Благо цара Радована: О жени (Глава 4)

Неко је рекао да човек не ради него кад је радостан, и да многи инсекти певају кад раде. Али се и не љуби него само у радости. Тужни духови и меланхолици су често мислиоци и хероји, али ретко љубавници. Жене воле само весељаке које их засмејавају и изненађују. Жена мрзи човека који је смешан, али ужива у човеку који јој све друго направи смешним. Жена је носилац радости, и не цени него оно што зрачи и раздрагава. Више за жену вреди један добар каламбур него најдубља Њутнова истина. За њу више вреди човек духовит него дубок, а више блистав него духовит. Жена воли лежерне људе јер јој они праштају њене лежерности и радозналости; и воли порочне, јер се жене дају за порок а не за врлину. Њих плаши врлина колико и ум, јер ум човеков жена сматра за лукавство и за свирепо оружје према жени. Воли безначајна ћеретала, јер је задовољна с малим бројем идеја; обожава анегдоте, лудује за варошким сплеткама, ужива у уличним хроникама. Има људи који су по салонима примани с највећим урнебесом, јер су носиоци вести које се казују на ухо, и које други не знају или не воле. Не само религија, него је и поезија одувек била опак судија за жене. Песници су о женама увек рђаво говорили. Певали су само оној коју су волели, или за којом су лудовали. Песник има за жену двоје; има једно мишљење и има једно осећање, а то мишљење и осећање ретко кад наличе једно на друго. Кад песник није жену волео или мрзео, он је се увек бојао. Шта су за песника принципи љубави? То су најчешће каприци маште као и његове песме. Гете у седамдесетој години волео је девојку од седамнаест година, и просио је најзад за жену. Бодлер је живео са женом мулаткињом, у којој није било више од осамдесет центиметара висине. Жена песника Милтона, који је певао рај и анђеле, напустила га је због његове ружне ћуди према њој. Нема скоро ниједног великог песника којег жена није или преварила или злостављала: од Шекспира до Игоа, и од Молијера до Пушкина. Латински песник Лукреције, који није мањи од Вергилија, и који је извесно дубљи, има ужас од жене. За њега постоји само физичка љубав, као и за многе римске песнике. Али је, каже, и та љубав скупо плаћена новцем, губитком снаге и самољубља; и зато је, по његовом мишљењу, једино спасење побећи до љубави. А може се, каже, побећи од љубави ако се не измишљају својој љубавници врлине које опа стварно нема. Међутим, вели Лукреције, несрећа је што заљубљени сматрају за злато све што је жуто. Они и разроку жену сматрају за супарницу плавооке Минерве; и мутаву жену сматрају само као жену опрезку на речима; и претерано мршаву, сматрају за витку срну; и жену оштроконфу, држе само за жену темпераментну; и жену пијаницу, сматрају за богињу Цереру, љубавницу Бахусову. Све жене нису створене за љубав. За љубав је жена која има духа да све разуме, и фриволности да све жели да сазна. Жена је перверзна духовно, а човек телесно. Има жена које доживе духовно већи број порочних ствари, него што их иједан потпуно раскалашаан човек доживи материјално. Човекје неморалан док не почне да љуби, а жена престаје бити морално невином од часа кад јој оде памет за неким човеком. Платонска љубав је само љубав човекова. Свака је жена досадна осим оне коју волимо. Међутим, жени није досадан него само онај човек који јој се не диви, или који је не жели, или који се не диви макар њеном укусу, или се не интересује бар њеним псетом. Жена је азијски сатрап код којег успевају најплоднија ласкања само ако су прикладно изречена; она ту пази на речи, а не на мисли. И кад зна да јој лажу она воли те лепе речи лажи већма него дивљење које јој се прећуткује. Многи верују у интуицију жене, а та интуиција извесно и постоји. Свакако, за мене, интуиција жене није исто што и интуиција уметника: јер је интуиција жене стерилна, а интуиција уметникова је творачка. Интуиција жене је болесна видовитост, а не конструктивна сила.