Ветрењача
Ветрењача
Једра своја, ко четир крика,
небу је пружила на дохват,
земљи је пружила на груди,
као да је нешто боли,
или да моли.
Тужна слика.
Далеком границом видика
небо се обукло
у рухо огња, што плами.
У соби тихо бије сат.
И два бела бића, сама
ко два уздаха изгнана,
певају песму умирућег Дана.
А Ветар?
Нека сутра дође...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|