Византијске слике (Ш. Дил) 5
| ←< 4. глава | Византијске слике Писац: Шарл Дил |
6. Глава >→ |
Једна византиска грађанка у VIII веку.
Од већине ишчезлих друштава, оно што најмање познајемо, оно што најтеже можемо назрети кроз документа, и оно што би нас можда највише занимало, то су осећања, начин живљења и мишљења, услови породичног живота средњих класа. О великим личностима, царевима и царицама, папама и патријарсима, министрима и војсковођама, о свима онима. који су заузимали прве редове и испунили позорницу историје, ми смо доста потпуно и доста тачно обавештени; знамо њихова дела, можемо да им схватимо побуде, и да се тако похвалимо да смо им продрли до саме душе. Није више тако лако чим се сиђе за неколико степена низ друштвене лествице: овде, осим неколико ретких изузетака, остаје мрак. Па ипак, те фигуре људи који се нису пели обасјани великим сунцем историје, можда садрже више поуке за једног историчара него фигуре славних личности. Велики човек, тим самим што је велики човек, задржава нешто индивидуално и ненормално; личност средњега сталежа, напротив, уопште је само један примерак каквог типа више пута понављаног; и она тако унеколико добија вредност једног представника читаве врсте. Познавати једну такву личност, то је погађати какве су хиљаде; а како су те хиљаде нејасна материја помоћу које се ствара историја одмах се види, колико једно такво проучавање, кад је могуће, уноси светлости у дух и осећања једнога доба.
Занимљиво ће можда бити ако се потрудимо да, према благочестивој царици Ирени, насликамо лик једне жене средњега сталежа, која је била њена савременица. Она се звала Теоктиста, и то је мати одушевљеног калуђера, ватреног полемичара, храброг и страсног борца, какав је био Теодор Студит. Благодарећи чудној посмртној беседи коју јој је њен син написао, благодарећи још и другим документима, ми је доста добро познајемо. С њоме дакле можемо мало продрети у осећања и породични живот тога византиског грађанског сталежа, толико непознатог, али чије су озбиљне и јаке особине толико учиниле за напредак монархије: и то је прва услуга коју ће нам она учинити за познавање тога друштва. Ми јој дугујемо и другу. Показавши нам и без сумње доста општи, средњи тип жене свога времена, она ће нам помоћи, каквоћом духа и страстима које се јављају код ње, да прозремо дух и страсти узбурканог века у коме је она живела; а поглавито помоћиће нам да боље разумемо, да сматрамо за мање редак примерак ту царицу Ирену, која нас у први мах вређа и толико нас збуњује; најзад, помоћиће нам да боље схватимо догађаје тога романтичног и мутног доба, у које је она била више пута умешана, било непосредно, било преко свога сина.
Теоктиста је рођена средином VIII века, а вероватно око 740. г., у Цариграду, у имућној, готово богатој грађанској породици. Она је била треће дете у кући. Имала је једну сестру о којој се мало зна, осим то да је живела светским животом, и једног брата који је носио античко име, Платон, и који је доцније требало да постане славан и да има огромног утицаја над својом сестром. Теоктиста сасвим млада остаде сироче. Велика куга 747. г., која је тако свирепо опустошила престоницу, однела је њене родитеље и већину њених сродника. Један стриц који је служио у администрацији царских финансија узе себи сирочиће. Он је врло брижљиво васпитао дечка, да би га упутио у јавне послове. То је васпитање врло добро успело. Платон је био паметан, сталожен млад човек, који је пажљиво избегавао рђава друштва, и није губио време у уживањима, ни новац у коцки, разуман младић, који је рано умео да управља својим имањем и да га увећа, и на кога су византиске мајке бацале око као на изврсну прилику за своје кћери. Али тај предмет толиких материнских снова презирао је свет; врло побожан, он је више ишао у цркву него у позориште, више је волео читање него забаве, својим раним савршенством изазвао је дивљење свога исповедника. А по брату може се већ предосећати каква ће бити сестра.
