Видио сам ти жену. — Нијеси!
Рекао некакав човјек другоме, кад је дошао у друштво на сијело: сад сам ти видио мојијем очима жену, па ме упита: ђе идем, а ја кад јој казах да идем овђе замоли ме и закле да ти речем, да одмах идеш дома јер је некакав велики посао. — Лажеш! одговори му они, то бити не може, па да се опкладимо у што хоћеш. Опкладе се и они му се закуне да
јест, и заклеше се још друга двојица који су с њиме на сијело дошли, да је истина, и да су је и они виђели, и чули кад му је рекла и кад га је заклела. Питање: ко је добио опклад, или они муж, или они те је право казао? — Ови потоњи, јер се не би криво заклео, а још мање они двојица, те су освједочили. — Није истина, јер ови чојек рече: видио сам мојима очима — а био је у једно око слијеп.
Референце уреди
Извор уреди
Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 196.