Буњевци и Шокци (И. Иванић) 1
| Буњевци и Шокци Писац: Иван Иванић |
II. Порекло и повесница >→ |
Буњевци и бачки и барањски Шокци не заузимају неку нарочито оделиту територију, да би било оправдано писати читаву географију. Они су или раштркана насеља, или чак и ситне оазе у великом туђинском мору, али ради потпуности ове расправе о њима, биће ипак нуждан као увод: један кратак географски преглед, спојен са статистиком њиховом. Када видимо, где станују и колико их има, ми ћемо изнети њихову историју, народност, име, јсзик, културу, привреду, описати обичаје и одело њихово.
Буњевци станују у Горњој Бачкој, у Лици и Приморју, у неким местима око Пеште, Фехерској жупанији, Чепелском острву а раније и у Банату (Рекаш, Крашово и Хрв. Неузина), али су се сада скоро сасвим изгубили.
Шокци, и то они, који се нас тичу, – јер о сремским и славонским Шокцима не пишемо, – станују у доњој Бачкој, у жупанијама Бараљи, Толни, Наш, Сала.
Буњеваца има данас у Бачкој: у Суботици, Сомбору, Бајмоку, Алмашу, Каћмару, Немеш-Милетићу, Чонопљи, Шандору, Матеовићу, Гари, Бикићу, нешто у Баји, у Тителу, Нов. Саду и по неким бачким и банатским селима. За тим у Калочи и Сегедину, али у маломе броју; – даље у Ерчину, Будиму, Терек-Балинту, Душноку, Баћину, Перкати, Пентели, Рац-алмашу Тукуљу, Рац-Крстуру, Ерду (Амза-бег), на Чепелском острву, даље у селима Фехерске жупаније: Перлаку, Буњевци; – у Св. Андрији у Пешт. Ст. Иштвану и т. д.
Велик број Буњеваца треба да је у Лици, где су се прво зауставили, када су се иселили из Херцеговине. Али колики је њихов број, то се не може определити тачно, јер их званична статистика рачуна као католике, у Хрвате. Они живе у Хрватској Крајини, почев од Сења паралелно са морском обалом, али ипак по 2-3 сата далеко од мора.
Иван Антуновић у својој „Расправи", по причању пуковника Ивана Мургића, личког Буњевца, вели, да су Буњевци, иселивши се из старе своје домовине Херцеговине, населили места у Подгорју Такалице, Видовац, Коњско, Карлобаг, Долац, Кесарица, Присна, Бачвица, Јабланац, Стиница, Стари град, Кладе, Луково, Воларице, Свети Јурај, Столац, Сењска Драга, Кострена, Св. Јаков, Повиле, Леденице, Загон. – На Велебиту населише: Остарије, Црни Падеж, Красно, Вратник, Криви-пут и Крмпоте. – Даље се населише у Грачацу, Стикади, Рудо-пољу, Ричици, Св. Року, Церју, Ловинцу, Вратнику, Смоквици и Вагану. Мургић их помиње још у Нових, Брушаних, Мушалуку, Осјеку, Будаку, Кули Вукшићу, Перушићу, Смиљану, Трновцу, Бужиму, Пазаришту, Жељави, Баљевцу, Скочају, Заборском, Плитвице, Ваганац и т. д.
М. Грбић („Карловачко Владичанство") вели, да су „Бунијевци" насељени у Приморју, По Личу, Хрељину, Крмпотама, Стајници, Језерима, Развалама, по Кришпољу, Каменици, Компољу; за тим у местима, која су уз само море око Сења: по Красном, Јабланцу, Св. Јурју у Подгорју, Стиници, Призни, Стариграду, Клади, Лукову, Воларици, Бјељавини, Смоквици, Жрновници, по Дубоком, Загону, по Леденицама у Винодолу, у Повилама и т. д. Из Св. Јурја иселили су се Буњевци доцније у млетачке области. – После освојења Лике и Крбаве населише се још 160 кућа Буњеваца из Далмације и Приморја у Ловинац, Ричицу, Св. Рок, Смиљан, Трновац, у села подгорска око Бага, у Пазариште, Св. Јурај и „Конфин-Новски" (око 50 кућа). Опширније о овим насељима биће у одељку о историји Буњеваца.
