Бој с аждајом

Бој с аждајом (Der Kampf mit dem Drachen) Писац: Фридрих Шилер, преводилац: Никола Богосављевић

Што свет јури, што се купе тако,
Те улице тако брује јако?
Да л' то Родус из пламена јури?
Окреће се у тој чудној бури
Један ритер, узјах'о коњица,
Угледах га међ' толико лица;
Гле, какво је то изненађење!
За њим чудно вуче се створење,
По облику баш подобно змају,
Разјапило чељуст крокодилску,
И људи се диве и гледају
Час ритера час ту василиску.

И хиљаду гласова повика:
„Гледај свете, аждаја колика,
Та ждераше пастира и стадо!
То је јунак, ко је њу савлад'о!
Многи пре њег чинили су пробу
На оваку тугаљиву борбу,
Ал' ни један жив се још не врати;
Храбром овом славу треба дати!”
И сва руља манастиру крену,
Где Светога Јована ред беше,
Сви ритери у овом ордену
Сакупљени ве́ће отпочеше.

Пред мајестра племенитог саде
Младић тихо коракну и стаде;
Руља вичућ' јурну са улице,
И закрчи ходник, степенице.
И младић је 'вако говорио:
„Ритерску сам дужност испунио.
Неман, што је земљу пустошила
Моја рука њу је умртвила;
Свак без бриге сад на пут полази,
Пастир стадо у пољану гони,
На врх стене поклоник долази
Чудотворној на поклон икони.”

Кнез озбиљним лицем проговори:
„Да си јунак, нико ти не спори;
Храброст јесте, што ритерство реси,
Храброг духа показ'о се јеси.
Али прву дужност сад ми кажи
За ритера, Хришћана што важи,
Да се ките знаком крста... деде?...”
Сви присутни на ово побледе.
С достојанством ритер 'вако поче:
Поклони се, мало порумени:
„Послушност је прва дужност, оче,
За ритере, да су крста вредни.”

„И ту дужност”, кнез је продужио,
„Ти си, сине дрско преступио.
Ти си борбу извршио ону,
Коју ниси смео по закону!” —
„Учитељу, кад све знадеш, суди”,
Рече младић с уздахом из груди,
„Али, ипак, шта је закон хтео,
Мислим да сам добро разумео.
Јер ја нисам тек онако пош'о,
Чудовиште ово победити:
На лукаву мис'о ја сам дош'о,
И с тим халу покушах убити.

Већ из нашег реда пет су били,
— Што су вери за углед служили —
Жртва храброг срца јуначкога;
Ти ордену бој забрани с тога.
Ипак ми се у срцу појави
Пуста жеља за бојак крвави,
Чак ни ноћу нисам мира им'о,
Сневах често как осе боримо;
И кад једног јутра чим се свану,
Глас допаде о новом ужасу,
Тад у мени гнев велики плану
И на бој се реших у том часу.

И мени се 'вака мис'о јави:
Шта младића и човека слави?
Ти јунаци славни шта чињаху,
О којима песме нам причаху,
Који, зар у име божје славе,
Подигоше незнабошце праве,
Јер од њих се земља очистила
Од чудесних и грозних страшила,
С лавовима водили мегдане,
С минотавром хрвали у боју,
Те да спасу бедне сиротане.
Не жалећи за то ни крв своју.

Та зар само Сарацени вреде,
Да их мачи хришћански победе?
Ко ратује на лажне Богове,
Зар се само тај спасилац зове!
Та од сваког јада и покора
Моћна рука ослободит' мора;
Ори том мудро треба да управља,
И лукавство да не заборавља,
Тако често говорах и пођох,
Траг грабљиве звери да бих дозн'о;
И до своје цељи срећно дођох,
Нашао сам!.. Узвикнух радосно.

И дођох ти и рекох овако:
Домовина привлачи ме јако.
Господару, ти си одобрио,
И ја срећно море пребродио.
Чим на земљу отаџбине ступих,
Вештом руком на пос'о окупих,
По још добро упамћеном лику,
Да нацртам аждајину слику:
На ногама кратким и здепастим
Телесина тешка положена;
А леђа јој оклопом љускастим
Од напада сваког заклоњена.

Напред дуга испружена шија,
И к'о права од пакла капија,
Као да је жељна каквог плена,
Страховита уста отворена,
И из ове црне провалије
Искезила зубе најоштрије;
Језик као врх од мача да је,
Очи мале муњевито сјаје!
Дуго тело завршава змија,
Предугачко створење бејаше,
Све к'о да се око себ' увија,
И човека с коњем да опаше.

Све сам ово тако израдио,
И са сивом бојом обложио;
Пола гуштер, пола змај и риба,
И намештен сред отровног глиба.
Баш к'о да се беше окупао,
Два пса „дога” ја сам изабрао,
Снажни, чили и пуни хитрине,
Научени шчепат' за слабине.
Ја их гоних на ову аждају,
До дивљег их гнева распињао,
Да је оштрим зубима хватају,
И гласом их својим управљао.

И за трбух где је најслабије,
За уједе оштре најзгодније,
Ту их терах да подиђу змају,
И ту оштре зубе укопају.
Ја се стрелом бех наоружао,
И арапског коња узјахао,
Благородне беше он пасмине;
Кад раздржих и њег' до љутине,
На аждају брзо се устремих,
Остригама оштрим га ободем,
И за нишан стрелу своју спремих.
К'о да хоћу слику да прободем.

