Бајање у кључким селима

Јован Пејкић и Душан Дрљача: Бајање у кључким селима 18/1978, бр. 4-5, стр. 80-86.

     Магија је комплекс веровања и радњи који проистичу из уверења о постојању натприродних сила а које се, наводно, могу савладати и потчинити само уз помоћ клетви, заклињања и својеврсних обреда; те магијске радње и обреди и данас имају значајно место у првобитним религијама, док у оним развијенијим трају као преостаци. „Метод лечења мађијско-говорним формулама, који се у нас назива бајањем, сматра се једним од најстаријих метода - пише С. Зечевић. Вештина бајања и текстови басми су се у највећој тајности преносили са генерације на генерацију, пошто се сматрало да бајање неће бити ефикасно ако за њега сазнају неупућени. Зато су текстови басми дуго остајали неизмењени, са пуно архаичних црта, тако да се могу сматрати петрификатима најстаријих слојева културне историје човечансгва.“[1]
     У кључким селима се и данас о бајању - доста и без зазора прича, што може да значи да је у прошлости у овом крају удаљеном од главних саобраћајница, бајање било развијена појава.[2] Ту претпоставку потврђује знатан број „бајалица“ које сада бележимо на терену, а затим разноврсност и богатство садржаја овог особитог вида поетског израза што прати сам чин бајања. Сличне, у општим цртама, „бајалицама“ и „басмама“ из других наших крајева, оне су у многочему самосвојне, што ће показати наведени примери.
     На овом терену бају највише жене, али и мушкарци. Од жена, познатије су оне старије бајалице, али их има и међу средовечним женама. У Корбову, на пример, знају да бају: Ћорђица В.(85), Миланка Г. (40), Катарина К. (73), Воја И. у Велесници-Ђорђичин брат Ђорђе Р.; у Манастирици - нека Веселија. Ова последња зна да посвађа људе враџбинама, али и да учини да момак заволи девојку или она њега. „Зна да чини враџбине и да неко изгуби или добије парницу на суду. Иде на гробље, иде у поља, тамо бере цвеће, траву... На степеницама суда понекад се виде чини које остављају овакве жене или они који се суде. Она је то научила од своје мајке. а била је и удата у планини код Унгурјана, који знају многе такве ствари.“ (Казивач Н.Ц.)
     Онај који жели да баје, треба да оде до неке врбе, да забоде нож у земљу поред ње и да каже: “Cum sa prinde salca in apa, asa, sa aiba descintelje melje leac”. Ђорђица В. је научила да баје од свог брата кога је бајању научила нека баба у Молдавији где је радио као слуга јер им је отац рано умро. Баба је говорила младићима који су се окупљали око ње да им прича: „Дођите, дођите, љуби вас баба, да вас научим да бајете, да ме помињете!“ И од свих њих само Ђорђичин брат научио је да баје, а кад се вратио кући у Велесницу научио је бајању и своју сестру. После смрти првог мужа, баба Ђорђица се удала у Корбово. Верује да су њена бајања успешна, јер је два пута венчна. (Казивач Ђ.В.)
     Лица која саопштавају бајалице, казују их у заносу и с поносом, карактеристичним за особе које сматрају да су обдарене натприродним својствима и у дубоком уверењу да њихово чарање помаже.
     За ову прилику, одабрали смо само неколико бајања: за љубав - од урока - против злих сила, „против њих“, против вампира, против болести уопште, против жутице (најдужа, у неколико варијанти), али и против бува. Све су забележене у Корбову, прошле и ове године.
Прва је она „за љубав“.


ЗА ЉУБАВ

     Баје се над водом с босиљком. Попију се три гутљаја од те воде и попрска се одело умоченим босиљком, ако се одмах полази негде.
     Или друга, такође над свежом водом с босиљком:

     Веровање у урок је врло снажно чак и код оних који се сматрају да су изнад средине у којој живе. Тако нас је В. И. уверавао да су његовој деци, када би их урекле неке очи, могле да помогну само бабе својим бајањем. Баје се босиљком са три гранчице над главом онога за кога се сматра да је урекнут. Детету водом над којим су бајале овлач умију чело и оно, које је дотле без престанка вриштало, одмах заспи. Од скора се баје и стоци: овцама, кравама, козама и др.

ОД УРОКА


ПРОТИВ ЊИХ

     Баје се болесницима. Болесник мора да буде апсолутно чист, окупан, опран, ништа на њему не сме да буде прљаво, Ако се тако не поступи, тек онда настају компликације и погоршање болести. Стави се девет зрна пшенице и мало соли.


