Велика недеља (драма у три чина)/41
XII
ИВАН, ПРЕЂАШЊИ
ИВАН (Доноси ашов): Ево, бато!
РАДОЈЕ: Тако, дај овамо! (Од ове сцене па све до краја, код Радоја нека грозничава раздраженост којом он савлађује и потискује своје праве осећаје). Оди, оди, да најпре заједно рашчистимо оно што је било... ево овако... макни тамо (Иван расклања камење и греде) Ево, ево, видиш, здраве земље. ’Ајде ти, ’ајде кућо моја, 'ајде, ево ти алат; закопај ти, на теби је! (Даје Зорану ашов). Ево овде... забоди... јаче... чек да ти помогнем... тако...тако... изнеси земљу... тако... тако... и нек почне, нек почне — да сејемо из почетка... да почнемо све из почетка... (Сети се) Чекај... паде ми нешто на памет, сад ми паде напамет! (Роси) Јел'детету још на врату она амајлија што му нана даде кад се растадосмо?
РОСА: Јесте!
РАДОЈЕ: Дај овамо!
РОСА (Скида је детету с груди и даје му)
РАДОЈЕ (Прихвати је грчевито. обраћа се рушевинама): Сад разумем, сад ја разумем тебе, нано! То није била амајлија, то је била слава кућна, крсно име, које је унучету нана предала. То је оно жито освећено пред славу, што је седело крај иконе; оно што се прво баци у орање да Господ плод благослови, да понесе година. Зато си ти, нано, и дала ову амајлију, да понесемо собом и опет донесемо прво семе, благословено семе, да не цвили земља, да је благословом засејемо! (Отворио је амајлију). На, на, узми од овога светога семена! (Дете узима) и баци у земљу; нек из твоје руке падне, нек под твојом руком никне... баци... засеј (Дете баци). Тако тако... покриј земљом... покриј! Ту, ту, крај порушене куће зазелениће нови живот... из твоје руке, чедо! Нека ти је благословена рука! (Пољуби га у чело) А ви, вас двоје... (Ивану и Роси) ’Ајде, пружите руку једно другоме... ’ајде... ваља почети нову кућу, ваља у њој домаћин и домаћица... 'Ајде! На вама је живот — на вама је благослов!
РОСА: Радоје!
ИВАН: Бато!
РАДОЈЕ: Будите драги једно другом, будите срећни..., треба да сте срећни!
ИВАН: И ти, бато!
РАДОЈЕ (Кријући сузе и бол): И ја. Ваша срећа огрејаће и мене. Бићу и ја, али... ви морате. ’Ајде, ’ајде, приђите нани нека вас благослови.
ИВАН (Прихвати Росу за руку и клекне крај рушевина)
РАДОЈЕ (За то време кријући брише сузе): Не збори, је ли? Гроб је нем, али вас њена .душа благосиља!
ИВАН и РОСА (Дижу се и љубе му руку. Роса затим грчевито грли Зорана. Горе из села чује се тупи звук клепала)
РАДОЈЕ (Прене се на тај глас): Шта је то?
ИВАН: На цркви гласи вечерње.
РАДОЈЕ: Зар клепало, па ово није велика недеља...?
ИВАН: Однели су нам звона.
РАДОЈЕ: Однели?... Јес, боме, ово је велика недеља... још траје наша велика недеља, Нисмо се ми вратили да живимо, вратили смо се да и даље патимо! (Живо да би прикрио бол који се отео). ’Ајде, пођите на молитву... пођите... поведите и дете... ваше је оно сад... пођите, ја не могу. Помолите се Богу за сретан повратак, за вашу срећу, за здравље овога детета и за душу нанину...
РОСА и ИВАН: И за твоје здравље!
РАДОЈЕ: Додро, добро, и за моје здравље... ’ајде... ’ајде... идите, идите! (Он их готово гура те полазе. Роса узима Зорана за једну руку а Иван за другу, и воде га међу собом. Они ће се пре изласка још осврнути да погледају Радоја).
|