Ајиша/1
I ЧИН
(Велика, раскошно намештена соба. Под прекривен тешким, персиским ћилимима. Унаоколо миндерлуци прекривени финим, меканим серџадама. Око миндерлука, уза зид, прислоњени дебели јастуци. У доњем зиду, око врата, узидани високи мусандери, од ораховог дрвета, са изведеним кaнатима и малим, златним алкама у средини. По везеном пелијешу мусандера нанизани светли, калајисани сахани и неколике маштраве. Десни зид искићен оружјем и златом окићеним доламама. Око демирли-прозора, на лијевој страни, лелујају се шарене стамболске завјесе; близу једне завјесе виси о клину једна овећа шаргија. Испред миндерлука, на ћошама, намјештене мале мумтартице.
Хатиџа сједи на миндерлуку и игра се с низом бисера. Ајиша, готово необучена, у кошуљи, прекривена танким чаршавом, лежи. Узвалила се уз јастуке, савивши обје руке под главом).
ХАТИЏА: И тако увијек?
АЈИША: Увијек ме прекорава.
ХАТИЏА: Јеси ли кушала да га умириш, да му се додвориш?
АЈИША (кратко): Јок!
ХАТИЏА: Нијеси?
АЈИША (лијено, као мазећи се): Па... кад га не волим...
ХАТИЏА: Али ...
АЈИША (живље): Чим му глас чујем, чим га угледам, дође ми да се сакријем, да бјежим некуда... (Протеже се). Не знам се претварати... а лагати не могу... (Зјевајући). А и кад би знала, слабо би помогло.
ХАТИЏА: Зар ти не би вјеровао?
АЈИША: Никако ... (опет се протеже. Лијено). А и не треба да вјерује.
ХАТИЏА (тише): Удари ли кадгод?
АЈИША: Никада.
ХАТИЏА: Ни кад се наљути?
АЈИША: Ни тада.
ХАТИЏА: Чудно!
АЈИША: Шта више: додија ми с понудама... Свега нуди, даје ... Накита, свиле, злата... Свега!
ХАТИЏА: Зар да покаже како је богат?
АЈИША: Узалуд!... Ибрахим-бег ми и без злата милији!... (Склопивши очи, ватрено). Севдах мој, благо моје!...
ХАТИЏА(суво): Заборави на њега!
АЈИША (ваљушкајући се. Сјетно): Да заборавим? ... Могу ли?
ХАТИЏА: Мораш!
АЈИША (држећи мали прст у устима, меко): Ех, да ми га је виђети!
ХАТИЏА: Какве би фајде било и кад би виђела? ... Твој више никад бити неће!.. . Заборави!
АЈИША (као у заносу неком): Да ми је да чујем једну ријеч његову!... И још једном, само једном, да се наслоним на раме његово под граном оном, под лехандером!
ХАТИЏА (осврће се. Боји се да ко није чуо): Удата жена!... Зар би омјела?
АЈИША: Кога да се бојим? (Некако с презрењем). Зар Рашид-бега?
ХАТИЏА (строго): Он ти ђувегија, домаћин!
АЈИША (пркосно): Шта ми може? ... Шта? ... Да убије? ... Нека убије! ... (Меко). Слатко ли би било умријети на рамену Ибрахим-бегову, под граном оном, под лехандером!
ХАТИЏА (упорно): Ибрахим-бег више и не мисли на те!
АЈИША (са пуно увјерења): Он ме не заборавља!... Никад!...
ХАТИЏА: Вараш се...
АЈИША (ватреније): И сада ... кад сам сама ... ја га зовем, тепам му, разговарам с њим... Тице ми доносе поздраве, а вјетар његове пољупце. (Опет се узвали. Страсно).Севдах мој, орце моје! ...
ХАТИЏА: Лакше!... Могу нас чути!
АЈИША (јогунасто): Нека чују!... Нека дођу!... Не бојим се ја!.. Никога се не бојим!...
НЕЏИБА (лагано улази, носећи преко руке Ајишино одијело. За њом пристају друге двије слушкиње. Носе чешљеве, огледала, цвијеће, мирисе): Да те обучемо, ханума?
АЈИША (не гледа их. Немарно): Нека... Чекајте!
НЕЏИБА: А ако комшинице дођу?... Зар да те затеку необучену?
