Бој Морачана и Оногоштана
Још ни зоре ни бијела дана,
Нит’ од данка никаква познанка,
Нит’ даница помолила лица,
Кликовала Приморкиња вила,
Вила кличе у Љевишта[1] виче, 5
А на име Бошка арамбашу:
„Зло ти јутро Бошко арамбаша,
Ево на те од Никшића војска,
Удрит’ ће ти су четири стране,
Четири су турска буљукбаше, 10
За сваким по триста Турака:
Прва ти је турска буљукбаша,
Баш од Капе[2] Лечићу Ахмете,
Што ће удрит’ низ питомо Старче[3];
А друга је турска буљукбаша, 15
На Рзачу Осман капетане;
На Штрбине силан Абди Љуца,
А на Стране Јуса Мушовићу”!
Но се Бошко бјеше намјерио,
Пред колибом код тора својега, 20
Пак се стаде разговарат’ <с> вилом:
„Ајде, вило немој зановетат’,
Пријед ми је хабер долазио,
Па сам силне истурио страже.
Ја сам прву истурио стражу, 25
Баш на Капу Рнковић Радоја,
Без хабера упуштити неће;
А другу сам истурио стражу,
На Рзачу Лопушину Марка,
Ни та стража упуштити неће, 30
Без хабера и без боја љута;
А трећу сам истурио стражу,
На Штрбине Јушковић Матија,
И делију Котлицу Мијата,
Ни та стража упуштити неће, 35
Без хабера боја жестокога.
Но ми ево јада изненада,
Рђаву сам оправио стражу,
Оправио на Странама стражу,
Два Мандића и два Вујачића, 40
Па сам зато узнемирен љуто”!
Теке Бошко бјеше у ријечи,
Доклен јунак са Рзаче викну,
Јунак викну канда јелен рикну,
А на име Лопушину Марка: 45
„Бјежи, Бошко, на зло ти свануло,
Ето војске су четири стране,
Бјежи брже, мој уздани друже”!
Ал’ да видиш јада изненада,
Упуштила на Странама стража, 50
Уљегао Уса Мушовићу,
Од онога Никшићкога града,
И увео силновиту војску,
Па удари Бошку на Колибе,
Хара, пали, а сијече главе, 55
Што су Турци мушко уфатили,
Све су били под нож ударили,
Што ли женско робље уфатили,
Све то они у ропство одвели,
Плијенили мало и велико! 60
Склопи војска су четири стране,
Сву Морачу огњем сагореше.
Но да видиш Лечића Ахмета,
Он удари на питомо Старче,
Све је Старче огњем сагорио, 65
До на Ратњу воду наћераше.
Но најприје Турчин одвојио,
По имену Зуко барјактаре,
Те пристиже кићену Брђанку[4],
Мушко чедо носи у наручје, 70
Препаде се сирота Брђанка,
Од стра’ чедо у воду турила,
Док повиче Томашева Плана:
„Ха, ђе си ми драги господаре,
Ђе ли ти је брешка гранајлија, 75
Црн ти образ на братском дивану
Као што је данас на мегдану”!
Но се Томаш намјерио близу,
Па окрену брешку гранајлију,
Пуче пушка, весела му мајка, 80
Погодила Зукана крвника,
Посред паса, укиде га с гласа.
Паде Турчин у зелену траву,
А припаде Драговић Томашу,
Те му русу посијече главу, 85
И узе му барјак и оружје.
Кад погибе Зукан барјактаре,
Ударила Турцима нерука,
А Србима ударила рука,
Наћераше уз Морачу Турке, 90
До несрећне Чепића главице.
Ту се добар јунак намјерио,
По имену Бошко арамбаша,
Па он пали пушку џевердана,
И погоди бијесна Турчина, 95
По имену Ибра барјактара.
А он грлом бијелијем виче,
По имену Лопушину Марка,
Но се Марко близу намјерио,
Па довати бистра џевердана, 100
И он гађе бијесна Турчина,
По имену Муја буљукбашу.
Мало прође, дуго не затраје,
Одоше се подвикиват’ момци.
Марко виче побратима свога, 105
Побратима Котлицу Мијата;
Мијат виче побратима свога,
Побратима Јушковић Матија;
А Матија, побратима свога,
Побратима Петра Војводића; 110
Петар виче, побратима свога,
Побратима Боић Мијаила;
Ал’ да видиш Боић Мијаила,
И он свога побратима виче,
По имену Кљаића Станишу; 115
А Станиша Јакововић Луку;
Лука виче Ђокића Стевана;
Стеван виче попа Војводића.
