Владислав/18

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ

ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ

ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ

Давид, пређашњи.

ВЛАДИСЛАВ:Владислав. Весели се, Давиде, змија је ухваћена; за мало, па ће Србија наша бити.
ДАВИД: Је л' Косара с' изволила?
ВЛАДИСЛАВ: Не питај, већ купи војску да Србију дамо потчинити. Како је пиштало женско малоумије под ударом мушког разума? Али, ах, далеко ме ревност завела. Обећао сам, Давиде, од чега сав стрепим, обећао сам заклетву у цркви положити, обећао сам крст и свето јевангелије као знак вере послати, Владимиру ништа бити неће.
ДАВИД: Велика намера и средства захтева велика.
ВЛАДИСЛАВ: Страшим се, Давиде, од оног великог Судије. Пред сваким могу срце укрити, али онај види и најмању чертицу. Бојим се свакога који ми за тајну зна.
ДАВИД: Детињске мисли!
ВЛАДИСЛАВ: О, ја сам ти у злочинству још дете. Још ме свашта узнемирава, стрепим пред сваким шушком, и зидови канда ми вичу: Убицо Владиславе! Очи моје једва се смеју с другима састајати, сваки невини позив поражава ме чисто земљи.
ДАВИД: И виче: Косара те чека.
ВЛАДИСЛАВ (уплашено): Косара? — Да, Косара, Косара. На страну ви бодљиве мисли; кад довршим што сам наумио, онда ме укоравајте. Сад беж'те, беж'те, пуштајте, нек' се отров по мојој совести распростире. (С Давидом оде).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.