Вечити младожења/XIX
Шамика је невесео. Он је изгубио мило и драго, али успомена му је остала. Отишао је у Пешту, па је код фризера од Лујзине косе дао исплести венац и у среди писмена: „Љ.” „В.” „Н.” — „Љубав”, „Вера”, „Надежда”, па тај венац после метнуо у златан медаљон. И тај медаљон ће Шамика увек у џепу код срца носити. Моли оца да му дâ за неко време за женидбу мира.
Пролазе дани и месеци, а Шамика једнако прежива стару љубав. Господар Софра се опет бацио у бригу: шта ће бити ако се, напослетку, и не ожени? Шамика врло добро зна да се треба женити. Треба се женити за себе, мора се женити за оца. После неког времена, кад му се бóља мало уталожила, држи да је време опет женидбу започети. Узео је на око своје варошке фрајле. Почне у једну, у другу кућу одлазити. Свуд га драговољно примају. Упочетку га мало пецкају, пребацују Лујзу, али му је опет све опроштено. Не шкоди му; штавише, може се дичити. Али код толиких на избор, не зна којој ће пре.
Заподене на једном месту, на другом, на трећем и тако даље; свуд је рад задоста учинити. Боји се да се где не замери. Шамика је тек „галантом”, ништа друго. Фрајле све збуњене: једна држи да је Шамика већ њен, друга тако исто, па и трећа, па тако даље. Кад се једна с другом састане откривају тајне, па се исповеди једна да воли Шамику и Шамика њу, а друга то исто каже, па тако ухваћене после смеју се. А није, није ништа уствари, — комедија. Шамика је био задовољан кад су даме о њему лепо говориле; он је у том уживао. И што је чудно, код куће га увек мисао о женидби мори, а кад дађе међу фрајле, он у тој конкуренцији заборави на женидбу, па с њима „штрика“, „хеклује” и приповеда како је била ова или она у цркви обучена. Код њега је била љубав неки „Sport”, спољашњи формалитет, а женидба из конвенијенције, нужно зло. Упочетку су му то замерали, штавише и оговарали су га, да је непостојан; али кад га познаше, нису му много замерале, није ниједној шкодио. Његова женидба постала је шупља тема; нико за њу не даје ништа. Када је отац приметио да одлази у куће где су девојке на удају, држи да је време да га ослови. Првом приликом, запита га.
— Но, Шамика, хоће л’ бити једаред што? Чујем куд одлазиш, па ’де узми ма коју, која ти се допада.
— Овде, отац, тешко ће што бити.
— Зашто?
— Знаш, свуд сам добро примљен; ако узмем једну, замерићу се једној, ако другу, другој, само би’ непријатеља стекао. Бадава, нећу нигде да се замерам.
— Па шта ти је стало до замерке? Та зар не знаш да сваког ђувегију оговарају? Ако си при себи, синко, шта говориш?
— Оставите то, отац, на мене. Оженићу се, ал’ са стране.
— Та ма откуд, само се жени једаред. Та да ми није жао за покојном матером, куће ради сâм би’ се женио. Та на кога ће све то остати? Де, сврши једаред!
— Друге недеље идем на пут; имам већ једну забележену.
— Па иди једаред!
Друге недеље спреми се Шамика, па ће да отпутује. Имао је и сам нешто новаца, и још му је отац дао две хиљаде форинти. Оде опет у Кошицу. Но овде се све његове познате поудавале. Бадава, свет се сваки дан мења. Мења се и Шамика, али сам на себи ни примећава. Стари познати зарадоваше се његовом доласку, и на руку су му ишли, кад су чули да се тиче женидбе.