Свакако, по обичају византиских породица, стриц се мање бринуо о васпитању девојака него о дечковом. У томе друштву, ориенталском по толиким својим странама, жена се увек васпитавала у очинској кући; може се мислити да је, кад изгуби родитеље, било опасности да се њено васпитање прилично занемари. Тако је било и с Теоктистом. Она је остала врло неука, и доцније је имала много да ради да попуни празнине у свом првом образовању. Њен се тутор бринуо само о једној ствари, да је добро уда. У то време, у Византији, идеалан тип доброг мужа, био је за родитеље трезвен човек, способан да крчи пут кроз живот: Теоктистин стриц. наиђе на такво савршенство у административној служби, где је и сам био на послу. То је био један велики финансиски чиновник, добро забележен на двору, и са изгледима да доспе врло далеко; он се звао Фотеинос. Како је девојка била богата — она је тада имала да прима поред свога личног имања и део добара свога 'брата Платона, који је био ушао у манастир — ствари су се удесиле без тешкоћа, и намеравана удаја би закључена.
Теоктиста је била жена по срцу многих мужева. Није волела намештање, није волела свет. Одбацујући таште украсе, она је увек носила одело тамне боје. Кад је морала да изиђе, кад је на пример требало да присуствује каквом свадбеном ручку, она,: би се у друштву држала уздржано, скромно, обарајући чедно очи кад би на крају обеда почеле смешне међуигре, једва се усуђујући да додирне јела што су јој подносили. То не значи да је била плашљива и скучена: она је била поглавито честита жена, бринула се изнад свега о својим дужностима, и ограничавала свој видик старањем да се допадне мужу, да добро води кућу и да добро васпитава своју децу.
Је ли потребно да додамо да је била побожна? »Обожавати Бога, волети искључиво њега«, била је за њу највећа врлина. У њеној побожности, међутим, није било нимало сујеверја, и та црта чини част њеном снажном, здравом разуму, јачини њене памети. У VIII веку, заиста, хришћанство је још било јако помешано са паганством; веровање у враџбине, у чини, у мађије, било је распрострто у највећој мери. Био је на пример општи обичај, да би се новорођенчад сачувала од зла, да се вешају амајлије по соби где она спавају и о колевку у којој леже, да се изговарају мађиске изреке над њиховом главом, да им се око врата вежу огрлице и знаци од урока: јер су сви знали да безбројне опасности прете њиховом слабачком животу, да их вребају невидљиве вештице, способне да прођу кроз најбоље затворена врата, и гледају да их уморе. И против тих чини опрезне матере звале су врачаре, које су отклањале опасност. Теоктиста, мада су је зато у њеној околини много оговарали, није се држала тога обичаја; она је сматрала кад прекрсти дете, да ће му то бити довољна и сигурнија заштита. При свем том, она је волела да се моли Богу, да дубоко у ноћ чита побожне књиге, да чита псалме; често је постила, никад није псовала ни лагала. Исто тако, трудила се да добрим делима заслужи вечни спас. Мада није била сувише богата, била је необично милосрдна. Удовице, сирочићи, старци, болесници — па чак и они који су боловали од најгнуснијих болести, као прокажени и падавичари — налазили су код ње потпоре и помоћи; и није прошао ниједан празник а да она за својим столом не почасти каквог, како је она говорила »Христовог сиромаха«. Будући таква,. она је, природно, исповедала велику равнодушност спрам земаљских ствари; и исто тако природно, у својој побожности била је врло привржена иконама, и врло поштовала калуђере који су их бранили.
То је ипак био један енергичан карактер, једна »јака жена«, од оних које воле да владају и које радо држе узде својој околини. Као у многим византиским кућама, она изгледа да је у својој породици заузимала бескрајно важније место него њен муж. Као изврсној домаћици, њена побожност није јој сметала да врши све домаће послове; она је мислила на све, надгледала све, помажући и сама, и не штедећи ништа да би њена породица добро живела и напредовала. Увек будна ока, она није слугама ништа пропуштала. Спрам њих је била добра и лепо поступала с њима; храни која се обично давала млађима, а која се састојала из хлеба, вина и сланиие, она је радо додавала, о празницима, слаткиша, свежег меса, рибе, живине, пића боље врсте, говорећи да није право да она сама ужива у одабраним јелима. Али је била неумољива у свему што се тицало морала, спрам сваког удаљавања од пристојности, спрам хиљаду начина да се газда поткрада. И како је ова жена заповедничког темперамента имала лако раздражљиву нарав, није било ретко да у својим укорима речима дода и покрет. Имала је брзу руку, и кад би планула, шамари су падали као киша. Па ипак су је њене слуге врло волеле: знали су да има добру намеру, и затим, кад. јој прође љутина, она се тако љубазно извињавала. Кад би истукла коју своју собарицу, осећала је тешку грижу савести: одлазила би у своју спаваћу собу, ударала се по лицу, кајала се и најпосле позвала истучену служавку и, клекнувши пред њу, врло понизно би је молила за опроштај.
