[Боловала Смиљанина мајка]
Боловала Смиљашша мајка,
Боловала девет годин' дана,
И десету девет недјељица.
Бога моли Смиљана дјевојка:
„Мили Боже, не умори мајке, 5
Смиљу легни, а мајку подигни!”
Боловала Смиљана дјевојка,
И десету десет недељица.
Ал' говори Смиљана дјевојка:
„Богом теби, стара мила мајко! 10
Ти сазови моје другарице,
Нек ме узму за болане руке,
Па ме дигну на немоћне ноге,
Па изведу пред двор, на сунашце;
Да ја видим сунца жаранога, 15
И онога поља широкога,
Куд ћу млада низ њег' путовати,
Са сватови, црними барјаци!”
Кад изусти, а душицу пусти.
Закукала стара мила мајка: 20
„Аој Смиљо, жалостице моја!
Теби мајка кошуљицу кроји,
Нит оставља њедра иит рукава,
Куд ћеш Смиљо, милоште вадити!
Аој Смиљо, жалостице моја! 25
Теби мајка бјело руво слаже,
Ни у сандук, ни у шарен јаглук,
Већ у земљу под траву зелену!
Аој, Смиљо, жалостице моја,
Тако прави кућу вјековиту, 30
Нит' оставља врата, ни пенџера,
Куд ћеш Смиљо, сунце изгледати!”
