Византијске слике (Ш. Дил) 3
| ←< 2. глава | Византијске слике Писац: Шарл Дил |
4. Глава >→ |
Теодора.
Судбина Теодоре, царице византиске, која се из кулиса Хиподрома попела на престо Цезара, имала је од вајкада преимућство да изазива радозналост и да дражи машту. За њеног живота, њена изванредна срећа толико је зачудила савременике, да су цариградски беспосличари, да би је објаснили, проналазили најневероватније приче, сву ону масу сплетака које је Прокопије, у својој Тајној Историји, брижљиво покупио за потомство. После њене смрти, легенда је се дочепала још више; народи Истока и Запада, Сирјани, Византинци и Словени надметали су се ко ће више да улепша романтичним појединостима њену романтичну судбину; и захваљујући тој хучној слави, чак у наше доба, једина међу толиким царицама које су се изређале на престолу Византије, Теодора остаје позната и готово популарна.
Да ли при свем том значи да ми сасвим тачно знамо каква је била та чувена царица, у којој толики људи виде само једну славну пустоловку? Нисам у то сасвим сигуран. Досад се већина оних који би се латили да је насликају служили поглавито, и готово искључиво, анегдотама које је изнео Прокопије. Ја сам свакојако врло далеко од тога да одрекнем сваку вредност томе документу, и чак радо верујем да би се могле, кад би се он пажљиво проучавао, издвојити, потпуније него што се то до сада чинило, извесне црте Теодорине психологије за време њене бурне младости. Али ипак, треба имати на уму да постоје и други подаци, поред Тајне Историје. Нађени су, нарочито последњих година, и други документи који допуштају да се потпуније оцрта фигура славне владарке. Животи блажених источњака, које је око средине VI века испричао један од блиских царичиних пријатеља, владика Јован Ефески, неиздати одломци велике Свештене Историје коју је саставио исти писац, безимена хроника објављена под именом Захарија из Митилене, друга дела, и исто тако савремена, као биографије патријарха Севера и Јакова Варадеја, апостола монофизита, издата су или преведена према сириским рукописима, где су спавала заборављена, и доста чудновато осветљују улогу коју је Теодора играла, у вери и у политици. Ту се могу придружити и други писци, раније познати али доста ретко разгледани, као Јован Лидус, или нови одломци Малале, да и не говоримо о царским Новелама, чија је заморна опширност, при свем том тако пуна података, одбила многу храброст, и о самом Прокопију, који је, срећом по нас, оставио и друга дела поред Тајне Историје. И из свега тога, ако се човек потруди да пажљиво чита, издвајају се извесне чињенице, које показују личности из Јустинијановог века можда у мало друкчијој светлости него што је она у којој нам се обично представљају.
Око првих година VI века, Теодора, мимичарка, и играчица, испуњавала је Цариград својом хучном славом.
Одакле је изишла, не зна се тачно. Међу познијим хроничарима, једни веле да се родила у Кипру, страсној и жаркој земљи Афродите; други, са више вероватвости, дају јој Сирију за отаџбину. Ма како било, она је још као дете дошла са својима у Византију, и у тој узрујаној и поквареној престоници, она је расла и васпитала се.
Из које породице води порекло, не зна се много боље. Легенда, из неке врсте поштовања спрам царског достојанства до кога се она уздигла, створила јој је доцније славан родослов, или бар пристојан, и дала јој за оца једног уваженог и добромисленог сенатора. У истини, њено рођење изгледа да је било много скромније. Њен отац, ако је веровати Тајној Историји, био је један сиромах човек по имену Акације, који је по занимању био чувар медведа у амфитеатру; мати јој је била не баш строга жена, као што их се много налазило у том доста измешаном свету циркуских кулиса. Из те мешавине вештака, родише се три кћери: друга, будућа царица, дође на свет вероватно око 500. године.
