[Боже мили, чуда големога]
Боже мили, чуда големога!
Давно било, сад се приповеда,
Па још чујте, моја браћо драга,
Чујте мене, да вам песму кажем,
Од старине, било од истине. 5
Служи Виде цара честитога,
Служио га за девет година,
И десету за седам месеци,
Ни посрну, нити руком мрдну.
А кад наста година десета, 10
Дојади се младоме Видоју,
Па испусти злаћана пехара,
Те расипа руменику вино,
И попрља свилу и кадиву,
Па побеже из дворови царски, 15
И одбеже своме белом двору,
Па се сакри у подруме доње,
Ту све каза сеји Видосави.
А сеји је врло жао било,
Жао било брата рођенога, 20
Па затвори на подруму врата,
Ударила браве деветоре,
И десету браву дубровкињу.
Мало време постајало беше,
Ал' ето ти цареви' сејмена, 25
И пред њима црни Арапине,
Па говори млалој Видосави:
„Казуј, цуро, Видоја јунака,
Ил’ ћемо те младу погубити."
Куне им се млада Видосава: 30
„Не знам Турци, живота ми мога,
Жив ми био мој брате Видоје."
А кад чуо црни Арапине,
Он ухвати младу Видосаву,
Сабљом њојзи руке одрезао, 35
Па овако силан говорио:
„Казуј, кучко, Видоја јунака."
Куне им се млада Видосава:
„Не знам, Турци, не знали ме јади,
А за братом, за младим Видојем, 40
Ја га нигде ни видела нисам."
Не верује црни Арапине,
Сабљом њојзи ноге одсекао,
Па ма'нито њојзи говорио:
„Казуј, кучко, Видоја јунака." 45
„Не знам, Турци, младости ми моје!
И младости мога брата Вида,
Ја га нигде ни видела нисам."
Опет Арап њојзи не верује,
Већ повади ноже позлаћене, 50
Ножима јој очи извадио,
Па ма'нито њојзи говорио:
„Казуј, змијо, Видоја јунака."
У то доба пред њи' ишетала
Неверница љуба Видојева, 55
Па овако она говорила:
„Станте Турци, да вам све покажем,
Ено Вида у подруму доњем,
На подруму врата затворио,
А кључи су у те несрећнице, 60
Сакривени под златним појасом."
Кад то чуше Турци јаничари,
До'ватише кључе од подрума,
Отворише брава деветоро,
Изведоше Видоја јунака, 65
Везаше га у студене ланце,
Од ноката па све до лаката,
Из ноката црна крвца врца,
Отераше у цареве дворе,
Љуто пишти сеја Видосава, 70
Љуто пишти, до бога се чује,
И овако, грдна, проговара:
„Мили боже, видиш ли ме грдну,
Руке немам да брата загрлим,
Ноге немам да брата испратим, 75
Очи немам да брата оплачем."
А богу се било ражалило,
Те сатвори чудо невиђено:
Даде њојзи и ноге и руке,
Поврати јој оне очи чарне, 80
И даде јој коња крилатога,
А у руке мача пламенога,
Па полете низ то поље равно,
Брзо стиже јаничаре Турке,
Половину коњем погазила, 85
Другу полу мачем покосила,
Док не стиже до брата својега.
Рукама му ланце покидала
Па га љуби у пребело лице.
А кад су се натраг поврнули, 90
Говори му сеја Видосава:
„Брале Виде, љуба те издала."
У том љуба пред њи' ишетала
И за узде коња при’ватила.
Ал' да видиш Видоја јунака, 95
Кад неверну љубу угледао,
Обе јој је руке савезао,
Обуче јој воштану кошуљу,
Па запали лучом огњевитим.
Љуто цвили љуба Видојева: 100
„Не дај, Видо, изгореше руке!
Доста су те младога грлиле."
„Док грлиле, дотле и вредиле.”
„Не дај, Видо, изгоре ми лице,
Доста си га младић пољбио.” 105
„Док вредило, дотле и љубио."
„Не дај, Видо, ноге изгореше."
Доста су те младога двориле.”
„Док вредиле, дотле и двориле,
Данас ти си мене прегорела, 110
Ја ћу тебе лакше преболети."