АЈИША (протеже се): Ја и заборавила на њих! (Хатиџи). Он често зове хануме, комшинице, да дођу, да ми праве друштво. (Зијева). Ах!.. . Јадно ми тако друштво!...
ХАТИЏА (оштрије): Обуци се!... Немој да те нађу неуредну...
АЈИША (лагано се придиже. Неџиби, лијено): Ево ме . . . Радите шта знате...
НЕЏИБА (расплећући јој плетенице): Данас ћемо да уплетемо у косу саме карамфиле.
АЈИША (брзо): Карамфиле? ... Нипошто!
НЕЏИБА: Бег је наредио.
АЈИША: Ако бег хоће, нек своју косу кити карамфилима.
ХАТИЏА (строго): Бег је наредио, треба послушати!... (Неџиби). Уплетите карамфиле!
НЕЏИБА (лукаво): И нов ђердан послао ти ... (Показује). Ево!...
АЈИША (неће ни да погледа. Презриво): Нашто ће ми?
ХАТИЏА (узела ђердан, гледа га): Лијепа ли ђердана!... Ни сама не би’ љепши одабрала!
НЕЏИБА (наглашује): И нове папуче! (Показује).
ХАТИЏА (задивљена): Их!...
АЈИША (јогунасто): Носите!... Бацајте!... (Исправи се и одбацује хаљине). Нећу се ни облачити!
НЕЏИБА (У чуду): Шта ти би?
АЈИША (оштро): Нећу! (Хатиџи, жешће). Шта ће ми ђердан? ... Шта ће папучице? ... Огрлица? ... Бисер? ... (Одбацује од себе, гура). Не треба!... Не треба!... Ништа ми не треба!...
ХАТИЏА: Ајиша!
АЈИША (раздражено): Бјежи!... Остави ме! ... Ни ти ми не требаш!...
ХАТИЏА: Знаш ли шта радиш?
АЈИША (поносито): Знам... Не волим га!... Нећу његових поклона!
ХАТИЏА: Наљутићеш га...
АЈИША (пакосно): И хоћу да га наљутим!... Нека бјесни, нек виче, нек се мучи као што се и ја, несретница, мучим!...
ХАТИЏА (Неџиби строго): Облачите је!
АЈИША (немоћна. Покрије лице рукама): Ах!... (Предаје се да је облаче).
ХАТИЏА (тихо): Како си луда!
АЈИША (болно): Како сам јадна!
ХАТИЏА (и сама помаже при облачењу): А ову ружу овђе! (Велику, расцвјетану ружу гура јој међу пешеве од јечемре, на прса).
НЕЏИБА (шкропи је, мирисима. Заносно): Како си лијепа, ханума!
ХАТИЏА (нежно): Кумријо моја!... (Љуби је у чело).
(Са сокака се чује весела момачка пјесма.)
АЈИША (прене се као иза сна): Ено! ...
ХАТИЏА: Шта је?
АЈИША: Она пјесма!... Момци пролазе!
ХАТИЏА (мирно): Нека их!
АЈИША: А ако је и он с њима? ... Ко зна! (Потрчи према прозору). Може бити ...
ХАТИЏА (ухватила је. Држи): Нећеш ићи!
АЈИША: Пусти ме! (Отима се).
ХАТИЏА: Не пуштам!
АЈИША (кроз плач): Пусти!... (Отргне се). Пусти! Кучко! Дотрчи до прозора. Пење се; провирује).
ХАТИЏА (иде за њом; меко): Ајиша!
АЈИША (снуждено): Нема га... Неће овуда ни да прође ... (Уздахне) Никада!
ХАТИЏА (Неџиби): Идите!... Не требате више!...
(Слушкиње оду).
АЈИША (стоји, са опуштеним рукама; полугласно): Нема га... Нема ...
ХАТИЏА (гледа је, прекорно): Ајиша, ти ћеш зло проћи!
АЈИША (немарно узвије раменом): Тешто!
ХАТИЏА: Да огвориш онако: пред слушкињама!
АЈИША: Зар слушкиње немају срца?
ХАТИЏА: Али имају и дугачке језике.
АЈИША (не слуша је): Свак има срца, само га мој отац није имао. Он ме од Ибрахим-бега раставио, просто му не било!
ХАТИЏА: Не проклињи оца, Ајша!... Грехота је!
АЈИША: А није ли грехота своје дијете на силу дати недрагоме?... Само зато што има пуно дуката...
ХАТИЏА: Рашид-бег је и Кољеновић!
