Вила и ђевојка
Кликовала пребијела вила,
Кликовала три бијела дана,
Нико јој се озват' не смијаше,
Ко смијаше, ни он не хтијаше,
Потљеједна диздар агиница: 5
„Што ти хоћеш, пребијела вило?
„Али иштеш од земље хараче?
„Али иштеш од земље војнике?
„Али мога агу диздар агу?
„Али мога сина Ђулберхара? 10
„Ал' Ајкуну, ћерцу јединицу?“
Проговори пребијела вила:
„Ја не иштем од земље хараче,
„Нити иштем од земље војнике,
„Нити иштем твога господара, 15
„Ни твојега сина Ђулберхара,
„Већ Ајкуну, лијепу ђевојку.“
Тек што вила ријеч изустила,
Он час Ајку забољела глава,
Више ње је мила стрина стала,
Виш' ње стала, 'вако говорила: 20
„Би ли рада, лијепа ђевојко!
„Би ли рада виђет' твоју мајку?“
Проговара болахна Ајкуна:
„Ја бих рада, мила моја стрина!
„Рада виђет' остаралу мајку.“ 25
Стрина ситну књигу накитила,
Теје спрема у Мостару граду,
А на руке капетановици:
„Мила моја капетановице!
„Да си брже двору бијеломе, 30
„Твоја ћерца на самрти Ајка.“
Кад кадуна књигу проучила,
Тркомтрчеу танкој кошуљи,
А за њом су три танке робиње:
„Стани мало, капетановице! 35
„Припни печу, пригрни Фереџу,
„И појаши коња дебелога.“
Она нема каде да причека,
Но отиде Нову бијеломе.
Ту ми срета Новске кириџије: 40
„О Богу ви, Новске кириџије!
„Је ли менеу животу Ајка?“
Веле њојзи Новске кириџије:
„О Богу нам, капетановице!
„Ради бисмо добре казат” гласе, 45
„Не моремо, већ каконо јесте,
„Јучер твоја преминула Ајка.“
Трком трче капетановица,
Мртва Ајка на чардаку лежи,
Врх ње мајка бијући се паде, 50
И овакејаде јадикује:
„Црне очи, што ме не гледате!
„Ладне ноге, што ме не сретате!
„Бјеле руке, што ме не грлите!
„Медна уста, што ме не љубите!“ 55
Тјешио је ага диздар ага:
„Снахо моја, капетановице!
„Да т' је Ајка на откупе била,
„Три пут бих је откупио златом,
„А четри пут дробнијем бисером.“ 60