Да ли су Буњевци у свима тим местима још и данас Буњевци или су се, по сродности вере, претопили у Хрвате, то је у питању. Али свакако је факт, да су се у многим од поменутих места сачували као Буњевци и да и данас са поносом веле, да су Буњевци. Тако н. пр. у „Србобрану“ (20 бр. 1893 .) има отворено писмо Паја Бркића, бившег опћинског начелника из Св. Рока у Лици, које место горе убројасмо. Ту вели г. Бркић „за родитеље и прародитеље моје, рекли су ми, да су Бунијевци били. Е па кад су они то били, онда сам и ја. А Срби и Бунијевци не стоје далеко"... Па даље вели „Србобрану“: „А ви кад заступате Буњевце по Бачкој и Банату, заступите кад и кад и своју браћу и Личке Бунијевце.“ – Буњевци у тим местима живе у највећем пријатељству са православним Србима, жене се и удају међу собом. У осталом и Антуновић изрично вели, да су Буњевци у многим побројаним местима очували и данас своју буњевштину, што им служи на част.
Шокци у Бачкој станују у Сонти, Плавни, Моноштору, Вајски, Бођану, Бачу, Сантову, Берегу и Новом Саду. У Купусини су се изгубили.
У Барањи су насељени сада у овим местима:
Печују (будимско предграђе), Пишпек, Богад, Кеси, Немети, Беремент, Петарда, Торјанци, Рац-Боја, Репјак, Марија-Ђид, Поча, Шиклош, Дарда, Ерцег-Суљош, Лашкафалу, Суч, Св. Стеван, Баан, Бодаља, Барањавар, Бетина, Дарас, Даљок, Ишеп, Манастир, Мухач, Нимешаз, Марија-Керменд, Мођород, Егераг, Олас, Вершенд, Св. Ержебет, Бикал Богдаси, Драва, Св. Мартин и т. д.
Шокци у Барањи донекле су очували своју народност, док су је они у Толни скоро изгубили.
Где је било Буњеваца и Шокаца у почетку 18. века а где их има сада, управо где су сачували своју народност, а где су је изгубили, најбоље се види из овога прегледа:
Из извештаја о визитама бискупским у прошлом и овом веку видимо, да је у Апатину било 1756. г. Илира (Шокаца) а сад их нема, у Бачу, пре више, а сад мало. У Алмашу 1738. г. били су сви Буњевци, сад су у мањини, у Баћину су и сад у мањини и пословењују Мађаре, у Батмоноштору губе се Шокци, а у Баји Буњевци. У Боршоду се изгубили, у Калочи такође („језик су изгубили али се Богу и сад рацки моле", вели Антуновић), У Букићу су били 1791. г. сами Буњевци, сад су измешани. У Букину 1792. сами Буњевци, сад врло мало. У Берегу (Брегу) 1762. г. Шокци и Срби, а сад доста Немаца. У Бездану било је 1762. г. Шокаца, сад их нема. У Чантавиру опадају Буњевци. У Чебу било Шокаца, сад нема. У Даутову било 1767. г. Буњеваца, а сад не. У Чавољу Буњевци били у {8} већини 1762. год. сад у мањини. У Чонопљи 1762. години доста Буњеваца, сад мање. У Душноку 1762. године Шокци и Мађари, сад сами Шокци. У Моношторсегу 1756. године, Шокци у већини, а и сад их има. У Кумбаји и Новом Саду (1784. г. помињу се) изгубили су се скоро сасвим Буњевци, али има још доста Шокаца. Исто тако у Купусини Шокци, у Кули Буњевци. У Каћмару 1734. г. били у већини, сад у мањини. У Горњем Св. Ивану 1738. г. више Буњеваца, а и сад их има. У Немеш-Милетићу очуваше се Буњевци, у Јозефдорфу се изгубише. У Колуту нешто Буњеваца. У Гари 1762. г. сами Буњевци, сад има и Немаца. У Бајши, Сенти и Тителу изгубише се скоро сасвим Буњевци. У Суботици 1731. г. сами Буњевци и Срби, и сад у већини. Исто тако и у Сомбору. У Вајски и Бођану Шокци и сад. У Вашкуту (Башкут) 1783. доста Буњеваца, и данас их има. У Матеовићу су и сад сви Буњевци. У Сивцу, Моравици, Темерину, Паланци, Футогу, Барачки и Станишићу нестало их је. У прошлом веку спомињу се још у тим местима. – У Пешт. Св. Иштвану било их је доста, а сад их има 2500.
