ВЛАДАН АРСЕНИЈЕВИЋ (1848 — 1900)
Владан Арсенијевић родио се 22. I 1848. у Делиблату (Банат), у свештеничкој породици. Док је од оца Петра научио црквено писмо н славеносербски, који ће му, касније, добро доћи при лексикографском раду, од мајке Јулијане чуо је прве народне песме и већ као гимназијалац, отпочиње са њиховим прикупљањем.
Гимназију је са одличним уепехом завршио у новосадској реалци, а више природне науке на будимпештанском универзитету студира као питомац Текелијанума. Године 1869. изабран је провизорно на годину дана за професора новосадске реалке. У периоду 1869—1870, Владан Арсенијевић је, у Вудимпешти, секретар омладинског друштва „Преодница", када и замењује своје крштено име Василије српским именом Владан.
Од 1871. до 1875., Владан Арсенијевић предаје у новосадској реалци, а када се школа затвори, остаје годину дана без службе. У том раздобљу, био је члан књижевног одељења Матице српске и уредник Гласа народа (1872—1873), заједно са Пантом Поповићем.
Године 1877., постављен је за професора прнродних наука и математике у Српској женској учитељској школи у Карловцу, где остаје до смрти 14. XI 1900. године.
Арсенијевић се од младих дана бавио литературом. Као добар зналац иемачког и руског језика, преводио је књиге и чланке из области природних наука и књижевности. Од превода са руског издваја се роман Очеви и деца од П. Тургењева (1869), као и приповедке: Руђин, Дневник залишна човека, Ловчеви записници и Мума; од превода са немачког, значајна места заузимају научне књиге: Зоологија — Оскара Шмита и Ботаникаа де Барија, као и још необјављен превод Натан Мудри од Лесинга.
Поред приказа и рецензија које је Арсенијевић објављивао по босанским и војвођанским часописима (Јавор, Босанска Била итд.), треба истаћи два његова педагошка уџбеника. То су Како се може произвести светлост и топлота (1868) и Зоологија за учитељске и више девојачке школе (Н. Сад, 1879). Његову књигу Наука о биљу од Покорног, откупила је 1874. године Матица српска. У Арсенијевићевој рукописној заоставштини, која се, данас, налази у Етнографској збирци Историјског архива САНУ, сачувано је неколико његових успелих песничких покушаја као и романти-чарска поема Мученик.
Све то представља, ипак, само мали део Арсенијевићеве књижевне ангажованости. Он је цео живот посветио раду на прикупљању лексикографске грађе за израду јединственог јестаственичког речника и бележењу народних песама, приповедака, народних игара, пословица, загонетки, басми и осталих народних умотворина по Банату, Босни и источној Србији.
После његове смрти, Петар Л. Ратковпћ, професор гимназије раковачке, „подноси Српској академији наука извештај о заоставштини покојног В. Арсенијевића, која се има уступити Академији" а која се састоји из више стотина записаних народних умотворина и 265.928 речничких јединица.
Изванредним познавањем језнка и четрдесетогодншњим радом на изради речника, Владан Арсенијевнћ је оставио неизбрисив траг у историји филолошких наука. О његовом значају и лексикографеком ауторитету, најбоље говори некролошка белешка Петра Радуловића, управитеља Учитељске школе у Карловцу (Школски лист, 1900, 184—185): „Кад се Даничићу као тајнику Југословенеке Академије поверило, да уређује „Рјечник хрватског или српског језика", настало је измећу њега н Владана скоро посведневно писмено разговарање, тада је Владан често одлазио у Загреб Даничићу, да с њиме измени мишљење своје.“
Бладан Арсенијевић је становао у Карловцу код катихете Манојла Грбића. Кућу је водила удова Софија Брањешевићка о којој нам П. Радуловић оставља следеће податке: „Та је госпођа била необично бистра и разборита, а није знала другог језика него само српски, а то је била за Владана права срећа. „Тета“ (тако смо је сви звали) била је права ризница за књигу српску. Из њених уста Бладан је записао небројено лепих пословица, дивних фраза, али најглавније било је ипак наглашавање речи, у том је Тета била „непогрешива". Што у том Даничић није знао, он је питао Владана, а што ни Владан није знао, то је знала Тета. Њојзи књига српска има много да захвали, што је Владан
много преко 50.000 српских речи лепо да разјасни и свакој речи да одреди сваки нагласак њен."
Арсенијевићев живот сагорео је на научном послу који ми доноси тренутну славу и захтева скромне ентузијасте, али дело које нам је Арсенијевић оставио за собом представља крупан допринос нашој науци коме се тек данас може оценити права предност. На крају, треба напоменути да је Владан Арсенијевић своју велику библиотеку од 20.000 свезака завештао новосадској гимназији, Матици српској и Српској учитељској школи у Карловцу, потврђујући, и на тај начин, несебичну оданост своме роду.
Референце уреди
Извор уреди
- Миодраг Матицки, Од сна до запада: лирске песме банатске војне границе из збирке Владана Арсенијевића, Вршац, Клуб писаца, 1967., стр. 65-67.