Вечер
| Вечер Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Вечер
Крај прозора оба седијасмо
Безазлено, поред цвета цвет:
На небу је залазило сунце,
Улицама врвио је свет.
Из ведрога, мириснога неба
Шевин, звучан, орио се глас;
Пламенови вечерњега неба,
К’о дах неба, златијаху нас.
На лицу нам трепетали смеси;
Реч звонила к’о птичији клик;
Сласт мекано срце разиграла;
Врелим жаром горео нам лик.
Ти сањао, ја зборио много,
Причао ти — ох, ал’ Боже шта?
Огрејано, безазлено срце
Много, много говорити зна.
Тад’ улицом мину спровод тужан —
Беше л’ момче, или старац сед?
Ја ућута, ти шапнуо тихо:
„Једном ’вако и на нас ће ред”...
Код прозора ево и сад стојим,
На заходу онај румен сјај:
Ја уживам вечерње блаженство,
А ти, друже, већ одавна рај.
Напомене
уреди- Рукопис
Извори
уреди- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 82-83. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|