[Вала Богу, вала јединому!]
Вала Богу, вала јединому!
Подранише три добра јунака,
Подранише у лов, у планину:
Једно беше Краљевићу Марко,
Други беше Милош Обилићу, 5
Трећи беше Иван од Косанчић.
Путујући у лов, у планину,
Сусрела ги Косовка девојка,
Сви ву троје Бога називаше,
Она њима за Бога примаше. 10
Сви ву троје даре дароваше:
Марко даје црвену јабуку,
Милош даје туја жуту дуњу,
А Косанчић прстен бурмалију,
Па от’оше у лов у планину. 15
Лов ловили до три бела дана,
У планину ништа не убише,
Ни кошуту, ни сива јелена,
Нити утву, утву златокрилу,
Па су пошли дома да путују, 20
У путу се тешко завадише:
Марко каже: "Моја је девојка!“
А Милош ће: "Није, него моја!“
Иван каже: "Мене ће припасти!“
Реч по реча, кавгу заметнуше. 25
Ал’ говори Краљевићу Марко:
— Чујте мене, до два побратима,
Не гинимо за лепу Косовку,
Но ајдемо у Качана града,
Тамо има качански кадија, 30
Он ће каже чија је девојка.
Послушаше Краљевића Марка
И от’оше у Качана града
Код онога качанског кадију.
Сви му троје Бога називаше, 35
Он је њима за Бога примио.
Проговара Краљевићу Марко:
— Је л’ ме чујеш, качански кадијо,
Криво седиш, ал’ право да судиш.
Ми смо били у лов, у планину, 40
Сусрели смо Косовку девојку,
Сви смо троје Бога називали,
А она нам за Бога примила,
Сви смо троје дари даривали,
Ја ву дадо црвену јабуку, 45
Милош даде туја жуту дуњу,
Иван даде прстен бурмалију,
Па питамо чија је девојка?
Тад говори качански кадија:
— Чујете ли, тројица јунаци, 50
Јабука је само мезе за ракију,
Жута дуња само да мирише,
Бурмалија, нишан на девојку!
Насмеја се Косанчић Иване
Па извади стотину дуката 55
И позове оба побратима,
Побратима Марка и Милоша,
Отидоше у крчму крај друма
Па их поји вином и ракијом.