Истом чврстом, мало грубом руком, управљала је својом породицом. Волела је свога мужа, много се бринула да га не ожалости: па ипак га је убедила да треба поред ње да живи као брат, представљајући му како је живот у главном само припремање за смрт, и како, да би се навикавали на вечни растанак, најбоље је још на овом свету прекинути сувише блиске односе. Не мање пажљиво она је бдила над образовањем и моралним развијањем своје деце. Имала је три сина и једну кћер. Да би их добро васпитала, како је била, као што је познато, доста неука, она је сама обнављала своје образовање; али, како је била врло савесна, посвећивала је ноћи читању, бдијући дубоко у ноћ, при светлости лојане свеће, да не би ништа изгубила од дана посвећеног мужу и домаћим пословима. Нарочито, да би образовала те младе душе, она се трудила да им претходи примером; тако је, од детињства, уводила кћер у своја милосрдна дела, поучавајући је да помаже сиромахе, терајући је да негује прокажене. У исто време давала јој је да чита побожне књиге, распаљујући њену побожност, одстрањујући је од света, не показујући јој ни накит ни пурпурно одело, и већ унапред била ју је посветила Богу.
Али љубимац јој је био син Теодор. То је било ћутљиво дете, зрело пре времена; није марило за игру и за друштво својих другова; уживало је у читању, нарочито побожних књига, и мати га је храбрила на томе путу. Док није напунио седам година, она га је чувала крај себе, мотрећи на њега с пажњом и бригом; затим, кад му дадоше учитеље, кад је, после основног учења, почео једно за другим учити граматику, диалектику, реторику, философију, теологију, она је и даље брижљиво бдила над њим. И у то је, уосталом, као и у све друго, уносила ону мешавину нежности и строгости, која је била основ њеног система васпитања и управљања: добри савети, материнске опомене биле су често оснажене прутом. И поред тога, у односима. деце и мајке владао је диван дух простоте, побожности, чврсте и дубоке љубави. Свако вече, кад, би јој деца легла, Теоктиста је долазила да прекрсти њихове заспале главе, у јутру, прва јој је брига била да очитају молитву: и после много година, пишући о својој умирућој мајци, Теодор Студит са захвалношћу изазива успомену на ту делатну и нежну бригу мајке, која се дан и ноћ молила Богу за срећу и спасење своје породице.
Таква је била Теоктиста. При свем том, у тешким временима кроз које је тада пролазила Црква, под владом Константина V и његовог сина, није било много разумно сувише хвалисаво истицати своја осећања, нарочито за жену једнога чиновника. Може се дакле мислити да је она, као и царица Ирена, прикривала унеколико своје мишљење. Али кад, по смрти Лава И, са Ирениним намесништвом, дођоше бољи дани за одбачене иконе и за гоњене калуђере, њена се дуго уздржавана побожност страсно распали.
Трпељивост нове владе довела је у Цариград Теоктистиног брата, Платона, и прва брига строгога калуђера била је да у престоници предузме праву мисију моралнога проповедања. У својим беседама он је нарочито препоручивао презирање света, љубав спрам сиромаха, старање о добром владању; а како је имао сасвим аскетску спољашност и уз то био речит, он је ускоро имао великога успеха. Наравно, он је убрзо стекао огромнога утицаја над својом побожном сестром и њеном околином, а поглавито над својим младим сестрићем Теодором. У кући Теоктистиној, калуђери постадоше ревносни и радо дочекивани гости, и ускоро, у додиру са њима, побожна византинка дође до убеђења да не би могла ништа боље урадити него да се посвети Господу, а с њоме и сви њени. Њен најстарији син унапред је био сасвим придобијен за такве намере. Њих двоје убедише оца, а затим повукоше и осталу децу; најзад, Теоктиста наведе чак и три брата свога мужа да пођу за њима у манастир, и сви се решише да заједно оставе свет, његова искушења и његову раскош.
