Отворите главни мени
Вечна песма
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg


ВЕЧНА ПЕСМА


Дух раздраган, па у борбу прне,
Напред граби, никад да се врне,
Љуби, пева, сваки нектар пије,
Снове брати, куми маштаније;
Тек кад клоне, тражи тренут мира
За нов живот да моћи прибира.

Дан за даном крши те и коси, —
Задовољства, уживања носи.
Ту је срце, али љубав где је?
Снег старости већ лагано веје;
Отима се твоја душа жива,
Ал' је, најзад, бео плашт покрива.

Повучеш се у усамљен уг'о,
Седиш, ћутиш и размишљаш дуго;
Пред тобом се цео живот створи,
Питам себе: зар се за то борих?
Цео живот шарена ти шала,
Драма, што се брзо одиграла.

Све кумире своје видиш мале,
Не разумеш страсти истутњале;
Ништ' у теби што под небо леће,
Нит' те љубав, ни мржња покреће:
Мутне мисли, без духа и мари,
Још једини немили другари.




НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у часопису Јавор, 1890, бр.7

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 68-69. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.