АЈИША: И ружан, и болешљив и ... (Болно), и није ми драг!... Није!...
НЕЏИБА (Брзо улази): Ето бега! (Широм отвори врата и стане покрај њих. Двије друге слушкиње око ње. Обориле главе и држе руке на појасу као да дворе).
ХАТИЏА (некако поплашено): Зар? ... А ја Још овђе! (Брзо се заогрће фереџом, да јој туђи муж лице не загледа).
РАШИД-БЕГ (улази. Застане крај врата и заповеднички виче трима Циганкама): Улазите!
ЦИГАНКЕ: Ево нас ... (Лагано улазе, носећи под пазухима големе завежљаје).
РАШИД-БЕГ: Покажите шта сте донијеле!
ЦИГАНКЕ: Одмах, честити бег!... Одмах! (Брзо дријеше завежљаје. Извлаче тешку, скупоцјену свилу. Разастиру по соби).
РАШИД-БЕГ (Ајиши, љубазно): Бирај!
АЈИША (не гледа на свилу; хладно): Зар немам пуне сандуке некројене евиле? Шта ће ми више?...
РАШИД-БЕГ: Оваке свиле немаш ... Бирај!
ЦИГАНКЕ (показују свилу, растресају): Бирај, ханума, бирај!
АЈИША (суво): Не свиђа ми се.
РАШИД-БЕГ (не одваја погледа од ње; прати јој сваки покрет): Запело ти око за плаву? ... Познајем ја... (Узме комад плаве свиле и баца на миндерлук. Циганкама): Купујем.
АЈИША (увријеђена што је он одабрао свилу брзо): Немој плаву!... Црвена је љепша!
РАШИД-БЕГ (задовољан): Аха! (Циганкама). Купујем и црвену!
ЦИГАНКА (лукаво): А ова жута, на гране?... Погледај, ханума!... У Стамболу је пашинице носе!
РАШИД-БЕГ (поносно): Пашинице?... И она може да носи као пашиница! (Узима и жуту свилу). И ово је њезино!
АЈИША: Али ја имам ...
РАШИД-БЕГ (Циганкама): Готови смо ... (Циганке опет уређуЈу завежљаје). Дођмте, да платим! (Изађе. Циганке иду за њим, за Циганкама слушкиње).
ХАТИЏА (опет се открије): Како је добар!
АЈИША (суво): И како ми мрзак!
ХАТИЏА (разгледа свилу. Уздахне): Кад би мени нудили овако!
АЈИША (брзо): Желиш ли? .. Узми!... (Кушља свилу и гура јој у крило). Узми све!
ХАТИЏА (зачуђена): Да узмем?
АЈИША: Узми!... Носи!... Узми!
ХАТИЏА (отвара канат од мусандера и оставља свилу): Боже сачувај!
НЕЏИБА (застала на прагу): Хануме долазе!
ХАТИЏА: Сад пази! (Поправља јој косу). Барем пред њима буди весела!
АЈИША: На силу весела?... Јок!...
(Улазе: Мелва, Зејна, Хајкуна, Ђулса, Златија, Фатима и још неколике. Улазе досгојанствено, мирно, без граје. Фереџе дају Неџиби и слушкињама, које их односе у другу собу. Љубе се са Ајишом и Хатиџом. Тек пошто сједну, све поздраве: Селам алејкум. Хатиџа и Ајиша отпоздраве: Алејкиму селам).
МЕЛВА (милује Ајишу; забринуто): Нешто си ми блиједа, Ајиша?
ЂУЛСА (намигнувши): Бег је, зар, пречесто љуби!
ЗЕЈНА: И још чешће сан јој прекида!
(Све се засмеју, Ајиша и љутито и постиђено окрене главу у страну).
МЕЛВА (прекорно): Немојте ми је застиђивати!
СВЕ (брзо, као дражећи Ајишу): Застидила се!... Застидила!...
АЈИША (пркосно. Са сузним очима): Нијесам ...
СВЕ (засмију се): Сад ће и заплакати!...
АЈИША (само што није заплакала. Јогунасто): Их! ... Какве сте!...
СВЕ: Оштре? ... Немилосне? ... Је ли?
АЈИША: Досадне... Ух!... (Зарони главу у димије).
(Слушкиње доносе распаљене чибуке и наргиле. Нуде свакој. Неке узимају, неке одбијају... Точи се и кава, испија).
