Бан Стијепо Јови говорио
С вечер сјала сјајна мјесечина,
обасјала зелену ливаду;
по њој пасу два господска коња,
чувала их два господичића:
бан Стијепо и капетан Јово. 5
Бан Стијепо Јови говорио:
— Да мој брате, сјајне мјесечине!
Благо, брате, ономе јунаку
у ког није надалеко драга!
А моја је драга надалеко, 10
иструну ми јаглук и марама,
у марами грожђе односећи,
а јаглуком сузе утирући,
са мојом се драгом растајући!
Ал’ говори Јово капетане: 15
— И моја је драга надалеко!
Ал’ кад мени на ум пане драга,
ја не гледам тавној ноћи доба,
нит’ мој коњић мутној води брода.
Путем идем, за њим праха нема, 20
воду газим, за њим брчка нема.
|
|
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 675.
