Вечити младожења/XXV
Прохујаше неколико година.
Шамика све старији, али ћуд не мења. Сад држе Шамику за човека срећне руке. Све куће њега присвајају. Где он дође у кућу, ту се девојке брзо удају. Шамика је опкољен од девојака.
— Узмите мене, мене, узмите мене, — све кликћу.
А Шамика, као стари работник, свој стари посао тера. Је ли какав бал код њега, или у кавани, свуд је он омладини на руци. Нема више Чамче. Нова времена, нов нараштај. Он у новоме нараштају задоста чини. Када је бал, ма ванцаге падале, иде у Пешту и дамама све нужно купује. Ако којој требају рукавице, да му два цванцика. Он купи за четири цванцика пар. Све га хвале како зна добро. Букете свеже зими, па с њима на фијакеру на бал, то је њему мила забава. Код кројача чека по три сата, док хаљине нису готове, и то све савесно изређује; исплати и рачун. Не једна фрајла чека за хаљине; напољу пада снег, она чека полуобучена, чека Шамику, али Шамика не сме фалити; мада је бал започео, он је за по сата ту.
И кад је на балу све готово, Шамика као тријумфатор дође, — venі, vіdі, vіcі, — сви му се клањају. Донео је и доста бонбона, шећерлеме. Сви се Шамики клањају.
Па како живи Шамика? На балу поједе једно два јела, коју чашу вина. Кад је сам код куће, на подне два три јела, на вече једно јело, парче сира или ма шта, чашу две вина.
Никад нико Шамику пијана није видео. Никад Шамика гадно псовао није.
Код њега је била псовка „гумиласти” и „шмафу”.
Зими, лети, којој је шта требало, иде у Пешту па доноси. Оматорио је, али кад изиђе из куће, лепо обучен, као из кутије. Ниједан просијак није прошао покрај њега, да му није што уделио. Оцу, матери, сестрама подигао је леп споменик. Плаћа стражаре који чувају гробове његових најмилијих, родитеља, сестара и Јуце. Он код себе носи у медаљону Јуцину косу. Пепео његових успомена у сребрној кутији код њега на столу је ноћу. Кад не може да спава, узме кутије, па их љуби. То нико не види, нити он жели да ко види, јер само он осећа бóљу.
Али он се једаред за даме жртвовао; како је живео, тако ће умрети. Читао је новине, „Theaterzeіtung”, „Damenzeіtung”, друго ништа. Corpus jurіs, то тек по имену познаје! А што да га познаје?
Онда не би био „галантом”.
Кад су га питали зашто он не фишкалише, одговорио им је: „Ја у мом животу никад нисам продао ниједан јастук, а камоли кућу и земљу.” И тако је Шамика живео, само да женске усрећи; не једну, две, него све. И у друштву пред њим нико није смео женске оговарати. Ако се ко усудио, одмах му је рекао: „Руку иа срце! Јеси л’ ти грешан?” И Шамику су ту његови пријатељи потпомагали. Доиста, Шамика је прави мученик.
Кад му времена достаје, оде Соколовићевима, чији син је већ ожењен, па онда Свираку и Полачеку. Код Свирака, особито кад је и госпођа Матилда ту, најбоље се занима. Госпођа Лујза боцка га, да је њу напустио, и да је ова знала да је он тако неодважан, она би њега украла. Госпођа Матилда исто потврђује и каже му боље да је женском рођен. Па онда почну га обадве грлити, па се смеју.
— Но ви сте, Herr von Kіrić, вечити младожења, ewіger Jud.
— „Гумиласти”, ни ви нисте више „кабинетсштик”.
Тако живи Шамика.
Многи би помислили да је Шамика несрећан човек. Није тако. Шамика је са собом сасвим задовољан.
Међутим, Пера се сасвим упропастио. Нема више ниједног коња, ниједне гуске, ниједног пилета. Сад тек види да је усамљен. Нема више оца, нема матере. Извор је већ исцрпљен. И већ је Пера старац. Нема више старе живахности, нема фантазије. Озбиљно лице, изгледа и он већ као филозоф. Дуг живот, — велика школа.
— Сад — вели Пера — да ми је отац жив, љубио би му руке, молио би’ да ми опрости.
И тако је Пера сасвим пропао има пет година, а откако се покајао — пет година. Под старост је дошао к себи. Кад већ ништа није имао, предао је управу свог кућевног добра — што га нема — својој газдарици. И добра газдарица из ничега створи све. Патњом поучена, својим трудом лебац заслужује, а Пера, тим постиђен, као старац ради. Дође до малог дућанца, животари, и које год дете дође у дућан, поучава га на добро.
И тај човек је хтео оца обесити!