Теодора је рано дошла у додир са тим народом који ће она доцније очаравати као уметница, пре него што буде њим владала као царица. Акације је био умро, оставивши у великој беди своју удовицу и три кћери. Да би задржала место покојниково, једини приход породице, мати није видела другога начина него да узме другог човека који ће, наследивши место чувара медведа, водити уједно бригу о породици и о животињама. Али да би предрачун испао за руком, био је потребан пристанак Астерија, главног редитеља зелене странке, а Астерије је био добио новаца да буде на страни другога кандидата. Да би победила ту злу вољу, Теодорина мати намисли да придобије народ за своју ствар, и једнога дана кад је гомила била сакупљена у циркусу она се појави на арени, пустивши испред себе своје три девојчице, са венцима на глави, које су преклињући пружале гомили своје ручице. Зелени су се само смејали тој дирљивој прошњи; на срећу, друга странка циркуса, плави, увек готова да напакости својим противницима, похита да испуни молбу коју су ови одбијали и да додели породици Акацијевој место слично ономе што га је била изгубила. Никад Теодора није могла да заборави увредљиву равнодушност с којом су зелени примили њене молбе, и од тог тренутка примећује се код детета она црта карактера која се тако јако истиче код жене, злопамћење и неумољива жеља за осветом.
Тако је Теодора расла, у доста сумњивом свету који је посећивао кулисе Хиподрома, и сасвим природно, ту се спремила за своју будућу судбину.. Најстарија њена сестра имала је успеха у позоришту. Теодора пође њеним путем. Рано је почела излазити са својом великом сестром на даске, играјући поред ње улоге мале собарице; нарочито ју је пратила на светске скупове и познала, у мешавини предсобља, много нечистих додира непристојне близине. Затим се и сама попела на позорницу; али она није хтела, као толике друге, да буде свирачица на флаути, певачица или играчица; више је волела да представља у живим сликама, где је могла без велова да излаже своју лепоту на коју је била врло горда, и у пантоминама, где су њена живост и комични жар налазили прилике да се слободно испоље.
Она је заиста била лепа, доста мала растом, али изванредно љупка; и њено пријатно лице, тамне, мало бледе боје, осветљавале су велике очи, пуне израза, живота и ватре. Од те свемоћне дражи мало шта остаје у званичном портрету који се види у Светом Виталу у Равени. Под тешким царским плаштом, стас изгледа крући и виши; под круном која сакрива чело, ситно, нежно лице са мало смршалим овалом, правим и танким носем, има неку свечану, готово сетну озбиљност. Само се једна црта одржала на том потамнелом лику: то су, под тамном пругом обрва које су састављене, лепе црне очи о којима говори Прокопије, које још осветљавају и изгледа једу лице.
Али Теодора је имала и друго осим своје лепоте. Она је била умна, духовита, забавна: имала; је комедијашког жара који је радо трошила на рачун, глумица које су играле с њом, шаљив и смешан дух, којим је неодољиво привезивала за себе и најпревртљивије своје обожаваоце. Није увек била добра, и њена подругљива природа није узмицала пред грубом речју, ако је она могла да насмеје; али, је такође умела, кад је хтела да се допадне, да развије неодољиву заводничку моћ. Уз то, смела, предузимљива,бестидна, она није чекала да поклоници сами дођу њој, него је, да би их изазвала и охрабрила, употребљавала живу и веселу дрскост; и како је, једном речју имала мало моралнога осећања — уосталом слабо се види где би га стекла — а изнад свега редак и неуморан љубавнички темперамент, из свих тих разлога, она је брзо успела и на другом месту, не само у позоришту. На једном положају који не претпоставља по сваку цену врлину, она је забављала, очаравала и саблажњавала Цариград. На позорници, она се одважила на најсмелија излагања, најнепристојније призоре. У вароши, убрзо постаде славна по лудостима на њеним вечерама, дрскости разговора и множини љубазника. Али нарочито, таквим животом, ускоро постаде тако озлоглашена, да су се поштени људи, кад би је срели на улици, уклањали од тога нечистог додира, и да се сам њен сусрет сматрао као рђав предзнак. Она још није имала двадесет година.
У то време, ње изненада нестаде. Имала је за љубазника једног Сирјанина по имену Хецебола, који је био добио место код владе у Пентаполу у Африци: Теодора се реши да га прати у његову удаљену провинцију. На несрећу, роман је мало трајао: грубо, не зна се зашто, Хецебол отера Теодору, и без новаца, немајући ни што је најпотребније, несрећница је морала неко време, кажу, да вуче своју беду по целом Истоку. Онда оде у Александрију; и тај доста дуги боравак имао је утицаја на њен живот. Египатска престоница заиста није била само трговачка варош, господски и богати град, лак и покварен, изабрана земља славних блудница. Од IV века, она је такође била једна од престоница хришћанства. Нигде верске борбе нису биле оштрије, теолошке препирке утанчаније и ватреније, фанатизам више изазиван: нигде, исто тако, сећање на велике осниваче усамљеничког живота није произвело богатије цветање манастира, мистичара и аскета. Непосредна околина Александрије била је насељена манастирима. Либиска пустиња била је тако пуна пустињака да је заслуживала да се назове »пустиња светитеља«.