Шокаца, као што рекосмо, има осим у Бачкој, још и у Барањи, Пештанској и Толнанској жупанији. По опису 1715. г. било је Шокаца и Буњеваца измешано у жупанији Пешт-Пилиш-Шолт: у селима: Пандур, Кокоњ, Шикижд, Надудвар, Душнок-Баћа (Баћин), Калоча, Перег, Тукуљ, Сигет, Ст. Миклош, Стари Будим, Чобанска (Чобанац), Калас, Помаз, Св. Андрија, Моноштор, Будим кр. варош и предграђа његова: Визиварош, Рац-варош, Табан, Промонтор и Пешта. У овим местима су се Шокци и Буњевци већином изгубили и ако их у неким местима још има по мало.
По истом попису од 1715. г. било је Шокаца у Барањи, помешано са Србима и Мађарима: Сонберг, Божок, Вемен, Лак, Мечка, Еленд, Бечкаш, Прекодраве, Капол, Кемет, Белоуњ, Седеркињ, Монтород, Вршен, Шајка, Липтов, Њарад, Ланчук, Мохач, Бол, Боњак, Вирагош, Боља, Марок, Тетеш, Мајиш, Бецедек, Липово, Бабог, Шарок, Ижип, Дараш, Кишфалу, Бан, Барањавар, Бенга, Моноштор, Бодола, Ерцег-Шујош, Дарда, Качфалу, Болмак, Ашад, Ћуриан, Лотар, Шемељ, Кашта, Велики и мали Будмир, Јакобово, Ивањ, Кекто, Палкоња, Петра, Валкањ, Погањ, Саланта, Немет, Секе, Сава, Вилањ, Шиклуш, Кекењ, Удвард, Кеси, Тепеш, Хидаш и Печуј.
Исте 1715. г. било их је у Толни: Боњад, Брекаља, Чикод, Батасек, и Агард. У жупанији Фехерској у: Буњевци, Перкати, Пентели, Рац-Алмашу, Рац-Крстуру, Ерчи, Сасалом, Тарнок, Шаркут и Ерд. У Фехерској жупанији има још Буњеваца.
По оцу Чеваповићу у првом почетку 18. века означене су ове парохије као буњевачке и шокачке: Будим, Св. Андрија, Терек-Балинт, Тукуљ, Амшабег (Ерд), Ерчин, Перкаша, Чепел, све око Пеште и Будима; – даље Столни Београд (Fehérrvar), Мухач, Секче, Батасек, Сегсард, Толна, Пакш, Меш, Себин, Баја, Суботица, Алмаш, Каћмар, Сентиван, Чавољ, Гара, Бикић, Башкут, Шандор, Гаково, Душнок, Баћа, Сомбор, Милетић, Сонта, Сантово, Колут, Боршод, Шикежд, Темишвар, Вршац, Радна, Фрајдорф, Липа, Генуа и Крашево (Крашовани).[1] – У многим тим местима Буњевци и Шокци су се изгубили, сада их има само у местима, која су штампана разређеним словима.
Напомене уреди
- ↑ Срби католици у јужном Банату зову се Крашовани, а доселили су се, можда, из Србије. Католичку веру примили су у добу највећег унијаћења за владе Марије Терезије. И што је баш интересно, њих је католичка вера спасла, да се у оном православнон румунском мору не порумуне. Има их до 20.000, а станују око Беле Цркве, Лугоша и Оршаве. Мушки се носе као Власи, а женске као Босанке.
У 51 броју од 3 Новембра 1849. год. земунског листа "Позорник Војводине Србије" нашао сам допис из В. Комлоша, да је „један заслужни стари господин тамо међу Крашоване) путовао и да је подносећи тадашњој комисији за уређење „Војводине Србије" извештај, навео да „вршачки и белоцрквански предјел треба у круг Војводине да дође, али да треба Банат добро испитати, јер и липовски предјел заслужује да се с Војводином споји, јер се овај готово из самих Црногорских места састоји." Набројао је до 27 села, „а имаде, вели, и више, у којима сами Црногорци живе и с нашим премда доста поквареним Србским језиком говоре; и ова места ако под Војводину не потпадну, заиста ће се у други народ изгубити." За то, вели, ваља „повереници Војводине Србске у Бечу мапу што скорије преда се узети и добро Банат испитати и о тим Црногорско-Србским местима се уверити"
Као што се види, овај писац рачуна Крашоване за досељенике из Црне Горе. Њихова је прошлост, у осталом, код нас доста тавна, неиспитана.