Бој на Ласињи 12. маја 1942. год.
Једно вече баш у сутон бјеше,
Партизанске чете се кренуше
Из јуначког села Острожина.
Ту је војску гледати милина.
Пред војском је храбри старјешина, 5
Главом, брате, Видовић Никола.
Висок јунак као вита јела,
Слава му се далеко прон’јела;
Лице има као у ђевојке,
А под капом косе на увојке. 10
Ако питаш, побратиме мили,
Зашто су га борци заволили,
Онда чуј ме, истина је жива,
Официра мало таквих има.
Кад Никола чете обилази, 15
Он другове као дјецу пази;
У невољи, како народ вели,
Један љебац на стотину д’јели;
Ако њему ни дотећи неће,
Он се јунак на то не окреће. 20
А у боју у ватри и крви
Ђе ј’ најтеже Никола је први.
Никола ће рађе погинути
Нег рањена друга оставити;
Туђе ране њега тешко боле, 25
Зато њега партизани воле.
Куд нареди, батаљон се креће,
Ни један се обазрети неће.
О Николи пјесме се пјевају,
Неки друзи ту тајну не знају, 30
Па им кажем нека се не муче,
Од Николе нека се науче
Какав треба бити старјешина
Ако хоће да је мио свима.
С њим је јунак Мартиновић Миле, 35
Комесар је родом из Крстиње.
Па по реду Вучинићу Симо,
Николино то је десно крило.
Симо води чету одабрану
Којима је тешко наћи ману. 40
Онда јунак Габрићу Станиша
Кој’ не позна борбе без јуриша;
С њиме момци све змајеви љути,
Свуда су им отворени пути.
Бућан Миле из Пркоса села, 45
Qута гуја што ј’ многе ујела,
А за њиме луди Пркошћани,
Партизани, лави одабрани,
Све јунаци што за страх не знају,
На бај’нете груд’ма јуришају. 50
За њима су и други јунаци,
Партизани к’о мрки курјаци,
Намјерили преко Купе поћи
И у госте у Покупско доћи.
У Покупско треба улетити, 55
Усташама плана помрсити
Јер Кватерник лаје на радио
Партизане да је уништио.
Сад Покупско треба освојити,
Партизанску борбу проширити. 60
Ал’ Никола лоше среће био,
Са неба се облак проломио,
Потоци се у Купу сломили,
Из корита Купу су разлили.
Када Купу пријећи не могоше, 65
У Штефанке с’ седо повратише
И ту бијел данак дочекаше.
Кад у јутро јутро освануло,
Никола је јунак опазио
Да су борци сјетни, невесели. 70
То јунаку јако било жао,
Па је борце своје упитао
Каква им је голема невоља
Кад се виде чела намрштена.
Тад јунаци њему говорили: 75
„О, Никола, команданте мили,
Како не би невесели били!
Наш батаљон славно име носи,
Цио Кордун с њиме се поноси.
У педесет битака смо били, 80
Без успјеха н’јесмо се вратили.
Сад обућу џабе подерасмо,
А ни једне пушке не добисмо,
Нит усташке главе одрубисмо.
Шта ће рећи други батаљони, 85
И Ћаница у Петровој гори
Одакле се чују канонаде.
Како ј’ тамо сваки борац знаде,
Бој се чује, никад не престаје,
Наша помоћ њима недостаје. 90
Наша пушка мора да се чује,
Зато нам се сада не мирује.“
Тада рече Мартиновић Миле:
„Чујте мене, браћо и другови!
За повратак овај н’јесмо криви. 95
Бијесна Купа кад залије поље,
У валове луд ће ићи доље.
Него чујте што ћу говорити:
Да кушамо чуда учинити,
Да Ласињу нападнемо сада 100
Јер се томе сад нико не нада.
И ако нам сад није у плану,
Ударимо по бијеломе дану.
У стару се поуздавам срећу,
А у вама преварит’ се нећу. 105
Само знајте, лако бити неће,
Тим се друмом сваки ђаво креће.
Кад другови ријечи саслушаше,
До једнога једва дочекаше
И у једно грло повикаше: 110
„3а Ласињу брже дајте плана,
Павелићу то ј’ на срцу рана.
А и нама крвава је била
Јер је из ње куга долазила.
Многа нам је села поморила 115
И љутијем огњем попалила."
Мало вријеме сада потрајало,
Наређење за покрет је пало,
Сваком борцу срце заиграло.
Кад батаљон у бој полетио, 120
Нема тога ко би уставио.
Кад Ласињу чете опколише,
Са три стране сложно ударише,
Са четврте тече ладна Купа,
Ком је т’јесно нек се у њој купа 125
Кад усташе ово опазише,
Митраљеску ватру отворише.
Домобрани који с њима бише
И они се у чуду нађоше,
Па и они пуцати почеше. 130
Страх ухвати, ово није шала,
Изненада ј’ змија опасала,
Хладна Купа иза леђа хуче,
А са сува бојна ватра туче.
Партизани одасвуд слетили, 135
Кроз прозоре бомбе убацили.
Касарне су веће у пламену,
Куршум бије куд усташе крену.
Пола сата траје борба љута,
Обрана је свуда раскинута, 140
Још се бију без команде праве
И већ мисле како спасти главе.
Тада многи капе побацаше,
Униформе своје поскидаше,
У цивил се брзо обукоше, 145
Па кроз обруч рупе потражише.
К’о цивили лакше измакоше,
Партизани за њих не хајаше.
Оставише пушке и одјела,
Само глава да се спасе цијела. 150
И у Купу неки поскакаше.
Ко би знао да ли испливаше?
Тада се је борба окончала,
А побједа није тако мала.
Сад Никола своје борце љуби, 155
У тој борби никог не изгуби.
Команданту то је права дика
Кад одгоји мајстора-војника
Кој’ умије ђе потреба бити
И душмана свађе надмудрити, 160
Од куршума себе заклонити
И у право мјесто погодити.
Ал’ у рату кема пуне среће
Јер ту ђаво свој чекрк окреће.
Да нас жалоет потпуно не мине, 165
Ту је рањен Кораћ Миладине.
Тешка рана ал’ је снажан био,
Па је тешку рану преболио
И опет је пушку прихватио,
За слободу даље се борио. 170
У Ласињи побједа је наша,
Ту десетак погибе усташа.
Доста ратног плијена задобисмо,
Домобрана нешто заробисмо,
Пустимо га нека иду нани, 175
Нек казују ко су партизани,
Да се знаде фашистичка слика
Павелића земље издајника.
Ову пјесму пјевам милом роду
Борећи се, браћо, за слободу. 180
Борба ће нам наде испунити,
Тада ћемо пушке оставити
И уз пјесму побједу славити.
Али за сад о том збора није,
Сад су главно пуне фишеклије 185
И по мало меса и курузе,
Мало крџе у џепу од блузе,
Папир баца авион са неба,
А за марш нам још обућа треба.
Од фашиста то ћемо отети, 190
До побједе борбу наставити.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