У моралној беди у којој се налазила, Теодора није остала неосетљива спрам утицаја средине у коју су је бацили догађаји. Она се приближи тим светим људима, патријарху Тимотију, Северу Антиохиском, чије су се проповеди радо обраћале женама, и може се питати, без бојазни да ће изгледати невероватно, да ли се, благодарећи њима, блудница кајући се није препородила, макар тренутно, за један више хришћански и чистији живот. Кад се вратила у Цариград, била је паметнија, сазрела, уморна од блудећег живота и лудих пустоловина; она се трудила, искрено или не, да живи најповученијим и најчеднијим животом. Једно предање прича да је становала, исправна и уздржана, у једној скромној кућици, чувајући собу и предући вуну, као матроне старог доброг римског времена. Ту је срела Јустинијана.
Шта је она радила да заведе и задржи овога човека који није више био млад — имао је близу четрдесет година — тога политичара који је имао положај чије је достојанство требало да чува, будућност коју он није смео излагати опасности? Не зна се. Прокопије говори о мађијама и љубавним напитцима: то би заиста било сувише заплитати стварии сувише заборављати ту гипку и одрешиту памет, ту лаку љупкост, ту духовиту нарав, чиме је Теодора задржала толико обожавалаца, а нарочито тај бистри и непоколебљиви дух, којим је морала јако деловати на слабу и нерешљиву душу свога љубазника. У сваком случају, царевић је био сасвим освојен. Лудо заљубљен, он ништа од захтева своје милоснице није одбијао. Она је волела новац: он ју је обасуо богатством. Она је била лакома на почасти и поштовања: он јој је израдио, користећи се слабошћу цара, свога стрица, високо достојанство патрицијке. Она је била славољубива, жељна да има. уплива: он пусти да га она води својим саветима, и постаде послушни слуга њених симпатија и мржњи. Ускоро дође дотле да је по сваку цену хтео да се њоме ожени. Добри цар Јустин, мало водећи рачуна о племићским круговима, изгледа да се није устезао да дâ пристанак своме драгом синовцу. С друге стране, и откуда се могло најмање очекивати, дошле су сметње Јустинијановим намерама. У њеном грубом здравом разуму сељанке, царицу Еуфимију вређало је да види како је једна Теодора одређена да је наследи; и поред њене љубави спрам свога нећака, поред њене обичне готовости да му све учини по вољи, о тој ствари она не хтеде ни да чује. На велику срећу Еуфимија умре у згодан час, 523. г. Од тада се све лако удесило. Закон је забрањивао сенаторима и великодостојницима да узимају жене нискога положаја, крчмарице, глумице, или блуднице: да би учинио по вољи Јустинијану, Јустин укиде тај закон. Он учини још и више. Кад је, у априлу 527. г. званично придружио свога синовца царству, Теодора се заједно са својим мужем уздигла и делила његов триумф. С њиме је, на дан Ускрса, у Светој Софији, која је бљештала од светлости воштаница, свечано крунисана; затим, по обичају византиских царица, дошла је да прими поздраве народа у онај Хиподром који је видео њене почетке. Њен је сан био остварен.
Таква је историја младости Теодорине, такву је бар испричао Прокопије; и од пре два века од прилике, откад је нађен рукопис Тајне Историје, та доста саблажњива прича наишла је на готово свеопште веровање. Да ли то ипак значи да је треба потпуно примити? Памфлет није историја, и човек има права да се пита чега има истинитог у тим чудним догађајима.
