А ко си ти?
Ивану Вазову
С орловима смо дошли пуни славе,
Грунусмо химну да кроз кланце навре,
Огњем и мачем осветисмо лавре
И петвековне поломисмо браве.
И не питамо: Ко су масе ове,
Што наше војске пресрећу са палмом
И наша дела славе гордим псалмом?
Јер бивши роб ме данас братом зове;
Јер куле наше сред његових њива,
Крај Преспе, Дрима, Вардара и Шара,
Причају холу повест нашег Цара,
Где с мостова се наш грб одсјаива.
Крај наших гробља он ћути у тузи
И пита: »Ко су бунтовници они,
Што реч им мрка иза Рила звони
И стопа крадом до мог прага пузи?«
Ко си ти што ми језера скрнавиш,
Што исквареним језиком мог рода
Псујеш на химну мог победног хода?
Ко си ти што ме увредом крвавиш?
Да ли се сећаш нашег бојног хата,
Памтиш ли своје ослепљене чете,
Памтиш ли Велбужд где краљ цара срете?
Да ли се срамиш или страх те хвата?
Па ко си ти за ког крв нам се лила,
Ком на дар дасмо освојене зиде,
Што иза наших костију дан виде,
Чијим се пољем наша химна вила?
Што тад ми Ко си? не зацикта с Рила?
1913
