Вечито сунце (Из епопеје Воља)
1910
| Вечито сунце (Из епопеје Воља) Писац: Милутин Бојић |
У ноћи благе, чаробне и страсне,
Кад осећања дрхћу као сенке,
Кад плачу негде виолине гласне
И јечи песма с какве теревенке,
Кад болни месец сија изнад мене,
А ведро небо блиста се у миру,
Зелене воде, страшћу опијене
Спавају, неме кô сфингс у Мисиру.
Свечани мир кад растре своје мреже:
Ја страшном клетвом кунем небо млако.
Ја хоћу буру пуну моћи свеже;
Не живот који умире полако.
Ја хоћу месец да се крвав стреса,
Да као бесан кроз облаке дере,
Да небо хучи и тутњи од беса,
Да грозни Вулкан јаром земљу ждере;
Да земља стење, да кључају воде,
Дебели облак да ме тучом бије,
Да муња шиба кроз небесне своде,
Да се пакао кроз облаке лије!
Ах то ја хоћу и пун страшне воље,
Да грмим кроз ноћ, да одјекну горе.
Страшан кô тигар кад се жртвом коље,
Бесан, кô морски вали кад се боре,
Да заталасам снагом речи смеле
Заспало море мртвих идеала;
Да газим травке иструле и свеле;
Да преко гробља побеђених зала,
Да преко стења, кроз слојеве магле,
Рањав од пута, а пун свете вере,
Несрећне жртве, што су главе сагле,
Водим ка сунцу где се ловор бере.
Хоћу да ноге спутају нам ланци,
И моја рука ланце да раскида,
И тад са ужасом док грме пропланци,
Да и сам Господ у страху зарида,
Да божје сузе крваве и вруће,
Густе и мрке као капи смоле,
Пеку нам лица и мишице голе,
Док Дело ствара смело нам прегнуће.
Тад разлупавши богове од меди,
Гвозденом вољом, уз потоке зноја,
Страшном да кичма цепа се и леди,
Бесни, кô жути мрави усред боја,
На залеђено стићи ћемо море,
У плавом сјају, где се лед прелива,
А румен сунца врх смрзнуте коре
Дршће кô тиче кад на зими снива.
Ту где глечери замишљени ћуте
И страшном јеком где се лед сурвава,
А усов брише замагљене путе
И вечни прасак борбу предочава,
Ту хоћу живот, ту где тренут сваки
Значи вечиту борбу свесна рада,
Где игра Срећа као ваздух лаки
Стојећи измеђ' Победе и Пада;
Где човек крвав од борбе и леда
Док брекћу жиле, а око му гори,
Жељно у вечно Сунце холо гледа;
За тренутак гледа и опет се бори.
Бори за тренутак надземаљске среће,
Да сунце гледа ледено и врело;
За сваки поглед главу под нож меће,
А увек хоће и то хоће смело.
Али кад падне, брекћући помамно
Последњом моћи у последњем ропцу,
Тонући под лед не пропада срамно,
Но сличан смртно рањеноме копцу,
Он удовима, што их Смрт већ стеже,
Разрива... чупа... крвљу воду боји.
На далеко се пад његов разлеже,
Гроб његов дуго као спомен стоји.
Задивљен тамо с гомилом ћу стати.
Ту ћу јој рећи: „Ево овде живи.
Овде је живот што не зна да пати:
Бори се, стварај, а Сунцу се диви.“
|