»Тако невероватне ствари«, изјавио је некада Гибон, »никад се не измишљају! Мора дакле да су истините.« Ових последњих година, напротив, паметни људи су више пута одрицали веру овом једином сведоку, Прокопију, и могло се врло озбиљно говорити о »легенди о Теодори«. Иако нећу да поново улазим у ту препирку, иако не одричем вредност некима од тих замерака, ипак бих сматрао за неразумно хтети начинити сувише чистом ону коју је Тајна Историја тако срамно оцрнила. Незгодно је што је Јован, владика ефески, који се приближио Теодори и врло је добро познао, пропустио, из поштовања према силнима овога света, да нам опширно изнесе увреде којима су побожни монаси, људи грубо отворени, много пута обасипали царицу, како нам он каже: сигурно је бар да су међу савременицима и други осим Прокопија налазили у чему да је покуде, и да су људи из царске околине, секретар Приск, префект Јован Кападокиски, знали њена слаба места куда су је могли ударати. Не знам да ли је заиста у младости имала сина којег јој придаје Прокопије, и чије јој је рођење, изгледа, врло незгодно пало: извесно је, у сваком случају, да је имала једну кћер, и која неоспорно није била од Јустинијана, ма да уосталом та успомена на једну мало мутну прошлост није много сметала царици, ни досађивала цару, ако је судити по успесима које је на двору имао син те кћери. Најзад, извесне црте Теодорине психологије, брига коју је водила о сиротим девојкама, које је у њеној престоници више упропашћавала нужда него порок, мере које је предузимала да спасе ове несрећнице и да их ослободи, како вели један тадашњи писац, »јарма њиховôга срамног ропства«, мало презрива суровост коју је увек показивала спрам људи, доста се добро слажу са оним што се прича о њеној младости. А ако се прими све ово, што је неоспорно, зар се не треба решити да се не одбаци укупно све оно што нам је Тајна Историја испричала?
Али да ли зато треба веровати да су Теодорине пустоловине тако саблажњиво одјекивале као што им приписује Прокопије, да је она заиста била, како нам је он показује, величанствена блудница, прави анђео зла, који је, ђавољом вољом, шетао по земљи своју бестидност? Не треба губити из вида да Прокопије радо придаје људима које изводи на позорницу неку, готово епску, величину изопачености, и мада је свакако тешко хтети одредити докле је Теодора могла пасти, ја бих, са своје стране, радо био склон да у њој видим — макар она тиме била смањена — јунакињу једне много обичније историје: једна играчицу која се, пошто се владала као што се од вајкада владала већина њених друга, заморила једног дана од те љубави без сутрашњице, и пошто је нашла озбиљног човека који јој је осигурао трајно удомљење, почела је живети уредним животом у браку и побожности; пустоловка, ако се хоће, али паметна, смотрена, доста вешта да одржи спољашњи изглед, и коју је могао узети чак један будући цар, без видне сабласти. Та се Теодора, знам, код Лудвика Халеви, зове Виргинија Кардинал. Али то и није баш она која нас се највише тиче. Има једна друга, која је мање позната, а која је сасвим друкчије интересантна и занимљива: једна велика царица, која је поред Јустинијана држала једно важно место, и која је често у влади играла одлучујућу улогу, једна жена вишега духа, реткога ума, енергичне воље, једно деспотско и поносито створење, прека и страсна, сложена и често у стању да збуни, али увек бескрајно привлачна.
У Светом Виталу у Равени, у усамљеној апсиди где блистају златни мозајици, Теодора нам се појављује у свем бљеску свога величанства. Одело у које је обучена изванредно је сјајно. Увијена у дуги плашт од љубичастог пурпура, у дну кога се широк златан вез развија у сјајним вијугама, она носи на глави, окруженој нимбусом, високу круну од злата и дијаманата; у њеној коси је уплетен бисер и драго камење, а на раменима јој кићанке од драгог камења падају као блистави водопади. Каква се показује на тој званичној слици очима потомства, таква је хтела за живота да се покаже својим савременицима. Ретко се скоројевић брже навикао на захтеве свога новог величанства; ретко је владарка од рођења више волела и уживала многоструке радости, задовољства, раскоши и ситна задовољења поноса, која може дати највиша власт. Потпуно жена, увек господски обучена и жељна да се допадне, она ја захтевала велелепне одаје, сјајно одело; диван накит, сто за којим се увек служи са изврсним и одабраним укусом. Она је стално и пажљиво водила бригу о својој лепоти. Да би имала одморно лице, продужавала је своје спавање бескрајним лежањем после ручка; да ои одржала свежину коже, сваки час се купала; а после купања следовали су дуги часови одмора. Она је добро осећала да су њене чари најсигурније јемство за њен утицај.
Још је више полагала на спољни сјај свога достојанства. Њој је требао двор, пратилице, страже, свита; као прави скоројевић, она је обожавала и намножавала око себе заплетеност церемонијала. Ко би хтео да јој се допадне, морао јој је ревносно указивати поштовање, падати пред њом у прашину, сваки дан, у часове примања, дуго чекати по њеним предсобљима. Од њенога бившег живота у позоришту, она је била задржала наклоност ка декорацијама и разумевање у њима; али је нарочито полагала, охола као што је била, на то да истакне свој положај и да одржи одстојање, срећна у себи може бити кад види како се пред њеним пурпурним ципелама понизно превијају толика велика господа, која су се некад с њом слободније понашала.
