Бела ружа
Бела ружа
I
У твом меком, топлом крилу
тражићу лека на тешке ране,
и заборава на болесну тугу
што их је дао Град и Ноћ.
И кад Сунце - септембарско - побледи
запеваћемо процветалој ружи.
И по стазама што немају краја
руку под руку, тихим кораком
тужно гледати у блудећу свилу,
што око нас као смрт кружи.
Јер, мила, смех ти ништа не вреди
ако му корен у дну срца није,
и одјек ако му није сребро
да, ко звоно у сутону, звучи;
и јер је боље да тужан плаче
и да у цветном и мирисном гробљу
упита каткад за мелем.
II
Моје пусте жеље све тише, тише, тише,
али све сталније теже к циљу:
топлој, белој теби.
И ма био сутра у бескрајном изобиљу
разврата и страсти, ја их више
дрхтећим уснама искапио не бих.
Мени је срећа твоје око, и више волим твоје косе,
него раскалашни тон,
што је градио Вавилон.
И ја нећу благо. Ни Златно Теле.
Моје ће усне увек жудети за твојим,
као да се никад нису још среле.
А пламен нашег ока и трзаје вреле,
Прошлост ће покрити плаштом Доба.
А још касније, тамо већ око гроба,
ми ћемо бити тихи, паметни и вредни,
као у цветном мају пчеле.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|