Ова одлука, кад се за њу дознаде, учини велики утисак у престоници, и сви који су имали везе са Теоктистином породицом били су дубоко тронути кад видеше како се ти људи, богати, уважени, срећни, одричу свих радости, свих нада јавнога и светскога живота, како кидају све нежне везе људског пријатељства, како драговољно напуштају сваку жељу да овековече једну славну породицу. И сама царица Ирена била је, кажу, дубоко дирнута. Никакви савети нису могли поколебати Теоктисту. »На дан, пише њен син, у који се била решила да остави кућу, она је позвала, као за какву свечаност, сву своју родбину. Људи су били тужни, жене су плакале, при том чудном призору драговољног растанка; па ипак су сви, осећајући величину те тајне, побожно славили догађај који се одигравао«. У тој прилици као и увек, Теоктиста је све довела у ред, својом уобичајеном уредношћу и својом бригом о извођењу појединости до ситница. Прво је испратила мужа, узбуђенијег без сумње но што би требало при растанку са оним што је било његов живот; затим, њеним старањем, кућа би продата и сав новац који су имали на расположењу подељен сиротињи; ослободили су послугу; и свако од њих доби једно мало завештање за успомену на своје старе господаре. После тога, одуживши своје дугове свету, Теоктиста се сва предаде Богу. Њено примање вела било је свечана и дирљива церемонија.
Радозналост света, јако подстакнута свим тим догађајима, довела је огромну гомилу у цркву. »И ми смо били ту, са нашим оцем, прича Теодор Студит, не знајући да ли треба да се радујемо или да плачемо. Губили смо нашу мајку; већ јој се више нисмо могли приближити ни говорити с њом с пређашњом слободом; и мислећи да ћемо се растати од ње, срце нам се стезало. Сами ми, чим се церемонија сврши, требало је да идемо с нашим оцем да се пострижемо; и ја, који сам био већ велики, у сред своје туге и суза, подносио сам ту жалост с меком мешавином радости; али мој најмлађи брат, још сасвим мали, кад куцну час растанка и дође тренутак последњега збогом и последњих загрљаја, отрча мајци, шћућури се у њеном наручју, приљубивши се очајно за њу, и преклињаше је да га још мало задржи поред себе, обећавајући да ће се после тога послушно покорити њеној вољи. Мислите ли. да се то срце од дијаманта дало тронути, да су га преломила детиња преклињања? Никако. Шта је одговорича света жена? Победивши своја материнска осећања, она окрете своме сину строго лице: »Ако не одеш одмах драговољно, дете моје, рече му она, ја ћу те својим рукама укрцати на брод који треба да те однесе«. Теодор се врло диви тој стоичкој чврстини душе која вери све жртвује, до најприроднијих и најправеднијих осећања људскога срца. Ми тешко можемо, признајем, да се придружимо томе дивљењу, и сами побожни тумачи Теодорових дела налазе да је оно мало претерано. Али тим није мање занимљиво забележити, код мајке као и код сина тај начин осећања и мишљења који нас изненађује и вређа. Видећи таква душевна стања, лакше је разумети Иренин грех, и да Теодор Студит није нашао ниједне прекорне речи за тај злочин мајке према своме сину.
Пошто је Теоктиста узела вео, цела се породица повуче на једно имање које је она имала у Битинији, и које се звало Сакудион. То је био један брежуљак засађен дрвећем, на врху кога се простирала мала раван; кроз њу је протицао поток; широко отворени видик пружао се преко великих простора неба, које се у даљини граничило са сребрнастом пругом мора. Није се могло наћи мирније склониште, погодније за манастир. Али манастир Сакудион није био једна од оних светских кућа какве су у то време оснивали, више из хвалисавости него из побожности, многи богати људи, који су, повукавши се у манастир, задржавали своје богатство, робове, стари раскошни начин живота, и, не осећајући правога позива, без претходног искуства, примали се да управљају каквим побожним братством, »јуче искушеници, данас игумани«. На молбу Теоктистину, строги Платон примио се био да управља манастиром у коме ће живети њена породица и да га уреди; и савесно је извршио свој задатак. Он одлучно удаљи из манастира робове и жене; још више, покоравајући се строгим правилима уобичајеним код византиских калуђера, он забрани приступ у манастир сваком женском бићу. И сама се Теоктиста морала повиновати општем правилу и решити се да живи у страни; а како још нису имали времена да саграде једну кућу за жене, она је прво становала, као усамљеница, у једној одвојеној ћелији, са својом ћерком и једном њиховом рођаком. Доцније, уђе у један манастир; али не изгледа, и поред њене понизности и жеље да се покорава, да је та жена заповедничке ћуди била калуђерица врло погодне нарави. Њен син Теодор говори, са мало збуњеном уздржљивошћу, о тешкоћама које је имала с другим сестрама, о непријатностима које је подносила; најпосле је морала изаћи из манастира и потражити друго склониште. Срећом по њу, догађаји су ускоро дали прилике њеној побожности да се испољи на узвишенији начин и достојнији ње.
