Видов - дан

Мило Јововић

Кад се сјетим Видов-дана,
Тад оћутим тешку бол;
Што се збило нашем српству
На крваву ону дол.

Кад ми само на ум пане
Нашем сунцу ђе је жар,
Угасио своје зраке;
Ђе је пао цар Лазар.

Кад помислим, што је било
Пет вјекова назад ту?
Од кад наши прађедови
На бојишту оно спу.

Када станем даље мислит,
Душанову на пропаст:
Обузме ме јад и туга,
Торчи ми се свака сласт.

Али духом не малакшем,
Будућности гледећ сјај;
Јер, ко прави српски синак
Морам виђет' онај крај.

Виђет' гробе, свете кости,
Виђет српски тај мејдан,
Осветити што пропаде
Ту на сами Видов-дан.

А ако је Божја воља,
Да погинем за род свој;
Сјетит ће се, ко ја сада
За освету синак мој.

Сјетит' ће се, кад угледа
Убоити очев мач;
Сјетит ће га дужност света,
Српске земље горки плач.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

У Бару (Црна Гора), 1894., Мило Јововић, „Словански свет “, број 9., у Трсту, 10. маја 1894., стр. 168.