кривац пак у свађи која се окончала без проливања крви — само са знаковима модрица задобијених ударцима, нека плати половину или целу угарску круну, односно највише четири круне. Такође, и она лица која пруже повод за такве свађе и препирке, нека плате половину једне, односно највише три угарске круне. Ипак, као и у трећем члану, суд нека буде овлаштен, уместо на споменуте глобе, кривца осудити и на друге телесне казне зависно од особе или причињеног дела.
Члан 7.
Уколико након таквих свађа и препирки оштећена странка не подигне тужбу код судије због нанесене повреде, судија ће против криваца службено спровести истрагу те поступати у зависности од величине почињеног дела.
Члан 8.
Затечени у блудничењу, као и саме блуднице, нека се на неколико дана казне оковима на хлебу и води или јавним радом. Прељубници пак и силоватељи нека се предају Ратноме већу да им суди и казни их телесном казном.
Члан 9.
Синове који су непослушни или се још теже огреше о родитеље, нека судије, зависно о тежини почињеног дела, казне тамницом или сличним казнама, односно, ако би судије кривично дело сматрали тако тешким, нека се предају Ратноме већу. Ако је пак кривња синова лакша, нека се против њих не води судски поступак без оптужбе родитеља.
Члан 10.
Новчане глобе нека буду намењене за плате судија и осталих службеника, као и за друге трошкове суда. Тамничару није допуштено захтевати више од двадесет и пет круна по затворенику.
О ВОЈНИМ ДУЖНОСТИМА
Члан 1.
Власи који служе у војсци нека попут осталих наших плаћеника у свему потпадну под војно право и нека верно отправљају своје дужности. То важи и за остале који, премда не добивају плату, једнако тако обављају војничке дужности и због тога уживају повластице.
Члан 2.
Војводе нека буду војници беспрекорна владања, непорочна живота и слободни од сваке сумње у постојање кривње. Ако би ипак случајно били осумњичени због злочина било које врсте или би чак били оптужени због злодела, нека се такви предмети испитају под надзором капетана или поткапетана и њихових војних службеника, међу којима нека увек буде неколико, а најмање тројица или четворица војвода. Кривце нека, већ према томе што им се чини примереним, или казне заслуженом казном или их упуте даље на Ратно веће.
Члан 3.
Исто тако, ако би војводе међу својим харамијама имале кога кривог или оптуженог за какав злочин, нека га такођер судски испита капетан или поткапетан с војним службеницима и тројицом војвода. Ако би кривично дело било лакше, нека кривце казне у зависности од почињеног дела, а ради ли се о тежим делима, нека их предају Ратноме већу.
Члан 4.
Све свађе и препирке које се не тичу земљишта и других непокретних добара, а које би се заметнуле између војвода, харамија и других плаћених војника, нека се на прописан начин истраже и прекину. Пресуду око земље и других непокретних добара, доносе искључиво судије с помоћницима.
Члан 5.
Уместо војвода, барјактара или других војних службеника који премину или су судским путем одстрањени из службе, сеоска општина ће генералу предложити друге заслужне особе.
Члан 6.
Војводе ће војницима граничарима и крајишницима исплаћивати дохотке и плате.
Члан 7.
Иако се читава заједница Влаха посветила првенствено ратним и војним пословима, па због тога ужива посебне повластице, сви су они — били плаћеници или не, дужни сваке године крчити шуме између Саве и Драве остављајући само неопходну стражу у утврђењима. Тако ће својим радом припомагати изградњи тврђава које треба подићи за њихову одбрану, а све сумњиве радње и сплеткарења нека се искрено дојаве Нама или Нашем генералу.
Члан 8.
Осим плаћених војника, и сви остали Власи који не примају плату дужни су обављати војне дужности, даноноћним стражама непрестано штитити и чувати границе домовине у све три капетаније како би сваком непријатељу хришћанскога имена био онемогућен приступ.
Члан 9.
Појави ли се у неко доба какав напад или сумња у веће покрете, нека сви Власи, колико год их има, из свих капетанија, па чак и младићи испод осамнаест година, сместа буду приправни удруженим снагама са свих страна протерати Турке по цену живота и проливања крви. Зато ће се, на војнички знак који им генерал упути, подићи и за два, а највише три сата, под пуном ратном опремом на једном месту окупити — увек барем шест или седам хиљада влашких војника, док им се и они који су удаљенији не узмогну придружити, или се према наредби генерала — окупити на неком другом месту.
Члан 10.
Ако (Власи) буду одведени (у борбу) против непријатеља изван Крајине, боравиће без плате у покрајинама нападнутим Турцима четрнаест дана, а у другим покрајинама осам дана. После истека времена примају плату попут осталих.
Члан 11.
Како су плаћени (Власи) малобројни, и највећи део не прима плату, војне власти ће свима њима, били овога или онога положаја, благовремено и у довољној количини давати олова за прављење кугли и пушчанога праха, као што је и до сада био обичај.
Стога свима и свакоме од Наших помоћника и службеника, а особито Нашем Ратном већу те садашњим и будућим генералима Славонске крајине Нашега Краљевства, као и врховним капетанима и свима другима Нашим војним службеницима, добронамерно поверавамо и налажемо да допусте да заједница Влаха која борави између Саве и Драве, у складу са Нашом вољом и вољом Наших законитих наследника краљева Угарске, мирно и без икакве потешкоће, запреке и узнемиравања користи, убире плодове и ужива горе наведене чланке Закона и Статута, да их се придржавају и да ништа не покушавају или чине супротно њиховоме садржају и смислу, односно да не допуштају да то ико на било који начин покуша или учини, уколико желе избећи Наш гнев и најоштрију казну од стране Нас или Наших наследника...
Дано у Регенсбургу, граду Нашем и граду Светог Римског Царства, петога дана месеца октобра године Господње хиљаду шест стотина и тридесете, дванаесте године Нашега владања у Римском Царству, тринаесте у Угарској и осталим земљама, четранесте пак у Чешкој. Фердинанд, властитом руком.