Бој Црногораца с Махмут-пашом

Махмут везир вијећ’ учинио
У бијелу Скадру на Бојани,
На вијећу везир сакупио
Сву господу Турску изабрану,
Када их је везир сакупио,
Још је вако њима говорио:
„Ево згоде, моји витезови!
„Сад да силну војску подигнемо,
„Да ми гору Црну освојимо,
„Гору Црну и приморје равно,
„Којено смо одавна жуђели.
„Ја имадем, моја браћо драга!
„Црногорце неке пријатеље,
„Даћу њима мита неколико,
„Продаће ми ломну гору Црну,
„Учинићу, што је мене драго.
„Него ево моје ране љуте:
„Брђани ми путе затворише,
„Те не могу војску саставити
„Од све Босне и Херцеговине
„И од наше земље Арбаније.
„Хајд’мо дићи земљу Арбанију!
„Да пуштимо огњене вјетрове
„На Пипере и Бјелопавлиће,
„Поробимо мало и велико,
„Изгоримо огњем свеколико,
„Док дођемо, браћо, до Никшића,
„Ту хоћемо табор учинити,
„А распети бијело шаторје,
„Силну ћемо саставити војску
„Од све Босне и Херцеговине
„И од наше земље Арбаније:
„Па на троје дијелити војску:
„Једну ћемо оправити војску
„До Новога града бијелога,
„Што је наше од старине било:
„Кад дођемо граду Дубровнику,
„Ту хоћемо, браћо, запашити
„Баш мојега брата Ибрахима,
„Да пашује и да господује,
„Нек се чудо на далеко чује;
„Другој дати по мору бродове,
„Нека возе бумбе и топове,
„Пра, олово и другу захиру,
„Бој да бију, о миру не раде,
„Сад не има у Боку Которску,
„У њу нема момка ниједнога,
„Све је пошло у Талију равну,
„Баш да брани Млетке од Француза;
„Трећа ваља да отиде војска,
„Нека иде преко горе Црне,
„Да ми Црну гору освојимо,
„Гору Црну и приморје равно,
„И на мору коња напојимо,
„Док дођемо до Котора града.
„Кад дођемо до Котора града,
„Ту хоћемо, браћо, запашити
„Баш Мехмеда мојега синовца,
„Нек пашује и нек господује,
„Нека за то и Латини знаду:
„То је моја жеља превелика.”
Тако вели Махмуте везире,
Па он скочи на ноге лагане,
Те довати дивит и хартију,
Брже пише једну ситну књигу,
Те је шаље ломној гори Црној,
На Цетиње до Петра владике:
„О владико, Црногорски краљу!
„Ти ак’ хоћеш, да смо пријатељи,
„Немој дават’ помоћ Брђанима,
„Нити примај робља од Брђана,
„Не примај га малој гори Црној;
„Хоћу пуштит огњене вјетрове
„На Пипере и Бјелопавлиће,
„Поробити мало и велико,
„Изгорјети огњем свеколико;
„Ја л’ ћу своју изгубити главу,
„Ја л’ Брђане истражити листом
„До Острога високе планине.
„Још чујеш ме, Црногорски краљу!
„Ак’ уздајеш помоћ Брђанима,
„Ил’ успримаш робље од Брђана,
„Ја с’ у моју уздам Арбанију,
„Да Брђан’ма ни помоћи не ћеш.”
Ал’ не вели Турчин: ако Бог да!
Већ се Турчин у силу уздаше,
А сила је у Бога вишњега,
Који Турком ни помоћи не ће.
Кад владику књига допанула,
Књигу гледа Цетињски владика,
А кад виђе, што му књига пише,
Проли сузе низ бијело лице.
Код њега се бјеху намјерили
Црногорски избрани главари,
Цетињани и други јунаци,
Још овако бесједи владика:
„Црногорци, моја браћо драга!
„Ево нас је књига допанула
„Од силнога Махмута везира,
„Јест се везир, браћо, зафалио,
„Да ће Брда истражити листом
„До Острога високе планине;
„И то збори Махмуте везире,
„Да ће дати мита неколико,
„Узеће га млади Црногорци,
„Продаће му ломну гору Црну,
„Гору Црну и приморје равно
„До бијела града Дубровника;
„Учиниће што је њему драго,
„А знате ли, моја браћо драга!
„Како клети коре Србе Турци
„Од жалосна боја Косовскога,
„Од издаје Бранковића Вука,
„Нек му буде вазда вјечна мука!
„Могу л’ бити ране жесточије,
„Но кад удри небеска стријела.
„Те устр’јели голема јунака?
„Није тако јака ни стријела,
„Да рашчупа срце у јунака,
„Као таки укор и срамота.
„Ваши стари (вели) војеваше,
„Војеваше, а и боја бише
„Ради вјере и слободе драге,
„Да у Турско ропство не падају.
„Од Бога је велика гријота,
„А од људи укор и срамота
„Издавати Брђане јунаке,
„Брђани су наша браћа мила.
„Него, браћо, ако Бога знате!
„Да идемо у Бјелопавлиће,
„Да бранимо Брђане јунаке.
„Да с’ нијесу Турци посилили,
„Кад су пређе кроз нас проходили
„А без ране и без мртве главе,
„На Цетињи развалили цркву,
„Опалили бјела манастира,
„Не би знали наше Кошћелице,
„Сад трзали нама утробице”.
Кад то чуше млади Црногорци,
Сви владици клетав учинише,
Да Брђане издавати неће,
Него скупа шњима изгинути.
