Вилу љуби беже Љубовићу
Вилу љуби беже Љубовићу,
вилу љуби четири године.
Кад је пета настала година,
пита вилу беже Љубовићу:
— Ја бога ти, пребијела вило, 5
са мном спаваш четири године,
а на мојој пребијелој руци,
јоште ми се насмијала ниси!
Проговара нагоркиња вила:
— Би л' се, беже и ти насмијао, 10
кад би твога отели ђогина?
Имаш ђогу, имаш лака крила,
а ти мени одузео крила,
одузео крила и окриље,
па не могу млада полетјети, 15
стога сам ти тужна и жалосна.
На то се је беже смиловао
па јој даде крила и окриље:
прхну вила небу под облаке,
оста млађан беже Љубовићу 20
дозивљући пребијелу вилу.
Њега вила из облака виче:
— Чујеш ли ме, беже Љубовићу!
Изведи ми сина Сулејмана,
ако желиш да ти се повратим. 25
Превари се беже Љубовићу,
изведе јој сина Сулејмана.
Узе вила свога милог сина
и однесе небу под облаке.
Оста снужден беже Љубовићу 30
и закука из грла бијела:
Аој мени до бога милога,
превари ме пребијела вила!
Шта ћу сада од живота свога?
|
|
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 531-522.