И ако се коњ грозећ' отима,
Шкрипи зуб'ма, пени на устима,
Оба дога зарежали с места,
Али ипак, ја тиме не преста',
С марљивошћу вежбање понови',
Док се месец три пут не обнови,
И све ово кад су упамтили,
На брзој смо лађи допловили.
Треће јутро, ево, сад настаде,
Да с' искрцам једва се успело;
Одмарат се нисам им'о каде,
Док велико не извршим дело.

Јер су јако потресале мене
Сваког дана беде обновљене.
Недавно су пастире наишли
Растргнуте, што беху заишли;
И на дело одмах се одважих,
Савет само од свог срца тражих.
Моје слуге известих о томе,
На плећа се бацих коњу своме,
Моја оба племенита дога
На путу ме прате тајанствену,
Где мом делу не беше свдока,
И тако се противнику крену'.

Господару, ти знаш цркву малу,
На високом оном камивалу,
С ког се види околина цела,
Њу је рука сазидала смела.
Изгледа нам сиромашно, ледно,
Ипак чудо садржава једно:
Богомајка и Исус још мали,
Ког три краља беху даривали.
И на степен три пут тридесети
Поклоник се мора да испење;
И ако ће уморен доспети —
Пад га крепи на блиско спасење.

са свим горе дубоко у стени,
Налази се простор удубљени,
Од оближње баре влажно беше,
Јер сунчеви срази не допреше.
Ту је гнусна неман становала,
И на грабеж дан и ноћ чекала.
И тако је паклени сотона
Стражу чув'о испред божјег дома;
И поклоник кад се тамо нађе,
И упути кроз тај пролаз беде,
Из свог гнезда аждаја изађе,
Жртву шчепа и одмах поједе.

И ја сам се на стену испео,
Пре но што сам борбу отпочео,
Клекнух доле пред малога Христа,
И душа ми би од греха чиста.
У светињи некој тога часа
Моје светло оружје припаса',
У десницу копље убојито,
И за борбу доле сам похит'о.
Моја пратња натраг је остала!
Праштајућ' се ја их тад поучим,
И узјашим мога коња, ждрала,
А душу пак Богу препоручим.

И тек што сам до поља измак'о.
А пси моји залајаше јако,
И плашљиво коњиц ми захрза,
Пропиње се и натраг се трза;
Јер к'о клупче близу се видело
Умотано аждајино тело,
На топломе поду где се греје.
И пси моји с места кренуше је;
Ал' се одмах натраг повратише,
Када зину уста растежући,
Дах отровни из себе издише,
И глас пусти к'о шакал цичући.

Ал' ја храброст ободрих њихову,
Те шчепаше бесно неман ову,
У том и ја у кожу најтању
Снажном руком бацих копље на њу;
Ал' ко прутић без икакве моћи,
Од љускастог оклопа одскочи,
Други хитац, пре но што управи',
Коњ се пропе и грдно престрави
Од очију које га гледаху,
И од даха који издисаше,
Скочи назад у највећем страху,
И ред сада на мене бејаше. —

И ја брзо скочих са коњица,
Голог мача брза је оштрица;
Ал' покушај залуд беше сваки,
Да пробијем оклоп к'о кам јаки.
И беснећи снажним репом ма'ну,
И тресну ме о ледину равну;
Видех да се уста отворише,
Поче на ме зуб'ма да кидише,
Ал' пси моји све бешњи и љући,
Сад навале на њу са свих страна,
Да од бола неман урличући,
Издиже се сва изуједана.

И док од њих још се не отрже,
Ја устадох што пре могох брже,
И тад њену уочих слабину,
И напрегох сву своју силину,
Па до дршка сјурих љуто гвожђе,
И крв црна силним млазом пође.
И одмах се на мене срушила,
И дивским ме телом поклопила,
Да изгубих ја и свести своје;
И кад ми се ум после освежи,
Видех слуге, где крај мене стоје,
И — у крви мртва хала лежи.”

Глас чуђења уздржаван дуго
Из свију се груди сад отрг'о,
Чим је ритер с причањем умук'о;
О сводове деветороструко
Ломили се гласи измешани
Одјекујућ' по целој дворани.
И синови ордена молише,
Да се чело јуначко крунише,
И народ га одушевљен тако
Показати хтеде осталима;
Ал' мајестро намршти се јако,
И ћутање заповеди свима.

„Неман”, рече „што је пустошила,
Храбра твоја рука је убила;
Народ ти је за то обожатељ,
Ал' ордену тим си непријатељ,
Родило је црва срце твоје
Још и горег нег' та хала што је.
Змија, која чисто срце трује,
И неслогу свуд проузрокује,
То је, дакле, дух упорни, зао,
Удружењу који се опире,
Кој' је свете везе покидао
Реду; то је, што земљу сатире.

Та храбрости и Мамелук има,
Послушност је украс хришћанима;
Јер и Господ велики је био,
Сиромашно ипак је ходио,
И оци су на томе основу,
Ред завели у ордену ову:
Понајтеже да је испунити —
Своју вољу сопствену сузбити.
Ташта славе завела је тебе;
Зато с места иди ми с погледа!
Божји јарам ко неће на себе,
Ни украс се крста томе не да.”

И вичући гомила навали,
Силна врева кућу да обали,
И сва браћа за милост га моле;
Младић ћути и поглед му доле,
И огртач мирно са себ' скиде,
Пољуби му руку и изиде.
И мајестро погледом га прати,
Ал' љубасно натраг га поврати;
„Загрли ме, сине!” рече тада,
„Искушење не победи тебе.
Крст тај узми, јер то је награда
Смерности, што ј' савладала себе.”

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 94-97.