Босна
| ←Бој петлова | Босна Писац: Љубомир Ненадовић |
Венац→ |
Ој слободо, не закосни
И у сужњој синут’ Босни,
Ах, које су сви синови
Сињи давно већ робови.
О, отварај светлу двер,
Укроћавај адску звер.
Место тебе ропство влада,
Место злога добар страда,
А праведник оков носи,
Неправедник тим с’ поноси.
Ам’ се твоја крије власт
Кад злочинства бесни страст.
Ни у којем света крају
’Ваке муке сад не трају
Ка’ у овој бедној земљи
Где се нико не весели;
Нит’ се хори песме глас
Кад се жање жита клас.
Дева своје лице крије,
Србин своју косу брије,
Јер је воља то тирана
И његовог алкорана.
Ах, Бошњаци бедни ми!
Довека смо несрећни.
Оци наши робље били,
Да синови наследили;
Но унуци, праунуци
Већ постају прави Турци.
Ах, Бошњаци бедни ми,
Што смо на свет створени?
Четир’ века робовања,
Четир’ века уздисања,
Прође гледећ’ наше беде.
Једна другу како следе.
О Европо, имаш вид?
Ил’ образа свога стид?
Ах, сада нам преко мере
Турска рука муке стере:
Наш је живот сав у муци
И у њиној крвној руци.
Над свачим је турска власт,
Њихова смо ми област.
Њиве наше нису наше
Већ турскога злога паше,
Он нам само за то дао,
Да би више плода збра о.
Па што роба стече труд
То раскошна распе груд.
Сестре, кћери слатке наше
Ропкињама турским сташе,
А синови наши мили
По шуми се растурили,
Нит’ с’ указат’ који сме
Себ’ да opе или жње.
1844.
Извор уреди
- Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, Београд, 1892, Свеска прва, стр. 23(35)
|