Позната је историја првога брака цара Константина VI и ватрена жеља коју је осетио, око 795. г., да га раскине. Да би отерао Марију Амниску и узео Теодоту, он се довије једном чудном лукавству. Изјави да је његова жена покушала да га отрује, убеђен, како је говорио са доста карактеристичном простодушношћу, да ће му сви поверовати, »јер је он василеус и говори својим поданицима«. И по том пошље једнога свога дворанина да достави ствар патријарху, тражећи да Црква без одлагања раскине његову везу с грешницом. Али Тарасиос, врло сумњајући у истину злочина који му је достављен; одговори да закон зна само за један повод за развод, прељубу правилно доказану, и одби да помаже намере владаочеве. Узалуд је Константин ВИ звао патријарха у двор; он му објасни да је злочин очевидан, неоспоран, и да једино смрт, или бар заточење у каквом манастиру може казнити ту повреду величанства. Узалуд је, да би поткрепио своје оптужбе, дао донети судове напуњене неком доста мутном течношћу, тврдећи да је то отров који му је царица хтела да сипа. Тарасиос је остао при своме одбијању, претећи цару да ће га искључити из цркве, ако се не обзире на његове савете, а поред њега синђел Јован подупирао га је у његовом отпору. Тада, на цареве очи, дворски људи, патрицији и стратези, почеше да грде двојицу првосвештеника, и, са исуканим мачем у руци, да им прете смрћу ако не попусте. Ништа не поможе. Најпосле, као што је познато, Константин пређе преко тога; он на силу затвори своју жену у манастир, и, усред раскошних свечаности, које нису трајале мање од четрдесет дана, ожени се Теодотом. Тарасиос, љут, не хтеде да благослови ту прељубничку везу; али патријарх је био политичар: он се чувао да не оде у крајност. Не рекавши ништа, он пусти другог свештеника да обави царево венчање, и, бојећи се да цара не изведе из стрпљења и да не створи од њега непријатеља Цркве, он се уздржа од анатеме чијим је громовима претио, и чак није био строг ни према свештенику који је извршио обред царевог венчања.
Познато је какву је општу саблазан произвело царево владање у странци побожних. Она је нарочито била жива у манастиру Сакудиону, где тај догађај није вређао калуђере само у њиховом поштовању начела, него их се у толико непосредно тицао што је Теодота, јунакиња тога романа, случајно била блиска рођака свештеника Платона, Теоктисте и Теодора. И тако, док су дворани и политичари приклонили главу пред владаревим поступком, побожни људи, подстицани и подржавани од калуђера из Сакудиона, почеше да грме против »новога Ирода«, против непослушног сина, који је, говорили су, — и прекор је занимљив кад се помисли на Иренино понашање у тој ствари — без икаквог поштовања одбацио добре савете своје мајке; и Платон и његови калуђери отворено одбише да остану у друштву владара прељубника; па чак и свештеника који су подупирали или трпели његово рђаво владање.
Константин VI, коме је сва та ларма била врло неугодна, трудио се да савлада опозицију тих непомирљивих и досадних калуђера. Он покуша да их ублажи поклонима, лепим речима, но не постиже ништа. Теодота, са своје стране, да би обезоружала своје рођаке, предузе лично један корак; она се пријави манастиру, одбише је увређено. Онда Константин ВИ пређе у Прусу; он сам оде у манастир, у нади да ће ублажити Платона и Теодора. Сва та погађања, доказајући побожнима њихову снагу, само су још појачала њихово тврдоглавство. Најзад се цар наљути. Врховни командант војске и Опсикион били су с војницима послати у Сакудион. Платон буде ухваћен и послат у Цариград под јаком стражом; Теодор са три друга калуђера био је свирепо ишибан. Затим десет главних вођа, међу којима се налазио, са Теодором, његов отац и његов брат Јосиф, буду послани у прогонство у Солун; остало братство би растурено, и свима је било забрањено да даду склоништа прогнаним калуђерима. »Христос је спавао«, каже не без неке горчине Теодор Студит, у занимљивој причи коју нам је оставио о томе гоњењу.
