Бој на Мишару

Бој на Мишару

Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена‚
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па'ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
"Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л' скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?
Јесте л' вид'ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л' вид'ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој' је глава над сто хиљад' војске‚
и који се цару зарекао
да ћ' Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у'ватити‚
и жива га цару опремити;
и да ћ' исјећ српске поглавице‚
кој' су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л' Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л' Цинцара на ватри испекô,
Је л' Чупића сабљом посјекао,
Је л' Милоша с коњма истргао -
Је л' Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин–капетане,
Води л' војску од Босне поносне,
Иде ли ми‚ хоће л' скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?
Каж'те мени кад ће Кулин доћи,
Кад ће доћи‚ да се њему надам?"
Ал' бесједе двије 'тице вране:
"0ј‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚
ради бисмо добре казат гласе‚
не можемо‚ већ каконо јесте‚
Ми смо скоро од доње крајине‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
са Мишара‚ поља широкога‚
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид'ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚
и вид'ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;
У Ђорђија петн'ест хиљад' Срба‚
а у твога Кулин–капетана‚
у њег' бјеше сто хиљад' Турака;
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес'т хиљад' Турак';
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит' 'се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!"
Кад то жачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна 'вако говорила:
"Јао врани, да зла мога гласа!
Још ми каж'те, два по Богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадеше ли још ког по имену
поглавара кој' је погинуо
од честите Босне камените?"
Говоре јој двије тице вране:
"Знамо сваког, госпо Кулинова,
сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мехмед капетане
од Зворника, града бијелога
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда, са Херцеговине,
погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца;
погибе ти Асан Беширевић
у Кутогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
на Добрави одс'јече му главу.
Нешто Турак' на Саву удари,
на добријем коњ'ма препловише,
утекоше у земљу Њемачку;
ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко,
и зачуо Лазара Мутапе,
припасаше свијетло оружије,
пријеђоше у земљу Њемачку,
пак по трагу поћераше Турке;
стигоше их на првом конаку,
баш на ушћу код воде Босута.
Истом Турци на конак ођâли
у Босуту пред бијелом крчмом,
али Цинцар из краја повика:
"Стани, Туре, нијеси утекло!"
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Оштроч капетане,
лудо д'јете, одмах се препаде,
аџи-Мосто намах обумрије;
ту долеће Лазар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијеће главу,
Цинцар Јанко Оштроч-капетану;
утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао,
ал' у Деда млого пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Оштроч-капетана,
ту Србини како мрки вуци
од њих пусто одузеше благо,
и добре им коње поваташе,
а њих јадне у Саву бацише
и овако Сави говорише:
"Саво водо, валовита, ладна,
збери, Саво, наше душманине!"
Посјекоше Оштроч-капетана
у Њемачкој пред бијелом крчмом,
не стиде се цара ни ћесара."
Кад то зачу Кулинова када,
љуто цвили, до Бога се чује,
јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако прокљинати стаде:
"Бео Шапцу, не бијелио се,
већ у живој ватри изгорјео,
јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те Бог убије!
Откако си ти закрајинио,
млогу ти си мајку уцв'јелио,
а љубовцу у род опремио,
и сестрицу у црно завио,
и мене си јадну уцв'јелио,
јер ми згуби мога господара,
господара Кулин-капетана.
Попе Луко, рана допаднуо,
јер погуби пашу Синан-пашу,
који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила,
јер погуби Мемед-капетана,
којино је био десно крило
ц'јеле Босне и њене крајине?
О Јакове, да те Бог убије,
твоји двори пусти останули,
јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочекô,
јер погуби мулу сарајевског,
који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се,
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Асу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те Бог убије -
мало јада по Турчији радиш,
ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
јер погуби Оштроч-капетана,
лудо д'јете, јединца у мајке?"
То говори Кулинова када,
то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде,
већ и она црче од жалости.