     И против вампира се баје над водом, а може и крај главе с обавезним струком босиљка:

ПРОТИВ ВАМПИРА


ПРОТИВ БОЛЕСТИ

     Узме се болесников нож и баје се изнад пупка с врхом окренутим према пупку.


ПРОТИВ ЖУТИЦЕ

     Баје се сребрним или златним новчићем, са статом (конац дуг колико је висок оболели од жутице), с одломљеним делом од метле (трава висока до 150 цм. расте по баштама, осуши се и служи као метла да се мете двориште), тај део мора да буде дуг колико стопало, лако кокошије перо, иверак од лопате којом се ставља хлеб у пекару (свака кућа има овакву пећ у дворишту за печење хлеба за недељу дана). Златник се увија оним статом, а везује се и та гранчица од метле, и отпочиње бајање. Болесник седи на прагу балкона за све време се оним замотуљком превлачи по његовој глави. Баје се у време изласка сунца. Прво бајање се обавља у среду и после бајања засеца се жилетом десно уво. У петак се обави друго бајање и засеца се између очију, трећи пут у недељу засеца се лево уво. Болесник мора да дође неумивен. Ни врачара се не умива. Овај услов је веома важан те се сматра да се болесг може погоршати ако се не испуни; може се десити да му се одузме нога или рука или да занеми.

II

III


ОД СУЂЕНИЦЕ


Најзад, једна шаљива бајалица.

ПРОТИВ БУВА

     Узме се топао хлеб, забоде се нож у њега и три пута каже:


     У чему су, дакле, заједничке особине наведених бајалица. У њима се проклиње онај који је жртви нанео урок или болест (ђаво, вампир, „вила с копитама“ - вероватно Мума падури, змија у процепу да се скамени, изгори, распукне. То се чини у настојању да се узрочник одагна, уз претњу да ће га пробосги, исећи, измести, стровалити у блато, помешати са изметом. Они се магијским речима терају у „зелене јабуке" и „кутове неба“. Док се величају врлине нападнуте особе, којој се у бајалици обавезно изговара име, дотле се ниподаштавају и потцсњују својства душмана. Узрочнику се често не помиње прано име већ се, на пример, болест назива „странкиња", а зле силе помињу само као „оне“.
     Заступљени су елементи хомеопатске магије (оболели треба да је неумивен баш као и лице које му баје, или пак, болесник треба даје потпуно чист), а такви су и реквитити: „стат“ конац који представља меру жртве или неког дела њеног тела, на пример, стопало; босиљак са његовим магијским деловањем, вода с лустративним својствима, нож, метла, новчић, кокошје перо, ивер од пекарске лопате, а у текстовима бајалица се помињу још и вучја глава, медвеђа нога и др. Има и ласцивних речи које се упућују ономе који је нанео урок или проузроковао болест.
     Дани када се баје су среда и петак, обично у свануће.
     Најкарактеристичнији број што се помињеје девет (стогова жита, рудника соли), деведесет девет (жутица, костију, парчића, разних држава), деведесет деветорица (вампира), а затим други магијски бројеви као три (ножа, краљеве кћери), седамдесет (девојака).
     Неки епитети су постојани: свето (Сунце), зелени (ђурђевак), црвена (чоја), красна (коса), прекрасна (девојка), муњевита (болест), негажена (стаза), недирнута (роса).
     Онај коме се бајадо постаће: чист као лан што се рађа, као звезда на небу, роса у пољу, као пшенично зрно: биће миран као вода, добар као овца и бео као цвет.
     По неким или већини ових елемената, бајалица из кључких села су сличне оним забележеним у тимочком крају[3], па и ширем подручју источне и јужне Србије.[4]

Напомене уреди

Референце уреди

  1. Др. С. Зечевић. Магијска бића народних веровања североисточне Србије Гласник Етнографског музеја“ 31-32 (Неготинска крајина). Броград. 1969. с. 338.
  2. С- Зечевић. Народна веровања ђердапског живља. Зборник радова Етнорафског института књ. 7(Етнолошка проучавања ђердапских насеља II). Београд. 1974, с. 79-90.
  3. Љ. Рајковић, Кол баба Божике. „Развитак“,јануар. фебруар 1976. број 1. Зајечар. 1976. с. 62-69.
  4. В. Стојанчевић. Врањско Поморавље (Етнолошка испитивања). Српски етнографски зборник. књ. XXXVI. Живот и обичаји народни. књ. 36. Београд. 1974. с. 549