Каде виђе Цетињски владика,
Каде виђе слогу и слободу,
Он ми пише једну ситну књигу,
Те је шаље Махмуту везиру:
„Ој Турчине, Махмуте везире!
„Ти се прођи Брдске сиротиње,
„Немој њима вријеђати рана,
„Које си им, пашо, задавао:
„Бог ће дати, да их скор’ освете.
„Ако си се, пашо, посилио,
„Што си пређе кроз нас проходио
„А без ране и без мртве главе
„На Цетињи развалио цркву,
„Опалио б’јела манастира:
„Што си б’јелу развалио цркву,
„То си сваког млада Црногорца,
„Свакога си у срце уд’рио;
„Што л’ опали б’јела манастира,
„То си, пашо, свима ране зад’о:
„Што ли знадеш наше Кошћелице,
„То нам трзаш саде утробице”.
Кад везира књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
За то везир ни хабера нема,
Већ он диже земљу Арбанију,
Шњоме дође на Дољане равне
Крај Златице више Подгорице,
Ту је везир табор учинио
А распео бијело шаторје.
Но владику гласи допадоше,
Кад владика гласе разумио,
Владика ми бјеше излазио
На зелену гору Вртијељку,
Па опали топа убојнога,
Неколико војске сакупио,
Цетињане и друге јунаке,
Шњима оде преко горе Црне,
Докле дође у Бјелопавлиће
Под бијелу кулу Бошковића,
Ту владика ноћцу преноћио.
Кад у јутру јутро освануло,
Зету ладну воду прегазише,
На Слатину воду доходише
Пред бијелу Врачевима цркву,
Ту владика табор учинио
А распео бијело шаторје.
Кад то виђе Махмуте везире,
Он се бјеше ближе примакнуо
Више Спужа града бијелога,
Више Спужа спрема Дердемеза
Под зелену гору Височицу,
Ту је везир табор учинио
А распео бијело шаторје.
Кад то виђе Цетињски владика,
Он отоле ситне књиге пише,
Па их шиље преко горе Црне
Црногорским главарим’ на руке,
А кад књиге земље пријеђоше,
И главаре дома находише.
И виђеше, што им књиге пишу,
Оставише мајке и љубовце,
И овчари у планинам’ овце,
Доватише торбе упртњаче,
Танке пушке у руке деснице.
Па одоше преко горе Црне,
Сваки хита, за владику пита.
Док владику бјеху находили:
На Слатини њега находише
Пред бијелом Врачевима црквом,
Ту се силна искупила војска.
Код владике војске не бијаше,
Свега, брате, петнаест стотина;
Ама што је војска код владике,
То су мрки од планине вуци;
Што л’ пред војском јесу человође,
То бијаху крилати орлови;
Што ли момчад млади барјактари,
То бијаху сиви соколови.
Још овако везир говораше,
Пуштио је по војсци телала:
„Ко доведе живога владику,
„Ил’ донесе главу владичину,
„Ево њему Зета земља равна,
„И у Зети три бијела града,
„И још више три товара блага”.
Вели Јакуп ага Сердаревић,
И делија Мехмед Кокотлија,
Бијаху се они зафалили,
Да ће довест’ живога владику,
Ја л’ донијет’ главу владичину,
Ма не веле Турци, ако Бог да!
Већ се Турци у силу уздаху,
А сила је у Бога вишњега,
Који Турком ни помоћи не ће.
Ту ми сташе три неђеље дана
Од шта земан, од тог и вријеме,
Вр’јеме дође, ударит’ се хоће:
У Четвртак сигура се војска,
У Петак ће да ударе Турци.
Но владика војску искупио
Пред бијелу Врачевима цркву,
Те им даде Божје благосове,
И вишњему Богу препоручи,
Да м’ он буде војсци предводитељ,
А Турцима скори побједитељ.
Кад у Петак јутро освануло,
Ево Турци на њих ударише:
Погоне се војске по мегдану,
Докле било дневи по по подне.
Али Турци плећи окренуше,
Плећи даше, бијегати сташе.
Да је тебе стати погледати
Тешку бруку Махмута везира,
Како бјежи с главом без обзира.
Док утече Спужу бијеломе
У гиздаво село Мартиниће.
Ту погибе цвијет од Турака:
Кулуглије и младе делије,
Хазнадари, паше, силиктари,
Ево млоги огњени чауши,
И остале аге и спахије
Од Ушћупа и од Албасана.
И од Љеша и од Рача града,
Од Каваја и Облома града,
Од Тирана и Дибрана града,
Од Призрена и од Вучитрна,
Од Сјенице и од Митровице,
И лијепе шехер Ђаковице,
И од Оче и од Ораовца,
И од Пећи, Аса и Гусиња,
Од Вуциња и Бара бијела,
Љешкопољци на гласу јунаци,
И од Спужа града крвавога,
И гиздаве шехер Подгорице;
И остале Скадарске делије;
Ту погибе Јакуп Сердаревић,
И делија Мехмед Кокотлија,
Којино се бјеху зафалили,
Да доведу живога владику,
Ја л’ донесу главу владичину.
Ту везиру изгинуло војске,
Свега, брате, петнаест стотина,
А владици војске не погибе,
Свега, брате, осамнаест друга,
Међу њима три најбоља друга:
Крцун Саво од мјеста Бјелица,
С Љуботина Станко барјактаре,
И од Брда Војводића Бего;
Њима нигда име не умире;
Бог им дао у рају насеље!
А осталим здравље и весеље!