Владислав/8

ДЕЈСТВО ПРВО

ПОЗОРЈЕ ОСМО

ПОЗОРЈЕ ОСМО

Владислав (сам).

ВЛАДИСЛАВ: Крв, ништа друго него крв. Мени нека служи пузећа множина, ропски нек' ми служи. У срцу нек' ме као врага проклиње, јавно ће ме се бојати, ласкати, да ме све доброте Радомира, све добродетељи света окружују. Ко се сунчаних 'зрака боји, нека сам сунце постане, па ће слабомоћно око жмирити пред сјајношћу величанства његовог. Ходи, Владимире, слаба твоја душа учинила те добрим, мска гнилост учинила те је благим. Владислав није кротак, није мекушац, благ; он је јунак око којега се моћне руке судбина обмотала, пишти као африканска змија, и са трепетом слуша заповести јунака, који за трагове простоте никакове не зна. Ходи, и пред очима Владислава бљуј мрску му крв твоју. Нека пузљивост твоја самог тигра умекша, намолити ме нећеш, да те из давећих ноктију испустим.

(Завеса падне).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.