У тој кризи коју је њена породица имала да издржи, Теоктиста је показала чудновату душевну јачину. Видели су је како, и поред своје туге и жалости, храбри, подржава, теши и крепи жртве: »Идите, синови моји, говорила је она прогнаним калуђерима, и нека вас Бог штити свуда куд будете ишли, јер ви сте изабрали тај пут да би послушали. његов закон«. Видели су је, увек веселу и јаку, како долази у тамницу где су били затворени заточеници, негује крваве ране, подиже уплашене и узрујане духове. Видели су је, кад су калуђери морали изићи из манастира, како одлази с њима, не водећи бриге о увредама и мржњи којом ју је руља гонила. Кад су је војници сурово одвојили од њених, она је нашла начина да им се придружи на путу у изгнанство, и тамо, преко ноћи, у једној сиромашној колеби, имала је с њима последњи разговор. Ујутру се опростила с њима. »Изгледа ми, синови моји, говорила им је она, да се праштам с људима који ће умрети«; и, у великом узбуђењу, уздишући и плачући, она је покрила пољупцима све делове тих драгих тела, за која је мислила да их неће више видети.
Затим се врати у Цариград, увек енергична, увек храбра. Платон, који се није бојао да цара у лице укори, био је бачен у тамницу, млади Јефимије, најмлађи син Теоктистин, био је свирепо ишибан. И овде побожна жена није штедела ни своје напоре ни свој труд. Видели су је како, и поред царских заповести, прикупља растурене и прогнане монахе; видели су је како подржава у храбрости свога брата, у тамници где је чамио. Тако је радила да је најпосле затворише, и цео један месец била је у притвору, где су тамничари врло рђаво поступали с њоме, рђаво је хранили и обасипали погрдама. Али у странци побожних она је добила, зато што је била гоњена за праведну ствар, ореолу мученице и име једне мајке Цркве; и њена је слава постала велика, што је, како каже један писац VIII века, изразом који је од тада постао чувен, »трпела за правду и за истину«.
Кад је 797. г. Иренин државни удар окончао кризу и завршио гоњење, Теоктиста, мирна у будуће за судбину својих, врати се у свој манастир у Битинији. И до свога последњег дана, она се стално показивала онаква каква је била целога живота.
Њена побожност, прво оживљена патњама, затим распаљена радошћу победе, била је постала ватренија но икад. Без престанка размишљати о божјој речи, молити се дан и ноћ за Цркву, за своју родбину, за свој сопствени спас, побожно присуствовати бесконачним службама, то је била главна брига те побожне жене и њена права срећа. Више но икад она је нагињала аскетизму. Да би мучила своје тело, хтела је да лежи у узаној и краткој постељи, да облачи бедно одело, да се сасвим слабо храни Она би поцрвенела ако би јела кад огладни, и све што је уступала природи било је да једе само једанпут дневно нешто поврћа кувана на води, незачињена зејтином; и никад није пила вина уз то посно јело. Уз то је себи наметнула потпуно сиромаштво; није имала ни служавке, ни новца који би њој припадао, ни хаљине да промени. Кад је умрла, све њене хаљине, или, боље рећи, све њено имање састојало се из једне кошуље од кострети и два бедна ћебета.
При свем том, Теоктиста није пала у мистицизам. У њеној »ссами с Богом«, као што се њен син лепо изражава, она је задржала, као у време док је живела у свету, потребу да ради. Она се није губила у непотребним сновима; хтела је да ради својим рукама, и ставила је себи у задатак да тка одело у које ће се облачити сви чланови братства. Окружила се милосрдним делима, скупљајући у манастир и негујући сироте жене у нужди, довијајући се да нађе новаца да им помогне. Нарочито се, као некад у својој кући, с љубављу старала о својима, о њиховом моралном усавршавању, о њиховом вечном спасу. Бринула се за свога, мужа, чија је немарност била понекад велика, за свога сина, чија јој се склоност манастирском животу чинила мало дубока; и бдијући над њима из далека, пажљиво је пратила њихово владање и управљала њиховом душом.