Но велика је разлика између сада и онда, када је Шамика у Кошици јуриста био. Онда је могао која му се допала на крилима ватреним однети. Али сада не. Сад испитивају колико Шамика мираза иште, колико има његов отац, шта ће му дати. Шамика се мисли: то није љубав, то је трговина. За таквог „галантома” страшан ударац, увреда. Одмах окрене Кошици леђа. Сад оде у Ђур. Где год се појави, свуд добар утисак учини. Нема једне која не би за њега пошла. У друштву изврстан играч, на гитару „виртуоз”, лепо свира у флауту, лепа фигура, говори талијански, понашање елегантно. Коме неће у очи пасти?
Но родитељи испитују, погађају се. Не иде му у рачун. Једна лепа, млада удовица, па богата, готово да полуди за њим. Не допада му се што је лако победу добио. У Шамике је једна црта романтике; хоће да опседне женску као јак град, да се мучи, да је заслужи. Неће јефтине победе. И ту се задовољи с тиме што га све хоће. Окрене леђа, па отпутује. Бадава, Шамика је само „галантом”. Блуди као трубадур тамоамо, тражи даме, пева, свира о љубави, и задовољи се са једним „букетом” и крином косе. За букете и косе имао је сребрне кутије, и кад се већ букет у прах претворио, и то је поштовао; у њему су све љубави његове измешане.
Блудео је тако годину дана, све на једну форму. Вратио се кући, а ниједну није испросио.
Отац већ изгуби сву наду.
— Шта је, синко? Још ниси ништ’ свршио? Богаљи се оженише, а ти такав момак. Ил’ зар за тебе нигди на свету нема женске? Тешко мени, тешко мојој старој глави! Још једаред заклињем те сеном матере, ожени се једаред!
— Хоћу. Видите, отац, на страни се не могу оженити; девојака доста, све хоће за мене, ал’ њи’ови оцеви одма’ питају шта имам, шта ти имаш, хоће да дођу овамо да испитују.
— Па нек’ дођу, нек’ виде. Фала богу, нисам банкрот.
— За мене је то увреда. Но дајем ти реч, да ћу се оженити овде у вароши.
— Бог из тебе говорио!
Чуло се да се Шамика вратио и да није никоју испросио. Све девојке смеју се. Већ су га и спевале.
„Сви се момци оженише,
Шамика оста сам.”
Шамика опет прави посете, приповеда свуд где је био и шта је радио, и то све искрено. Фрајле имају сад доста с њиме забаве. Опет почиње око њих бајати. Већ се мисли да ће коју упецати, или која њега. Али увек се нађу какве незгоде.
Сирота Катица усамљено живи, уређује своју башту, полива своје цвеће, учи сиромашну женску децу. Горка је њена судба. Кад је још била млада, као мајски цвет, заволе је један младић, доктор свршен. Фини, изображен младић. Запроси је у оца. Катица хоће да пође, отац се затеже, каже да је млада, нека почека још годину дана. То је био само изговор; господар Софра је хтео Катицу за трговца удати, који има своје, као што господар Софра вели, „состојаније”, тојест иметка. Доктор није ништа имао осим дипломе. Пре него што ће се навршити година, умре доктор у тифусу, а Катица неће се никад удати. Но Катица је од неког времена слаба у здрављу, све вене, док није увела. Катица се суши, види да неће дуго, а у кући, на овом свету нема за њу радости; готова је полазити на онај тајанствени свет, о коме још нико не зна ништа, у нади да ће се можда . . . са својим састати. Њој је овај свет тамница. Смрт је из те тамнице избавила. Катица је умрла. Туга је убила. Укопали су је, по њеној жељи, до њене матере. Захвална деца плачући су је до гроба допратила.
Велики удар за Софронија Кирића. Покојна Катица, додуше, није била газдарица по типару господара Софре, да иде у дућан, да у механи служи, али кући није шкодила, него служила јој на дику. Сваки странац, који је за њу чуо и овуд пропутовао, ишао је посетити и видети то дивно створење. Сирота Катица умрла је неудата: она је била као цвет у пустињи који је неоткинут унео.
И Шамики је врло жао; веома је поштовао. Сад је опет женидба за годину дана одгођена. Шамика ће годину дана црнину носити.