Баба и ђак манастирски
Била некаква баба близу једног манастира, која је била врло побожна тако, да је мало кад прескочила вечерњу, јутрењу и летурђију, већ да би била што слаба. Тако често идући у манастир успозна се с једним ђаком манастирским, и мало би кад дошла да му не би донијела по који дар, као н. пр. јаје, сира, орах, смокву, љешник и т. д. а највише за то, што је овај ђак лијепо у цркви појао. Све на један пут ова баба престане ђаку давати, и богме главу на страну окренути кад мимо њ прође. Зачуди се јадни ђак, шта ово сад би. Ко га завадн с бабом? и за што му она по обичају не дава; те он шта ће и како ће, пошље к баби једног свог друга, да је искуша шта се то она на њега наједила. Кад ови други запита бабу шта је? она му одговори: како се не ћу наљутити мој синко! кад ево година дана од како му вазда по нешто доносим, не би ли ме ђегођ уз божју пјесну припјевао, а он никако, него све некакву своју јараницу: радујсја невјесто неневјестнаја, па ето му невјесте нека му она дава. Ђак кад бабу чује потрчи одмах, те каже ђаку свом другу, а ови шјутра дан на јутрењу, кад види бабу да је у цркви почне појати што гођ је јаче могао: возбраној војеводје; но не заврши са радујсја невјесто неневјестнаја него: радујсја бако бакуштаја!
Извор
уредиВрчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 112.