Да ли ће то рећи да та склоност ка парадама, то очевидно старање о етикети и достојанству сами по себи искључују пустоловине које Сарду придаје Теодори? Било би мало наивно веровати у то, а с друге стране извесно је да су се у гинекеју царске палате могле десити многе ствари о којима Јустинијан није никада посумњао; доказ је историја патријарха Антима коју сам већ испричао. Зато нећу да се правим смешан и да сувише брачим врлину Теодорину после њене удаје. Осим тога што је, по једној познатој изреци, увек доста незгодно бити сигуран у те ствари, ја не полажем више но што треба, као што се може мислити, на то да је Августа била беспрекорна. Ја радо верујем да се она у младости врло слободно проводила; и да је продужила и доцније, ја не бих осетио никакве потребе да се саблажњавам, и најпосле, Јустинијан је једини који би имао неко право да се жали. Али чињенице су чињенице; и треба их узимати онакве какве су.
А чињеница је да ниједан од писаца који су били њени савременици, исто тако ниједан историчар потоњих векова — а има их ипак међу њима који су Теодори сурово пребацивали њену грамивост, њено заповедничко и оштро понашање, претеран утицај који је вршила на Јустинијана, саблазан коју је изазивала својим кривоверним мишљењем — није ништа рекао што би допустило да се посумња, после њене удаје, у исправност њеног приватног живота. И сам Прокопије, који ју је толико клеветао, који је тако издашно износио пустоловине њене младости, који је испричао са раскошним појединостима, као што се зна, издаје, свирепства, гадости њених зрелих година, не придаје, после њене удаје, — само кад се хоће пажљиво да чита, и у тексту, — ни најмање воље за љубавне пустоловине тој жени тако дубоко поквареној. Допустиће се, мислим, без тешкоће, да, кад би царица дала и најмањег повода, писац не би пропустио да на дугачко не исприча њене прељубе. Он није ништа рекао: значи да заиста није имало ништа да се каже.
Ја одатле нећу да извлачим никакве закључке у корист моралних особина Теодориних. Поред тога што није више била сасвим млада кад је села на престо, — имала је око тридесет година: а у тим годинама једна источњачка жена је сасвим близу старости, — она је била и сувише поносита, и сувише славољубива, да би љубавним интригама излагала опасности положај до кога је умела доћи. Највиша власт вредела је толико да ради њеног одржања сачува неке обзире, и достојанство њенога живота чини можда исто толико части њеном практичном разуму колико њеном моралу. Али нарочито, та жена вишега духа, та славољубива владарка јако пхлепна на власт, имала је у глави друге бриге, а не да иде за обичним ситним љубавима. Она је имала неколико узвишених особина које оправдавају тражење највише власти, једну поноситу енергију, мушку чврстину, сталожену храброст, која се показала на висини најтежих прилика. Тиме је она, за двадесет и једну годину, колико је владала поред Јустинијана, вршила дубок утицај — и оправдан — на мужа који ју је обожавао.
Има једна ствар коју не треба заборавити кад. је реч о Теодори, а то је улога коју је она играла онога трагичног дана, 18. јануара 532. г., док се жагор победничких гомила чуо пред вратима царске палате, док је Јустинијан, залуђен, изгубивши главу, видео спас једино у бегству. Теодора је присуствовала савету; у општој клонулости духова, она је једина сачувала храброст и спокојство. Још ништа није била казала: одједном, усред тишине, она устаде и негодујући због опште страшљивости, она потсети на дужност тога цара и те министре, који су се били предали судбини: »И кад не би остало, изјави она, другога спаса до бегства, ја не бих хтела да бежим. Они који су носили круну не треба никад да преживе њен губитак. Никада ја нећу видети дан кад ће народ престати да ме поздравља именом царице. Ако ти хоћеш да бежиш, Цезаре, добро: имаш новаца, лађе су спремне, море је отворено; што се мене тиче, ја остајем. Ја волим ону стару изреку, да је пурпур леп покров«. Тога дана, кад је по речима једног савременика, »и сама царевина изгледала пред падом«, Теодора је спасла Јустинијанов престо, и у тој очајној борби где је био изложен њен престо и њен живот, она се заиста славољубљем уздигла до херојства.