Она је више но икад показивала хришћанску понизност. Како јој је брат Платон још био у затвору, хтела је да јој син Теодор буде исповедник и духовни вођа, и тада би му клекла пред ноге, изјављивала да му је слушкиња и хтела да га слуша у свему, гледајући у њему само поштованог старешину манастира: и поред осећања узвишености вере, коју је проповедао, Теодора је каткад збуњивало то претерано поштовање. Па ипак, стари борбени и заповеднички дух, који ју је некад оживотворавао, будио се кадикад код ове понизне покајнице. У манастиру, као и у свету, Теоктиста је остала строга и напрасита. Кад друге сестре не би показале довољно ревности на служби, или приљежности у раду и певању, она их је љутито грдила и корила као некад, увек је имала добру руку, и радо је подупирала своје милосрдне опомене добрим шамарима. Ипак су јој праштали њену жестину, јер су знали да има добре намере, и, као некад у њено ј кући, сви су је у манастиру врло волели.
Тако је живела »оставивши све, да би све дала Богу; ишла је уским и стрмим путем Господњим«. Свуда поштована, у своме манастиру сматрана је као права духовна мати, а у странци побожних као права мати Цркве. И да би њену светитељску ореолу начинили још светлијом, придавали су јој дар да предвиђа будућност, имала је пророчке снове, који су јој предсказивали њену личну судбину, судбину њене породице и Цркве.
Међутим, она се полако гасила. Имала је више од шездесет година, а живот јој је био тежак, унесрећен још последњих година читавим низом жалости. Једно за другим, била је изгубила мужа, кћер, сина Јефтимија; а двоје деце што су јој остали, били су за њу готово као и да не постоје. Њен најмилији син, Теодор, живео је у Цариграду, где је управљао манастиром Студионом, и она га је виђала само у врло ретким приликама; други њен син, Јосиф, био је исто тако растављен од ње; сви њени некадашњи пријатељи били су помрли или растурени. Зато се она, у својој самоћи, каткада осећала смртно тужна; али није дуго попуштала тој слабости, сувише људској, и, мислећи на Бога, њој се враћала храброст. И тако је умрла, далеко од својих; чак и њен син Теодор, задржан пословима у своме манастиру, није могао присуствовати њеним последњим часовима и затворити јој очи. Међутим, она је отишла »весела, као неко ко се враћа у своју отаџбину«, молећи се за свога сина, и благосиљајући све присутне. То је било мало пре 802. г.
Вест о смрти те побожне жене јако је одјекнула по свој Цркви. Поглавито у манастиру Студиону, где је њен син био игуман, и где се са страсном пажњом пратио ток њене последње болести и упућивале се Богу свечане молитве за њу, прославила се њена успомена са сјајном церемонијом. Теодор је сам хтео да изговори посмртну похвалу својој мајци, и тој беседи, срећно сачуваној, ми дугујемо што познајемо занимљиву личност Теоктисте.
Свакојако, у тој женској души, која је по многим странама била проста и осредња, извесне црте нам изгледају чудне и изненађују. Код мајке као и код сина, има извесне грубости душе која нас чуди и вређа нас. Теоктиста је волела своју децу: она их је одлучно жртвовала својој ватреној вери. Теодор је волео своју мајку: у занимљивом писму које јој је упутио за време њене последње болести, оплакујући њен скори крај, одлучно јој жели смрт, као достојну награду за њен живот. Нама је тешко да разумемо верски занос који тако нагрђује човечанска осећања, и ја додајем да су чак и побожне душе нашле да је тај занос претеран. Али ма како могли судити ове људе из VIII века, треба признати да су они много помогли да се разуме историја времена у коме су они живели. Кад се проучавају ти побожни људи код којих је вера убила све остало, боље се схвати један онакав карактер као што је био Иренин, мање је чудно да је њено дело могло успети а њени поступци наићи на готово опште одобравање. Јер најзад треба знати да Теоктиста не даје један усамљени случај у психолошкој историји њенога века. Многе друге жене из тога доба, мати Тарасиосова и мати Нићифорова, мати Теофанова и побожне жене из породице светог Филарета показују нам се све такве у причама хагиографа. Без сумње су све ове које сам навео, као и наша Теоктиста, светице; и ја не мислим да су све њихове савременице биле створене по томе обрасцу. Било је, поред њих, и светских жена као Теоктистина сестра, и лаких жена, као њена рођака Теодота. Само — и то је оно што им у очима историчара даје њихову важност — ове су светитељке за неколико година владале светом.