Велика недеља (драма у три чина)/31
II
ОТАЦ ТОМА, ПРЕЂАШЊИ
ТОМА (Старац, беле браде): Помози вам Бог!
СТАНОЈЕ: (Диже се, а и Живана. Ћерка прилази и љуби свештенику
Руку): Бог ти помогао, оче!
ТОМА: Седи, седи, одмарајте се! Путници сте?
СТАНОЈЕ: Јесмо, оче!
ТОМА: Одакле идете?
СТАНОЈЕ: Боме из далека, из туђине.
ТОМА: А из ОВИХ сте села?
СТАНОЈЕ: Има, боме, поћи још пола дана.
ТОМА: Враћају се, враћају се наши?
СТАНОЈЕ: Враћају се... иду... Али знаш како је, нема као пре да нас гони сила те иду лагано, како ко може. Много ће проћи док се сви зберемо из разних крајева света. Где нас све није невоља расула.
ТОМА: Јест, боме. И ми што остадосмо па се расули, а камо ли ви? Ал’ долазе. У мене већ стигли Андрићеви, па Гаврило Рајић, па Никола Јовић и други. Ал’ има још пустих кућа, није још све стигло.
СТАНОЈЕ: А ти си, оче, одавде, из села?
ТОМА: Јес’, одавде, па ме звао овај домаћин, Никола, овде мало више. Стигао са својима из туђине па затекао празну кућу, те молио да му светим водицу и пошкропим кућу пре но што уђе.
СТАНОЈЕ: Ако, то је добро! А ова кућа овде?
ТОМА: Ето видиш! Каква то беше кућа: мајка, синови, унуче... све здраво... све напредно... па, ето!
СТАНОЈЕ: Растури се?
ТОМА: Кад прште све, прште и ова кућа. Остаде само мајка стара да чува кућу и ето сачувала је рушевине. Ту јој је гроб, под тим кршем.
ЖИВАНА: Несретна мајка!
СТАНОЈЕ: А деца?
ТОМА: Једно пође пред непријатеља па га задржаше те се врати у село, али се одметну у планину са друговима. И Бог да поможе, та нам деца чуваше село, ако се имало још шта сачувати. А други оде с војском и дуго не чусмо шта је с њим, те ови што први дођоше рекоше: жив је. А унуче отишло, однели га у свет, тамо где сте и ви били.
СТАНОЈЕ: Нико се није вратио?
ТОМА: Онај млађи ту је... тај што је слегао са планине. Седи тамо доле, у стрица и обилази сваки дан ове рушевине. Пали мајци свећу... чека; погледа тамо низ друм и чека своје. Распитује сваког ко прође, излази по сат и два у сусрет и чека.
СТАНОЈЕ: Мислио сам, оче, дај само да се вратимо у своју земљу па ће невољи бити крај. А оно, его...
ТОМА: Још није крај нашим невољама, још ћемо ми дуго и дуго плаћати крваву порезу овоме тешкоме удесу који је снашао наше доба. Шта ћеш, поднети се мора... ’Ајд, останите са здрављем и срећан вам пут. Одох ја да осветим водицу. Дај вам Боже да затечете кућу како сте је оставили. (Одлази лево).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|