[Бога моли була пашиница]
Бога моли була пашиница:
„Дај ми, боже, од срца порода,
и најпосле, макар змију љуту”.
Како се је богу помолила,
поклони јој од срца порода, 5
поклони јој ону љуту змију.
Тек што змија од мајке панула,
одма оде под камен становат;
седи змија неколико време,
од дан на дан за девет година, 10
и десето лето до Петровдан,
поче змија под камен да цвили,
цвили змија далеко се чује;
слуша була, а не може трпит,
па опреми коња дебелога, 15
па се метну коњу на рамена,
иде була од града до града,
распитује турске богомољце,
богомољце, хоџе и хаџије:
„Да ли знате зашто змија пишти?” 20
Тако веле турски богомољци,
богомољци, хоџе и хаџије:
„Чујеш ли нас, було пашиницо,
хоће змија скоро да се жени”.
Кад то зачу була пашиница, 25
сузе рони а кроз плач говори:
„Чујете л ме, турски богомољци,
ко ће дати за змију девојку?”
Ал говоре хоџе и хаџије:
„Ти да идеш у Млечана града, 30
код онога паше млечанскога,
од њег тражи за змију девојку,
ти не кажи: за змију девојку,
већ ти кажи: за сина девојку”.
Тад отиде була пашиница, 35
право оде у Млечана града;
на далека паша ју спазијо,
у близу јој коња прихватијо:
„Добро дође, було од Будима!”
„Добро нађо, пашо од Млечана". 40
„Што си дошла, што имаш невољу?”
„Ако бог да, би ће добре воље:
да ми дадеш за сина девојку?"
Проговара паша од Млечана:
„Чујеш ли ме, було од Будима, 45
кој ће даје за змију девојку?"
Була ништа њему одговори,
само рони сузе низ ооразе.[1]
Нема куде булу да одбије,
па говори були од Будима: 50
„Даћу теби за сина девојку,
да направиш од Будима града,
од Будима до Млечана града,
да направиш од сребра калдрму,
место песка, златом да посипаш, 55
крај калдрме иаранџе да садиш,
када идем ћерки у походе
да не газим кроз кал и каљиша,
но да газим сребрну калдрму
и да ломим гране од наранџе, 60
да миришем и да коња китим".
Ћути була, пишта не беседи,
па се баца коњу на рамена
те отиде у Будима града,
ал да видиш чуда великога: 65
искочила змија на кршију:
„Добро доће,[2] моја мила мајко!"
„Добро нађо, моја љута змијо!".
„Што ти каже паша од Млечана?”
„Чујеш ли ме, моја љута змијо 70
што ти каже паша од Млечана,
светско благо све да га сабереш
па не може то да се награди
што је паша мени изрекао:
да направихм од сребра калдрму 75
од Будима до Млечана града,
место песком, златом да посипам,
крај калдрме наранџе да садим”.
Насмеја се змија кад саслуша,
па говори својој милој мајци: 80
„Да, чу ли ме, моја мила мајко,
ти да спремиш благо за девојку,
а за друго немој да се бринеш:
кад ћеш доћи паши од Мљечана,
да се успеш на бедем високи, 85
виком викни те пашу дозови,
да се успне на свога бедема
те да гледа голему калдрму;
од Будима, моја мила мајко,
до Млечана не ми се освртај!” 90
Како рече она љута гуја,
тако јој је мајка учинила.
Кад отиде у Млечана града,
па ми вика пашу од Млечана:
„Ходи, пашо, да видиш калдрму, 95
ако сија, како вруће сунце,
место песка златом посипана,
и по крају наранџе сађене,
оне веју как бели барјаци”.
Паша нема ништа одговорит, 100
већ је були тихо говорио:
„Чујеш ли ме, було од Будима,
ваде имаш за петнајест дана,
свата бери колико ти драго,
па ти води лијепу девојку”. 105
Була јахну коња дебелога
те отиде у Будима града,
сабра була до тристе сватова
па отиде да узме девојку;
свадбу чини за недељу дана, 110
од недеље свадбу распустила,
па довати лијепу невесту,
однесе је под камеие становит,
оставила лепоту невесту,
те отиде својим белим дворма. 115
Сву ноћ була од муке не заспа,
кад бијела зора забелила,
була од кам' њу стеновитом;
то не био камен стеновати,
већ то био сарај од биљура, 120
по сарају билбил врабци поју;
отворила од срче сараје
те улегла у собе шарене,
што да види, чуда големога:
оно није она лута змија, 125
но оно су два младенца лепа,
они спију ка млади јаганци;
обрну се мајка по за врати
те ми нађе од змије кошуљу,
па је фрли у огањ да гори, 130
и изгоре од змије кошуљу,
тад узмрда момче у постељи,
па говори својој милој мајци:
„Што изгори од змије кошуљу,
женска памет, да те бог убије, 135
и најпосле на врат да ме носиш,
што м изгуби млада и зелена”.
То изусти и душу испусти.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