ФАТИМА (након краће почивке): Уздишеш ли и сада кад пане ноћ, кад се мјесечина по баштама разлије?
ХАЈКУНА: Кад ти набрекну прса од чежње, кад се млада крв успали, кидаш ли и сада сама себе, ломиш ли се?
ЗЕЈНА (намигне): Не ваљушкаш се више, као рањена тица, сама по своме душеку кад пане ноћ?
ФАТИМА: Не очекујеш више по читаве сахате да само чујеш мушки глас, да видиш лице мушко?
МЕЛВА: Сад је он увијек поред тебе и његове ти руке раширене!
ЂУЛСА: Он те и чува и пази... Он не да да тугујеш кад пане ноћ...
АЈИША (протеже се и зијева, правећи се као да их и не слуша... Ипак као да јој додијао читав разговор. Наслони се на јастук и уздахне).
(Слушкиње уносе на тепсији рахатлокуме, алву. Доносе и медовину у сребрним маштрафама).
МЕЛВА (Ајиши, тихо): Опет уздишеш?
ЗЛАТИЈА (Хатиџи): Каква си јараница, кад не можеш да је развеселиш?...
ЂУЛСА: Жалиш ли за бабом?... Бег умије боље његовати!
ЗЕЈНА: Жалиш ли за мајком?... Бег умије слађе миловати!
СВЕ: Ајиша, шта ти је?
АЈИША (сјетно). Шта ми је? ... (Гледа их. Лакше). Шта ми је?... (Болно). Залуд питате кад помоћи не можете.
(Неџиба долази носећи тамбуру; друге двије слушкиље носе дахире и кастаљете. Сједну у крај и као да чекају на заповијест).
ЗЛАТИЈА: Неџиба хоће да пјева!... (Одбија димове). Почни, Неџиба!
АЈИША (отишла до прозора и наслонила се на демире).
НЕЏИБА (запјева).
Пошетао везир млад,
Хајде, хај!
Пошетао везир млад
Низ чаршију распасан,
Шибај хајде, шибај де
Шибај хајде, хај!...
СВЕ:
Гледала га Емина,
Хајде, хај!
Гледала га Емина
Са демири - пенџера,
Шибај хајде, шибај де
Шибај хајде, хај!...
АЈИША (зачепила уши као гадећи се): Пхи!
МЕЛВА. Бег ти најљепшу пјесму пјева!... Зато не волиш наше пјесме.
АЈИША (раздражена - подражава им ругајући се): Бег, бег, бег, бег!... (Жешће). Кад ћете престати, да ми говорите о њему!... (Побјегне из собе).
ХАТИЏА: Ајиша!... Ајиша!... (Отрча за њом. Брзо оду и слушкиње).
МЕЛВА: Чудна ли је!
ЗЛАТИЈА: Вазда невесела!
ХАЈКУНА: И сада мисли на Ибрахим-бега!
ЗЛАТИЈА: Никада га заборавити неће!
МЕЛВА (презриво): фукара!
ЗЛАТИЈА: Нека је и сиромах, кршан је!... А она га воли!... (Тише). Знам о свадби јој, — ја сам била тамо, — читав се кијамет створио ...
СВЕ: Причај, ЗЛАТИЈА! .. Причај! —
ЗЛАТИЈА: Али ...
СВЕ: Причај нам!... Причај!...
ЗЛАТИЈА (одбија димове): Сједила је међу нама, у соби, на кадифели миндерлуку... Накићена, нагиздана попут везировице... Оборила главу као покошен цвијет, поднимила се, па нити кога гледа, нити с ким говори ... Сјетна, замишљена ...
МЕЛВА: Као и сад!
ЗЛАТИЈА: Изненада, са сокака, зазвони пјесма... Истрзана, малаксала пјесма, што дршће и трепери од дерта и бола невидовног... Познаде глас Ибрахим-бегов ... Врисну ... Скочи ... Потрча на пенџер... Дохвати демире, приљуби се уза њих и поче ударати челом, прсима, раменима, као тица кад хоће да излети из кафеза...
ХАЈКУНА: Јадница!
ЗЛАТИЈА (наставља): Поче кидати и огрлице, гривне, цвијеће... Поче бацати, газити... „Нећу за недрага” изнемогло муца, а сва дрхти, цепти, стреоа се... „Нећу, нећу, нећу!” ...