У том одлучном часу, Теодора се показала државник својом хладнокрвношћу, својом енергијом; и тиме је, као што су духовито казали, заиста заслужила у царском савету место које је дотле дуговала можда само царевој слабости. Она га је од тада задржала, и Јустинијан јој га никад није спорио. Страсно занесен, и до последњих дана, женом коју је младу обожавао, неодољиво потчињен тим вишим умом, том одличном и јаком вољом, он јој ништа није одрицао, ни почасти, ни највишу власт.
На зидовима цркава из тога времена, изнад врата тврђава, чита се још и данас, поред царевог, име Теодорино; у Светом Виталу, у Равени, њена слика стоји напоредо са сликом њеног царског супруга, а исто тако у мозајицима који су украшавали одаје Свете Палате, воља Јустинијанова придружила је Теодору војничким победама поред најсјајнијих величина његове владавине. Као и Јустинијану, народна захвалност јој је подигла статуе; као и Јустинијану, чиновници су се клели на верност оној која је целога живота била равна цару. У најозбиљнијим пословима, Јустинијан је волео да тражи савета од »пречасне супруге коју му је Бог даровао«, од оне коју је волео да зове »својом најдражом лепотом«, и савременици сложно веле да је она без устручавања лскоришћавала безгранични утицај, који је имала на владаоца, и да је имала власти толико колико и он, а може бити и више.
За двадесет и једну годину, колико је владала, она је свуда метала своју руку, у администрацију, коју је напунила својим штићеницима, у политику, у Цркву, уређујући све по својој вољи намештајући и збацујући по својој ћуди папе и патријархе, министре и генерале, исто толико енергична да подигне своје љубимце колико да убије поверење и моћ својих противника, не бојећи се чак, кад је сматрала за потребно, да се отворено успротиви вољи царевој и да своје заповести стави на место Јустинијанових. Она је, у свима великим пословима, била вредна сарадница свога мужа, а ако је њен утицај каткад био штетан, ако су њена грамзивост, њена жестина, њен понос, још више потстичући цареву грамзивост и понос, доводиле до мера које су за жалење, треба такође признати да је она често имала тачан поглед на државне интересе, и да би политика о којој је она сањала, да јој је време допустило да потпуно оствари своје дело, можда изменила, створивши византиску царевину чвршћом и јачом, и ток историје.
Док се Јустинијан, занесен успоменама о римској величини, одушевљавао замислима час величанственим час магловитим, док је сањао да обнови, царство Цезара и да у њему утврди, сјединивши се с Римом, владу православља, Теодора, лукавија и оштроумнија, окретала је очи Истоку. Она је од увек имала симпатија спрам тих калуђера из Сирије и Египта, Зораса, Јакова Варадеја и других, које је она примала у двор, и које је молила за молитве и поред њихових дроњака и суровости њихове грубе отворености. Као свака добра Византинка, она је била искрено побожна. Али и осим тога, она је била и сувише оштроумна, имала је и сувише политичких способности, а да не би разумела каква је, у једној хришћанској држави, важност верских питања, колико се излаже опасности кад се не води рачуна о њима. И она је осећала да те богате и напредне покрајине Азије, Сирије и Египта, заиста; чине живу снагу монархије; али је осећала опасност коју је за царевину стварао верски расцеп, којим су у тим областима источњачке народности одмах испољавале сепаратистичке тежње; она је осећала потребу да се згодним уступцима и широком трпељивошћу умире претећа незадовољства, и кад се трудила да тим правцем упути царску политику, може се, а да не изгледа чудно, тврдити да је она видела тачније него њен царски друг и јасније предосећала будућност.
