Вечити путник

Вечити путник Писац: Милан Ракић

Ја сам био створен, Госпо, да се родим,
Да живим, и умрем, све у истој кући,
Да целог живота, никуд немичући,
У истоме куту разговоре водим.

А ја белим светом расух живот цео;
И на обалама где је вечна плима,
И у сваком граду, сваком месту, има
По кап моје крви и мог срца део.

Ко раскинут ђердан,снизали се моји
Дани, разбацани, туђи један другом,
И у луталачком мом животу дугом
Нигде један спомен уз други не стоји.

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,
На северу мртвом, где се мрзне море,
Где ни једна тица пропевала није,
Где прастаре шуме никад не шуморе,
И где снежне јеле сто пролећа броје
Као беле дувне непомично стоје...

Све су јутрос јеле обвијене снегом,
И дрвене куће, ко од снега целе,
Под црквеним торњем спокојно се беле,
Ко шатори бели под победним стегом.

Но мисао моја није тако бела,
У мени се буди опет чежња стара,
И шапћући тајно, ко вечерња врела,
Пред очима мојим старе слике ствара.

И ја видим друге пределе, и боје
Друге, с пуно сунца, с две големе воде,
Где слепови ниски укотвљени стоје
И бродови пуни у даљину броде.
Где над мирном водом, у вечерње вреле,
Бде старинске куле с мрке цитаделе.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.