МЕЛВА (У чуду): А ви?
ЗЛАТИЈА: Узалуд се мајка увија око ње, моли... Молимо и ми да се стиша, да нас не брука ... Каква брука да врати сватове!
ЂУЛСА (тихо): Боље да их вратила!
ЗЛАТИЈА (не слуша је. Наставља). Д0к јој дође и отац... Гром... „Ја сам те дао” затутња „и моја се ријеч не гази”... Она цичи, кука, преклиње... не хтједе је саслушати ... Снажно је одиже, отрже, повуче... Силом предаде сватовима ...
ФАТИМА (шапатом): Лакше!... Ево је!...
ХАТИЏА (водећи Ајишу која оборила главу, као дијете које је нешто скривило): Оставила вас, ни сама не знајући шта ради ... Опростите јој!
МЕЛВА: А зар би се и могле наљутити на њу? ... (Милује Ајишу). Злато наше!
НЕЏИБА (са врата): Бег!
МЕЛВА (као поплашено): Бег?
ФАТИМА: Кад бег долази, ми треба да идемо! (Све се дижу). Збогом!... Довале!... (Љубе се, поздрављају. Слушкиње их огрћу фереџама. Све оду. Остаје Ајиша сама, са Неуибом).
АЈИША (гледа за њима. Затим и опет оде до прозора. Наслони се раменима уза зид и провирује).
РАШИД-БЕГ (Неџиби): Иди!... (Неџиба оде. Бег застао и као зачуђено гледа на Ајишу, која се и не осврће на њега). Ја улазим, а ти ме и не гледаш... (С прекором). Зар опет, код пенџера?
АЈИША (тихо): Овђе ми најмилије ...
РАШИД-БЕГ (кога њена хладноћа дражи): Чекаш ли њега?
АЈИША (чупка крајичак од стамболске завјесе; ћути).
РАШИД-БЕГ (јаче): Говори!... (Пауза). Што шутиш?
АЈИША: Не знам шта бих говорила?
РАШИД-БЕГ (све се више љути): Говори!
АЈИША (ћути).
РАШИД-БЕГ (узбуђен, почео ходати по соби): Ти баш хоћеш да ме наљутиш!
АЈИША (мирно): Љутиш се и сам!
РАШИД-БЕГ (савлађује се да не викне, да се не разбјесни): Иди, молим те!.. Иди из собе!.. Планућу!...
АЈИША (не проговорив ни ријечи, пође).
РАШИД-БЕГ (некако пакосно гледа за њом. Жељан је, да јој добаци штогод увредљиво. Савлада се. Кад је дошла до врата и закрочила преко прага, пође и он за њом. Изненада викне): Стој! ... куда ћеш? ...
АЈИША (мирно): Идем...
РАШИД-БЕГ: Куда?
АЈИША: Ти си заповједио...
РАШИД-БЕГ: А ти једва дочекала да послушаш, да ме оставиш... Је ли?
АЈИША: Па...
РАШИД-БЕГ (и сам стане крај прозора и, као након каква напорна посла, отхукне. Вади мараму и таре, зној са чела ... Заморено): Врати се!... Ходи!. ..
АЈИША (поврати се и стане близу њега).
РАШИД-БЕГ (мекше, прекорно): Рашта си мислила на њега?
АЈИША (збуњена окреће главу у страну. Шапће): Нијесам.
РАШИД-БЕГ: Јеси! ... (Наслони се леђима на зид. Болно). Ти само о њему мислиш... И у сну и на јави!...
АЈИША (ћути. Не сме да му погледа у лице).
РАШИД-БЕГ: Зар га не можеш заборавити?... (Ватреније). Ишти шта хоћеш, само га, заборави!
АЈИША (којој је читав овај разговор и мучан и досадан, уздахне): Боже мој!
РАШИД-БЕГ (јаче): Хоћеш ли дуката?... Ево! (Баца јој пред ноге пуну кесу). Реци: шта желиш, па ћу све дати! (Мекше, као молећи). Заборави га. Ајиша!...
АЈИША (хоће да лаже, у нади да ће тиме прекратити разговор; тихо): Заборавила сам.
РАШИД-БЕГ (ухватио је за руку и гледа јој у очи): Заборавила?
АЈИША (гледајући у ћилим): Давно ...
РАШИД-БЕГ (пусти јој руку и опет иде прозору): Не вјерујем ти ...