Док се Јустинијан, теолог у души, занимао верским питањима из наклоности ка препиркама, из јаловог задовољства да догматише, Теодора је била из породице великих царева Византије који су, под пролазним и променљивим обликом теолошких свађа, увек умели да виде сталан основ политичких проблема. И зато је, у име државних интереса, она одлучно ишла својим путем, отворено штитећи јеретике, смело пркосећи папству, повлачећи за собом нерешљивог и узрујаног Јустинијана, јурнувши смело у борбу, а не хотећи никад да призна да је побеђена. Њеној заштити јеретички Египат дуговао је дуге године трпељивости; њеној заштити јеретичка Сирија дуговала је за обнову своје гоњене националне цркве; њеној су заштити одметници дуговали, прво што су опет дошли у милост и могли слободно да наставе своју пропаганду, доцније, што су могли да пркосе искључењу из цркве од стране сабора, и строгости световних власти; и најзад, њеној помоћи и храбрењу од њене стране монофизитске мисије су дуговале за свој успех у Арабији, Нубији и Абисинији. До последњега дана, она се борила за своја веровања, упорно, као државник, и страсно као права жена, савитљива и сурова према приликама, довољно смела да даде затворити и збацити једнога папу, довољно вешта да себи може поласкати како је у стању да другога потчини својој вољи, довољно храбра да заштити своје гоњене пријатеље и да им набави средства да реформишу своју цркву, довољно умешна да често наметне, ма по коју цену, своју политику цару.
Црква није опростила Теодори ни сурово збацивање папе Силвера, ни упорну верност монофизитству, ни самовољно насиље с којим је задовољавала своју мржњу према црквеним личностима, и у коме је нарочито Вигил имао жалосно искуство. С века на век, црквени историчари су њено име обасипали клетвама и увредама. Теодора заслужује да се суди с мање страсти а с више правде. Без сумње, она је, да би остварила своје намере, улагала сувише страсне жестине, сувише преке суровости, сувише тврдоглаве злобе, чак сувише хладне свирепости; али она је ту уносила и неке узвишене особине, врло живо осећање владиних потреба, јасан поглед на могуће стварности, и политика о којој је она сањала чини част правилном схватању њенога духа и показује се, на крају крајева, сасвим достојна једнога цара.
Али, — и то је оно по чему је ова појава занимљива, — под тим особинама човека државника, — Теодора је остала жена. Она је то била по својим склоностима ка раскоши и госпотству, она је то била још много више по оштрини својих страсти и жестини своје мржње. Кад је њена корист била у питању, она није познавала ни премишљања ни устручавања. Без милости, она је уклонила са свога пута све оне чији је утицај могао да се мери с њеним; без сажаљења, она је сломила све оне чије је славољубље сањало да поколеба њену власт или да сруши њен уплив. Да би осветила увреде, да би сачувала моћ, сва су јој средства била добра, сила и издајство, лаж и подмићивање, сплетка и насиље. А ако би кадгод осетила да Јустинијанова нерешљива душа измиче њеноме утицају, ако би пред околностима, или пред јачим утицајима, изгледало да она тренутно попушта, увек би њен смели и оштри дух умео да задржи за будућност сјајну наплату: славољубива и препредена, она је увек и у свему хтела да има последњу реч; успела је.
Цариградски беспосличари причали су на њен рачун језовите приче, о тајним погубљењима, о подземним тамницама, о тихим и страшним апсанама где је Теодора давала затварати и мучити своје жртве; треба се чувати да се ове анегдоте не узму сувише буквално. — Неколико најславнијих жртава царичиних живело је у ствари врло добро, и, поред пролазне немилости, доста су добро напредовали у служби; а истина је, с друге стране, да су њени најопаснији противници платили не смрћу, него просто изгнанством, што су се усудили да јој се противе.
Али, иако се списак њених свирепости не увелича преко мере, ипак не треба Теодору хтети учинити сувише милостивом ни сувише добром. Кад је мрзела, она је била жена која не уступа ни пред чим, ни пред саблазни какве неправедне немилости, ни чак може бити пред лармом коју ће изазвати неко убиство. Случај са Германом, нећаком царевим, са секретаром Приском, са Фотијем, зетом Велизаревим, довољни су да покажу јачину њене мржње. Пад префекта Јована Кападокиског, страшног и дрског министра који је за тренутак пољуљао њен утицај и уплашио је за њену свемоћ, још боље сведочи о неустручљивој енергији њене славољубиве душе и о невероватном довијању њеног вероломног духа. Исто тако, и сличном мешавином умешности и жестине, она је дала великом војсковођи Велизару да осети последице својих ретких прохтева за независношћу, а утицајем који је имала на Антонину, жену патрицијеву, умела је од њега начинити свога врло понизног и врло послушног слугу. И овде се морамо дивити царичиној необичној оштроумности да заплете какву сплетку, као и њеној равнодушности у избору средстава и оруђа која су служила њеним намерама. Антонина, после бурне младости, много је варала мужа који ју је обожавао; али она је била паметна, дрска, сплеткашица у највећој мери, способна, каже Прокопије, који ју је добро познавао, да, изведе чак и немогуће. Теодора је брзо разумела да ако иде на руку љубавима ове жене, она ће од ње начинити најоданију службеницу своје политике и најбоље јемство за верност Велизареву. Између њих се закључи савез. Антонина је своју вештину ставила у службу василисе и, у збацивању папе Силвера као и у немилости Јована Кападокиског, она је имала много удела и показала сву своју умешност; у замену за то, Теодора је покривала све њене безочности, све њене испаде, и, у више махова, она је принудила слабога Велизара да се помири са женом и да јој опрости. И пошто је тиме врло вешто завладала својом љубимицом, царица је преко ње држала и војсковођу.
