Благо цара Радована: О жени (Глава 8)

Морална контрола жене над самом собом, врло је променљива. Друкчије се жена осећа морално снажном пре вечере, него после вечере; под маском и у домину, него у обичном оделу; друкчије и недељом, него у редовне дане; друкчије у мраку, него у светлости; друкчије у гужви, него у мирном салону; друкчије у иностранству, него у отаџбини; и најзад, друкчије на води, него на копну; на северу, него на југу; пре подне, него после подне. Жена се тешко одупре једној прилици, и кад би се одупрла једном човеку, мада и најчистија жена има свог фаталног човека, који треба само да се појави па да победи. Телесни порок је природна последица друштва, а не природе, јер је сељак чеднији од грађанина. У многим земљама сељак спава у кући заједно са свом осталом чељади, и чак са својим животињама, и никад се он и његова жена не свуку потпуно голи. Он до смрти не види своју жену друкчије него обучену, а можда би га био страх или стид да је види без одела. Порок се развија у љубавној доколици и голотињи; порок је умногом ствар маште колико и темперамента. Свакако, порокје ствар богатих и беспослених. Морал је за човека ствар идејна, а за жену естетичка. Одиста, на моралним законима је сарађивало осећање лепоте и осећање хармоније више него осећање доброте. Свет је моралан из многих разлога, а неморалан је само из једног узрока. Морал је често једна укорењена навика духовна, особина физичка, сујета породична, рачун лични. Али свакако је морал физичка особи на колико и неморал. Нико није успео да измени жену како би је од рђаве направио добром, али ретко ко није успео да жену измени ако је хтео да од добре направи рђаву. Жена није ни боља, ни гора, а можда ни друкчија него човек. Погрешно је само веровати да је жена по природи чедна, и зато по крви сталоженија и отпорнија, или по природи плашљивија него људи. Она је вероватно морално инфериорнија, а духовно само различнија. Жена је за нас једно пијанство крви кад смо млади, или болест дегенерације кад смо стари. Жена је једна дивљач у кући. Она остаје увек вернија себи него вама или моралном принципу; живи увек по својој природи већма него по туђим прописима, значи сасвим обратно од човека. Жену треба узети за оно што јесте, и не покушавати да је изграђујемо боље него што је Бог направио; а ако се жена узме за онакву каква је одиста, онда може још донети човеку неизмерно пуно радости. Има жена које су верне и кад не воле; а има жена које су једном човеку неверне и кад су у њега истииски заљубљене. То су аномалије али које су ипак истине, чак врло обичне. Жене које су верне и кад не воле, верне су човеку зато што нису по природи склоне пороку. А друге су жене неверне човеку, само зато што су одвећ верне себи самима. Човек одиста мора изневерити себе, ако је, противно природи, веран неком другом. Жена постаје неверна најчешће кад је то најмање мислила, а често и кад то није ни желела. Не падају само порочне и покварене, него често и савршено чисте, и по природи верне. Жена пада из разних узрока; из љубави, из досаде, из страсти физичке, из сујете, из слабости воље, из интереса материјалног, из романтике, из маније, из перверзије, из освете. Значи, најмање десет различитих повода, који се никако не дају назвати само поквареношћу физичком, како се неверна жена обично окривљује. Жена која падне у порок, уопште није толико развратна колико је слаба. Кад људи ово увиде, сматраће такву жену више за несрећну него за рђаву. Али на десет жена има можда само једна која није склона да падне бар због једног од десет поменутих мотива. Жена се често брани од порока срчаније и поштеније него човек, јер зна да је не контролише само једно лице него цело друштво, и породица, и религија, и историја, и све остало што су људи подигли против жене. Има међу женама више хероја него што их има међу људима, али су људи целу историју приграбили за себе, и за приче о себи. Међутим, ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином. Жена која је лепа, има за цео дуги низ година своје младости да се очајнички брани од људи лепих, снажних, богатих, титулисаних, упливних, моћних, славних; и чак, што је најтеже, да се брани и од људи искрено у њих заљубљених. Да се брани и од оног којег и сама воли!... Нико не зна колико треба имати моралне снаге, или колику љубав за другог човека, па одолети свима замкама које ми људи бацамо пред жене. Жена воли своје дете и кад је рђаво и ружно; и она љуби уста мужа, и кад је по цео дан на та уста говорио лажи и погрде. Она иде за човеком и кад је развратник, и помаже га и кад је распикућа. Она прима у наручја и човека кога нико више не же ли да прими у кућу; и пружа му своја уста, и кад му нико не би пружио своју руку. Жену не може да преиначи никакав човек, али може да је мења средина. Жене у Андалузији, са очима које изгледа да пију крв као пијавице, само су спол и ништа друго. Жене у старој Кастиљи су мистици. Францускиња је у свему жена Французова; смела, позитивна, духовита, каћиперка, с пуно свиле и пудера, и перја, и кармина. Францускиња се даје најдуховитијем; Талијанка тражи сентименталност и паре; Рускиња се даје за парадокс и лудост; Енглескиња се даје џентлмену који је дискретан и перверзан, и који се пуно смеје; Српкиња се даје ономе ко је превари; Немица се даје музиканту и коњанику; Шпањолка се даје и сад своме исповеднику. Платон каже да жене имају исте способности као и човек, али само у мањем броју. Уосталом, Платон није волео жене, ни онда кад је лепо говорио о Ксантипи. Он у једном свом делу не зна да ли треба жену ставити међу људе или међу животиње, због претеране раздражљивости њеног спола. Истина, жену су волели и они људи који су о њој и најгоре мислили. Да је Данте мислио на своју сопствену жену, не би испевао Беатричу; и да је Шекспир мислио на своју жену, не би направио Дездемону онако плавом, ни Отела онако црним. Човекова беда није само у том што жену мери по себи, место да је мери према другим женама, него што јој изискује само врлине какве има најбољи човек; не дозвољава јој ни пороке које има и човек најмање порочан. Човек у жени никад не види човекове величине, него само човекове погрешке. Жену је ретко ко испитивао према оном шта она вреди сама за себе, него увек шта вреди у односу према човеку. Зато је жена и у литератури дуго стајала у другом плану.