АЈИША (с досадом): Знала сам да нећеш вјеровати.
РАШИД-БЕГ: Вјеровао бих, али не могу...
АЈИША: Ето!...
РАШИД-БЕГ (жешће): Вјероваћу онда, кад се само око мене почнеш савијати као ружа око бора!... Када ми се у ватри твога миловања растопи сумња ова, што ми се свила око срца к’о љута присојкиња гуја!... (Страсно). Ја сам жељан љубави твоје и твога загрљаја, Ајиша бона!... Жељан сам топле, милосне ријечи, жељан питома погледа... (Узбуђен хода). Нећу само тијело твоје!.. Хоћу и душу!.. Душу да ми даш!...
АЈИША (изморена. Сједа на миндерлук. Сјетно): Могу ли?
РАШИД-БЕГ (није је чуо. Сједа поред ње и наставља мекше): Ја знам да сам гријех учинио што сам те отео Ибрахим-бегу. Знам... Севдисали се, а ја вас раставио!.. Али то сам учинио од јада свога, од дерта големог!.. (Спушта јој руку на раме). Јер и ја
бијах ашик на те, Ајиша! Безмјеран, силовит севдах занио ме к’о плаховита бујица, обујмио, стиснуо, да ме загрцне, удави, утопи... Нит’ сам што могао радити ни мислити, него само, по дану и по ноћи, врзао се око твоје куће. Обилазио сам око авлије, око баште, само да те видим. Макар, хаљину да видим!.. Кушао сам да се разговорим с тобом, — нијеси хтјела ... Старао сам се да се додворим шаљући поклоне, — све си одбила.
АЈИША (тихо): Јесам.
РАШИД-БЕГ (с болом): А једне ноћи видио сам те с њиме, са Ибрахим-бегом. Стајали сте под лехандером, при дну баште, у присјенку... Он се леђима ослонио о искривљено стабло лехандерово, а ти му спустила главу и нешто шапћеш, шапћеш ... (Узбуђен устаје). Аман!... Једва сам се свладао да не вриснем, да не потрчим ирема њему и (пакосно, осветнички) да га бијем, бијем, бијем...
АЈИША (узбудила се и сама, дршће. Брзо): И након тога си запросио?...
РАШИД-БЕГ (мукло): Након тога ... (Лакше). Те ноћи био сам без памети. Ишао сам, лутао по махалама, сокацима, башчама, виноградима ... А у прсима срце лепрша, а у грлу стеже, дави ... (Кроз зубе). Тада сам се заклео да ћу вас раставити. На силу!... Знао сам, да ће твој отац волити мени него њему ... И одлучио сам да те од оца иштем ...
АЈИША (све узбуђенија, немирнија. Напошљетку, са пуно мржње, избаци): И ти имаш образа да сада прекораваш мене?
РАШИД-БЕГ Прекоравам те, јер си хладна према мени као змија ... Јер не можеш да га заборавиш... (Снуждено). А ја се надао, вјеровао да ћеш га брзо заборавити! Вјеровао сам у се, у љубав своју, да ће те освојити, задобити... Вјеровао да ћеш бити моја и душом као и тијелом!
АЈИША (раздражена, гњевна устала и гледа га оштро, непријатељски). Како си могао бити тако бездушан? ... Како си могао раставити?
РАШИД-БЕГ (као у чуду): Јер сам волио!
АЈИША (жељна да се освети, да га увриједи): Дли ја тебе не могу волити ... Никада!
РАШИД-БЕГ (стао и гледа је тупим, шпроким погледом; мукло): Никада зар?
АЈИША: Не могу те волити! (Јаче). И нећу да те волим!... Нећу!
РАШИД-БЕГ (задрхти и дрекне бијесно, пакосно): Лажеш, кучко!... Волићеш ме!... Мораш волити!... Силом!.. Мораш!... Кучко! .. (Закашље се и брзо покрије уста марамом. Спусти се на миндерлук и малаксало наслони на јастуке. Затим одмакне мараму од уста, и гледа је, гледа... Забринуто, тупо). Опет крв! (Непрестано гледа у мараму, као да је на све друго заборавио).
АЈИША (опазив крв, стресе се ... И одмах јој се сажали... Брзо му приступи и немирно пита): Шта ти је?
РАШИД-БЕГ (гледа у мараму. Тихо): Ништа ... Ништа ... (Погледа у њу; кратко). Ситница!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|