Ванда/3
ПОЈАВА III
ВАНДА са мушком и женском пратњом ; сви су у ловачком одијелу.
ВАНДА:
Прихвати ми, Богоре, сокола;
Ти, душе ми, бржи си од њега. —
Нек се коњи тамо одмарају,
А ми ћемо овдје, у пријатном
Овом хдаду стољетних дубова.
(Сједа, а сви за њом.)
Како с дахом мирисавих липа
Провијава кроз дубраву ову
Тих вјетарац! Само жубор тица
Што скакучу међ' гранама витим,
И водица бистра која пада
Ромонљиво са кладенца оног
Прекидају овај мук дубоки.
Мој је ујак знао дивно мјесто
Одабрати за храм Световидов;
При томе се сјетио и мене,
Па сједиљке ове намјестио
Да с' одмарам ловећи с дружином.
МЛАДА:
улазећи Данас преко свога обичаја
Још на сусрет теби не излази.
ВАНДА:
Ваљда врши там у храму обред,
И утробу испитује жртви,
Да докучи по њој догађаје
Који лешкој предстоје нам земљи.
Мачеславе, ветар што г' устр'јелих
Нека буде светом храму поклон;
Дај га одмах тамо однијети.
А ти, Влатко милозвучна гласа,
Да зачиниш ово пландовање,
Зађи духом у времена стара,
Па изведи пјесму прадједова.
ВЛАТКО:
О краљице, давна ми је прошлост
Неприступна у овом тренутку.
ВАНДА:
Теби? моме надахнутом пјевцу?
Неће битi.
ВЛАТКО:
Још од зоре слушам
Око себе зуј ваздушних крила;
Дух дјевице скоро преминуле
Обл'јеће ме, окупља ме силно,
Да плачевну опјевам јој судбу.
ВАНДА:
Кад је тако утјеши је, Влатко,
Па и сама нек покоја нађе,
И остави на покоју тебе.
Судби немој, ако заслужује,
Одаћемо сажаљење. Пјевај.
(Влатко удешава жице, а Богомил се острага појављује.)
ВЛАТКО:
По дворанам пустим
Очинога града
Шета и уздише
Илдегонда млада.
Пред оч'ма јој ув'јек
Дивна мушка глава;
С њом на јави збори,
Збори с њом кад спава.
Душа јој је ипак
Тужних мисли пуна,
Јер на глави милој
С'ја владарска круна;
А она, ма да је
Старе крви дичне,
На свом грбу нема
Круне оној сличне.
На једанпут глас јој
До ушију дош'о
Да је у бој мили
Краљ Ригитер пош'о.
На тај глас се она
Као из сна трже,
Оружа се хитно,
На коња се врже.
Лети тамо гдје се
Олуј боја вије.
Да умре, ил' круну
Славом задобије.
Ту ст'јешњена спазив'
Љубљеног вдадара,
Ко лавица к њему
Мачем пут отвара;
Од ударца смртна
Заклања му главу;
Ал' и сама пада
Рањена у траву.
Ком' дугујем живот?
Краљ Ригитер виче;
Сјахује, челенку
С образа јој смиче.
А тад око њено
Упре му с' у лице,
Па с' над оком вјечно
Склопе трепавице.
БОГОМИЛ:
Буди слава јунакињи, која
Имађаше и срца да љуби,
И у срцу храбрости да гине.
Није ли то, Ванда,
Сјајан узор племените д'јеве?
ВАНДА:
Ма да видим у љубави слабост
Која крепком не приличи духу,
Мој ујаче, признат' ипак морам
Да ме случај храбре Илдегонде
Потресао. Је л' истинит, Влатко?
ВЛАТКО:
Причају га у тевтонској земљи,
Гдје љепота краља Ритигера
На гласу је као и јунаштво.
За њим чезну све тевтонске кћери,
Зањ и л'јепа Илдегонда сконча.
БОГОМИЛ:
Тог витеза видјех само једном,
И доиста у западу ц'јелом
Ја не видјех другог њему слична
Нит' у лицу, нити у јунаштву.
Он би први створ богова био
У очима мојима, да једна
Веља мана не помрачава га.
ВАНДА:
А која је мана то?
БОГОМИЛ:
У њега
Прекипљује понос у охолост,
И нада-све према њежном полу.
Што је љепша и дичније крви
Која жена, то се охолије
Он опходи са њом; најдивније
Одбио је владалачке кћери.
У ономе дивотном тијелу
Изванредним духом оживљену
Љуцко срце као да не бије;
А без срца човјек је полутан.
МЛАДА:
Та управо тврда, хладна срца
Кад се једном покрену и плану,
Жешче горе и дубље но друга.
ВАНДА:
Поносан је дакле с полом нашим,
Презире нас ваљда!.... Ох ујаче,
С тим тевтонцем како бих ја радо
Омјерила моје лешко копље!
БОГОМИЛ:
Дојста? онда сударила би се
Два једнако несавладна духа.
Њега копљем не би надрвала,
А ако би по чуду љепотом.
То највећа побједа би била
Што је икад над човјеком д'јева
Однијела.
МЛАДА:
Погледајте тамо:
Једна чета сјајних коњаника
К нама језди.
БОГОР:
Опрему тевтонску
И на њима и на коњ'ма видим.
ВАНДА:
Да засједа није? Сви на коње,
И оружја латимо се одмах.
БОГОМИЛ:
На зло ваљда не смјерају. Ено,
Спазила нас, па дружина стала,
А један се из ње одвојио,
И долази амо.
ВАНДА:
Пођи, Влатко,
Том' на сусрет, и реци му да је
Овдје лицем Ванда. Нек се даље
Не усуде ступати у шуму,
Ако неће мој гњев да искусе.
БОГОМИЛ:
Да се нико ни макнуо није.
Драга Ванда, то су иностранци;
Ил' законе лешког гостољубља
На једанпут сада заборављаш?
Ако им је игдје мјеста, то је
У дубрави, храмом освећеној,
Гдје припада мени домаћинство.
Нећеш л' овдје да останеш? онда
С твојом пратњом на страну се склони,
А ја сам ћу са човјеком овим
Р'јеч повести.
ВАНДА:
Богоре, нек коњи
Ипак нама на домаку буду,
Да тевтонце ове, ак' устреба,
Растјерамо к'о јелене плахе.
(Отиде са пратњом.)
БОГОМИЛ:
Јамачно су то краљевн људи;
Треба ипак да сам на опрезу.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|