Поћераше на Љевишта Турке,
А кад горе уз Љевишта били, 120
Уз Љевишта, уз Огоревишта[5],
Но им многе ране узавреле,
Па Турцима боље кидисаше,
Но да ти је видијети друже, 125
Каква треска стаде на све стране,
Кидисаше наши соколови,
Убише се бојем жестокијем,
Пушка пуца, никад не престаје,
Погоне се момци по мегдану, 130
Наше бритке сабље сијевају;
А турачке главе зијавају.
Паде грдна мука на Турчина,
Јер стадоше запирати Турци,
Запро је Мујо барјактаре, 135
Од невоље грлом подвикнуо:
„Није л’ мајка родила јунака,
А сестрица брата одгојила,
А данас се ође намјерио,
Да одржи Аџајлина Муја, 140
У мог баба Аџајлије старца,
Више нема од срца порода,
Но Мујану, сина јединога,
Блага има доста без хесапа,
На кантар ће мене измјерити, 145
Онолико дати блага за ме,
А све блага, све дуката жута!
Но се добар јунак намјерио,
Од Мораче Боић Мијаиле,
Те увати Муја барјактара, 150
Бога ми га посјећи не ћаше,
Но му живот одржати ћаше.
Враг донесе Кљаића Станишу,
Јер му многе ране узавреше,
Па превари Боић Мијаила, 155
Те удари Муја барјактара,
Удари га од срме пињатом[6],
Два Турчина у час раздробио,
Како се је био наљутио.
У то боље Турке наћераше, 160
Док заприје други буљукбаша,
По имену Лечићу Ахмете,
И он грлом бијелијем виче:
„Није л’ мајка родила јунака,
Да одржи Лечића Ахмета”? 165
Но се добар јунак намјерио,
Од ускока Петре Војводићу,
Па увати Лечића Ахмета,
Бога ми га посјећи не ћаше,
Но му живот одржат’ ћаше; 170
Враг донесе и несрећа црна,
Змију љуту Боић Мијаила,
Те превари Петра Војводића,
Па Турчина сабљом ударио,
И русу му главу откинуо, 175
Па се Срби онда насулише,
Те пребише један за другога,
И отолен поћераше Турке,
На Штрбине ишћераше Турке,
На Штрбине високу планину. 180
Но, најпрви Србаљ излетио,
По имену Кљаићу Станиша,
Те угледа на коњу Турчина,
Па покличе грлом тананијем:
„Ој, Турчине на коња ђогина, 185
Ти се кажи ко си и оклен си”?
А Турчин се њему одма каза:
„Ја сам јунак од Никшића града,
По имену Јуса Мушовићу”!
Њему виче Кљаићу Станиша: 190
„Ну поврни твојега ђогина
Да на сабље мегдан дијелимо,
Да видимо ко је јунак бољи”!
Но му Јусо Мушовићу виче:
„Хајде, море, прођ’ се од Турака, 195
Од Турака, Никшићкога града,
Ми видимо да си задобио,
И да ти је мегдан у шакама”!
Опет виче Кљаићу Станиша:
„Ај, Турчине да се обидемо, 200
И јуначки мегдан дијелимо;
Ако ми се поврнути нећеш,
Кунем ти се Богом истинијем,
Послат’ ћу ти штиљу и прешлицу
Да ми гаће и кошуље предеш, 205
И на тридест брата Требјешњана”
Зато Турчин ни хабера нема,
Но утече црн му образ био!
За њим трчи Кљаићу Станиша,
Не би ли га како достигао, 210
Јошт с њим трче Јакововић Лука,
Ћерао га док се уморио.
Ал’ му Јусо Мушовићу виче:
„Шта си данас кидисао Лука,
Ако ти је погинуо бабо, 215
И ако је на Требјесу глава,
Ништа зато, освета је така”!
А Лука му стаде говорити:
„Ја сам добро осветио баба,
Јер сам седам посјекао глава, 220
И четири роба заробио,
Одвео их у Морачу Доњу,
И љепи сам мегдан ја добио,
Што сам тебе отлен поћерао,
И толико глава посјекао, 225
И нигда ти амо не давао”!
Одоше се враћат’ поћерници,
У Љевишта на Огоревишта,
И велики шићар доносити.
Неки носи рухо од Турака, 230
Неки носи јуначко оружје,
Неки води коња тавленика,
Неки носи од Турчина главу,
Неки носе и по двије главе,
Неки двије, а неки четири, 235
А сам Лука носи седам глава,
И четири жива уватио.
Ту су турске пребројали главе,
И нађоше двје стотине глава
Да су Срби њима откинули. 240
Рањенијех има три стотине,
Које Турци собом унијеше,
И са ш њима граду утекоше.
Тун се Срби весело састаше,
И велики шићар задобише, 245
Сви одоше Срби пјевајући,
А несрећни Турци кукајући[7].
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
