Ајдук Мијат и смрт Станка Сочивице



Ајдук Мијат и смрт Станка Сочивице

Одврже се Мијат у ајдуке,
У прољеће, у најљепше време,
Од курјука Мустајбеговице,
Од зулума Усјечен Турчина.
Ајдуково девет годин’ дана, 5
Ни добио нит’ је изгубио,
Ал’ у друштву ниђе никог нема,
Росу снима, за ракију прима,
Цвјеће бере па се с њиме рани,
Бога моли Мијате ајдуче: 10
„Боже, дај ми да би једног друга
Да ме није у горици туга”!
Бог му даје једног по једнога,
Бог намјери тријест и једнога.
Сву је Мијо гору преодио, 15
Преодио па је проводио.
Љето прође, љепа јесен дође,
На неђељу пред Светога Луку,
Сви дођоше у Козару равну,
У Козару више Уначкога. 20
Пита Мијо браће и дружине:
„Богом вами, драга браћо моја,
Ево нами данка од растанка,
Ђе ће који зиму зимовати”?
Сам говори Приморац Никола: 25
„Богом теби, драги арамбаша,
Ма ја оћу зиму зимовати,
Зимовати у Приморју моме”.
Ал’ говори Милета ајдуче:
„И ја оћу зиму зимовати, 30
Зимовати у Босни поносној”.
Ал’ говори Цвјетко Вучемиле:
„И ја оћу зиму зимовати,
Зимовати у Цетини равној”.
Ал’ говори Виде Жеравица: 35
„И ја оћу зиму зимовати,
У Котарим’ више сиња мора”.
Ал’ говори Сава из Посавља:
„И ја оћу у Посавље моје”.
Ал’ говори Удбињанин Павле: 40
„И ја оћу на Удбину равну”.
Ал’ говори Черјанићу Иле:
„А ја оћу у Загорје равно”.
Ал’ говори Мијате ајдуче:
„И ја оћу у Козару равну”. 45
Ал’ говори Сочивица Станко:
„И ја оћу зиму презимити,
Баш у оној Лици каменици,
У онога побратима мога,
Побратима бега Мустај-бега”. 50
Богом га је друштво заклињало:
„Брате Станко, просто ти не било,
Не оди де, главе не губи де,
У Турчина вјере не имаде,
Туре ће те, Станко, погубити, 55
Главом ће те, брате раставити”.
Ал’ је Мијо друштву говорио:
„Ој, дружино, драга браћо моја,
На неђељу пред Светога Ђурђа,
Сви дођите ладној води Сави, 60
Када буде траве око Саве,
Кад приспије јање за заклање,
Који први ладној води дође,
Чекај сваки неђељицу дана,
И два данка до Светога Марка. 65
Који би нас браће погинуо,
Проклет био ко га не освети”.
Руке шире у лица се љубе,
Сузами се браћа поливаше,
Сваки оде баш у мјесто своје. 70
Оде Станко Лици каменици,
До онога побратима свога,
Далеко га побро угледао,
Брата Станка ближе сусретао,
Руке шире у лица се љубе, 75
За јуначко питају се здравље,
Оба кажу да су здрави били.
Бива с њиме раван мјесец дана.
Оде беже у лов у Горицу,
Оста дома Сочивица Станко, 80
Курва кучка Мустајбеговица,
Па Станкову одсијече главу.
Кад увече беже долазаше,
Беговици вако бесјеђаше:
„Беговице, драга госпојице, 85
Камо брате Сочивица Станко”? -
„Валај сам ти Станка погубила”!
Али њојзи беже говораше:
„Зло си јадна данас урадила,
Јер у Станка много има друга, 90
Да се молиш Богу јединоме,
Е ме Боже искупит’ не може”.
Зима прође а прољеће дође,
На неђељу пред Светога Ђурђа,
Сви дођоше ладној води Сави, 95
У руке се љепо руковаше,
У љепа се уста пољубише,
За јуначко здравље упиташе,
И сви кажу да су здраво били.
Пита Мијо браће и дружине: 100
„Ој, дружино, драга браћо моја,
Има л’ траве око воде Саве,
Је л’ приспјело јање за заклање,
Ту је нами добро пребивање,
Нит’ требају нама загрњачи, 105
Не требају нама покривачи,
Пушка шарка и отац и мајка,
Кабаница кућа нам вјечница,
Ђе мрчемо онђе не свићемо”.
Сви чекаше неђељицу дана, 110
И два данка до Светога Марка,
Чекајући Сочивицу Станка.
А кад Станка јадна не бијаше,
Од жалости косе почупаше,
Жалујући Сочивица Станка. 115
Сви пођоше Станка потражити,
Потражити па га осветити,
Те дођоше Лици каменици,
Жива бега они уватише.
Пита њега Мијате ајдуче: 120
„Побратиме, беже Мустај-беже!
Камо брате, Сочивица Станко”?
Туре меће руке на ћитапе,
Баш да није Станка ни видио.
Ал’ се њему Мијо не вјерује, 125
Узе бега за десницу руку,
На сваке га муке измучио,
Најпосље га на ватру ложио,
И од њега пепел уватио,
На вјетар је њега износио, 130
Нек’ од хрђе племе не остане,
Беговицу, пас јој ћеро мајку,
Свеза њојзи и ноге и руке,
На њу пушта по реду ајдуке,
Нек’ је љубе по два, по три пута, 135
Мијат момче, ма и петнаест пута.
Пак је мажу праом и сумпором,
Те је пале од пете до главе
Сва изгоре однеси је ђавле!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомене уреди

Референце уреди

Извор уреди

Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 157-160.