Боигић Алија
Болан лежи Боигић Алија,
Болан лежи девет годин' дана,
нит умире, ни му боље бива;
долази му она стара мајка,
она пита свог сина Алију: 5
„Да л' си, сине, мени сагрешио?
Да ли си ти мосте растурио?
Да ли си ти цркве растурио?
Или си пак џамије псовао?
Те но лежиш девет годин' дана, 10
нит умиреш нити боље биваш?"
Њој говори Боигић Алија:
„Нисам, мајко, теби сагрешио,
нити сам пак мосте растурио,
нити сам пак цркве срушивао, 15
нити сам пак џамије псовао.
Но к'д бејах у младоме добу,
сабрао сам тридесет другара —
ко без тајке, а који без мајке,
ко без тора, а ко без обора. 20
С њима пођох у Стару планину,
па уфатих те царске путове,
те ја тепам оне ћираџије,
те узимам коње и товаре,
и ја тепам оне безрђане 25
те узимам те жуте дукате.
Кад се вратих натраг у планину,
ја не нађох ни соли ни хлеба
пак ја иосла' два вредна другара,
ја их посла’ у оело Јалово, 30
да потраже мало со' и леба.
К'д су отишли у село Јалово,
њима било дана Велигдана,
пак се збрали пред бијелу цркву
те играју на три места људи: 35
прво место млада момчадија,
друго место те младе девојке,
треће место она луда деца.
Момчадија врло ђаволаста,
другови ми к себи домамише, 40
те им русе главе одсекоше.
Ја их чеках да ми они доћу,
ал' к’д видех да их јоште нема,
ја се дигох с осталом дружином
да потражим моја два другара, 45
ал’ кад дођох у село Јалово,
и ја видех младу момчадију,
где мећају место камен главу,
и кад им се ближе примакосмо,
тад видосмо наша два другара, 50
момчадија одсекле им главе.
К'д то видех, моја стара мајко,
живо срце у мене препуче,
пак повиках на своју дружину:
„Сада удри, руке ви се узеле!” 55
Ал' дружина у земљу гледају.
Кад то видех, моја стара мајко,
ја извадих моја остра ножа
те посекох сва три места људи.
Сал остави једно лудо дете, 60
остави му и оца и мајку,
па натера' и оца и мајку
те заклаше своје лудо дете,
па натерах те га и одраше,
па натерах те га посолише, 65
па натерах те га и изеше.
После смо се натраг повратили,
ал' сретосмо до шездесет свата;
ја повиках на своју дружину:
„Сад удрите, руке ви отпале!" 70
Ал' дружина у земљу гледају.
Ја извадих опет остра ножа
те посекох шездесет сватова,
сал оставих снашу и младожењу,
па их врза на царскоме путу, 75
снашу врзах доле испод пута,
младожењу горе више пута,
па се вргах горе у планину.
Кад се вратих да их ја погледам,
од њих ништа није остануло, 80
већ на месту где је снаша била
израсла је она бела лоза,
и на лози оно бело грожђе,
а на месту где ја младожењу,
младожењу где сам оставио, 85
израсла је она црна лоза
и на лози оно црно грожђе,
па се лозе биле саставиле.
Тад' ја приђох оној белој лози,
грожће једох и лозу исекох, 90
онда прићох оној црној лози,
грожће једох и лозу исекох.
Од тада сам се, мајко, разболео,
те од тада јоште болан лежим!"
Тад говори она стара мајка: 95
„А да бог да, мој оине Алијо!
Колико си до сад боловао
још толико болан ти да лежиш!
У косе ти змије изводиле!
Црне очи мрави ти испили! 100
А по снаге миши ти играли!
Па тек онда душа ти испала!"
Што је рекла, она стара мајка,
што је рекла, тако му се стекло.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