По милости коју је указивала Антонини, хоће ли се закључити, као што тврди Тајна Историја, да је владарка показивала широку трпељивост спрам слабости жена, и да је услужно покривала многе погрешке својим царским плаштом? Чињенице пре дају супротан утисак. Могуће је без сумње да се Теодора, по својој заповедничкој ћуди и по навици да све потчини циљевима своје политике, каткада мало непристојно мешала у послове породица и кућа који је се нимало нису тицали, и да је склапала бракове са истим деспотизмом који је уносила у управљање Државом. Али у законима о разводу и прељуби, за које је она дала подстрека, као и у својим делима, она се стално бринула да учврсти установу брака, »те најсветије ствари«, како каже један закон из тога доба, и да принуди свет да поштује те законите и свете везе. Што је истина, то је да је она била, према речима једнога историчара »од природе наклоњена да помаже жене у невољи«, и да се то старање испољава у мерама које је предузимала у корист злостављаних или рђаво удатих жена, као и мерама које је саветовала да се предузму у погледу глумица и пропалих жена. Она је познавала, пошто је прошла кроз њих, најниже слојеве престонице, и знала је колико је у њима беде и срама; врло рано употребила је свој утицај да залечи то зло. Она је узела став честите жене, строге чуварке јавног морала, и ставила је себи у задатак да очисти и поправи престоницу.
Треба ли веровати да је у томе Теодору руководило и какво сећање из њеног личног искуства, и какво жаљење из прошлости? Ствар је вероватна, да не кажемо извесна, и не може шкодити представи коју ћемо себи створити о Теодори. Има неке чудне узвишености у овим речима једног царског указа који је без сумње састављен по њеном савету: »Ми смо установили судове да кажњавамо разбојнике и лопове новца: зар не треба, са много више разлога, да гонимо разбојнике који насрћу на част и крадљивце невиности?«
Било би, свакако, детињасто хтети прикрити мане и пороке Теодорине. Она је волела новац, волела је власт; осигурала је будућност својима са можда претераном бригом о породичним осећањима, и, да би очувала престо на који се уздигла, она је без устручавања била вероломна, раздражљива, свирепа, неумољива у својим пизмама, ледена спрам свих оних који су привукли њену мржњу. То је била врло славољубива жена, која је својим сплеткама дубоко усколебала двор и монархију. Али она је имала и својих добрих особина. Њени пријатељи су је називали »верна царица«; то је име заслуживала. Она је имала и других узвишенијих врлина: мушку чврстину, поноситу енергију, бистар и моћан ум човека државника. Њен утицај није био увек добар; али она је једним дубоким отпечатком обележила Јустинијанову владу. По њеној смрти почиње опадање, којим се жалосно завршила једна дуго славна владавина.
Кад је, 29. јуна 548. г. Теодора умрла од рака, после доста дугог боловања, Јустинијан је горко оплакивао губитак који је с правом сматрао за ненакнадив. Живу ју је обожавао; на мртву је побожно чувао успомену. Хтео је, у њен спомен, да задржи у служби све оне који су били у њеној близини, и много година доцније, кад би хтео да да какво свечано обећање, имао је обичај да се куне Теодорином именом, и они који су желели да му угоде, радо су га потсећали на »врлу, лепу и мудру царицу« која је, пошто је на овоме свету била његова верна сарадница, сад молила Бога за свога мужа.
Треба признати да има нешто претераности у овој апотеози. Играчица Теодора није баш имала врлина које воде у рај; царица Теодора, и поред своје побожности, имала је мана и порока који се не слажу са светитељским ореолом. Али ове црте је вредело забележити: толико оне, код ове славољубиве владарке, која је у толикој мери била жена, показују чак до иза смрти несравњену моћ дражи и привлачности.