Божић. XII И све село леже да у миру сања
| Божић XII Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Божић
XII.
И све село леже да у миру сања,
Само двоје сирих клети удес гања;
Крај огњишта ниска згурили се, ћуте,
А очи им плаве хладне сузе муте.
Без оца, без мајке осамљени стоје,
Нити чују вихар, нит’ се ноћи боје;
Жив осмех и речца клони их се, бежи,
А верно огарче код ногу им лежи.
По живом угљевљу бео пухор пао,
А слабачак пламен давно ишчезао,
У димњаку уји, нит’ се више пуши —
Готов, спреман стоји да га време руши.
Прозебли и гладни сиротани худи,
Далеко од света, далеко од људи:
Да л’ ће чија рука да им зблажи сету —
Ил’ су дела милости ишчезла на свету?
Напомене уреди
- Ова песма је први пут објављена у Жубори и Вихори, стр. 163
Извори уреди
- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 35-36. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|